ХРАНА ЗАТОЧЕНИКА

            Исхрана заточеника је у логору била више него очајна. То управо и није била исхрана за људе, него један скривени начин убијања. Оно што су заточеници у логору III, у почетку оснивања логора, дакле од јесени 1941. па кроз целу 1942. годину, и до половине 1943. године добијали, то је било не храна,него ињекција за продужавање мучеништва и за одлагање смрти. Да заточеници нису ништа добијали, било би боље, јер би муке биле краће и смрт би их пре нашла. Овако, заточеници су добијали хране толико, колико није довољно за одржавање живота и тек толико да им се муке и патње још који дан продуже, док усташе не стигну да их поубијају. Када данас после неколико година бацимо поглед унатраг и када имамо приближну слику онога што се у логору Јасеновац све догодило, онда видимо поражавајуће чињенице. Стотине хиљада заточеника помрло је од глади и од последица глади, чему је још допринело ужасно хигијенско стање, голотиња и зима. Изгладнели, исцрпљени тешким радовима, измучени заточеници били су «плен» страшних заразних болести и сваковрсних обољења које долазе у почетном стадијуму од назеба. Измучена прегладнела тела одевена у дроњке нису одолевала зими, која је нарочито у овој првој ратној години, у првој зими иза оснивања логора III, зима била необично јака.

            И сваковрсне болести све су више харале.

            Заточеници су по правилу морали примати храну, али усташе нису давали храну појединим заточеницима никад, јер су унапред одредили да их побију. То су они заточеници који су доносили са собом пресуде на три године заточења у логору, а што је заправо значило смртну казну. Ако би се десило да су крвници презаузети убијањем великих приспелих група заточеника и притвореника, који су дан и ноћ стизали са свих страна, онда су овакви заточеници остављани и по неколико дана без хране све дотле док се не укаже могућност и не буду убијени или маљевима или поклани ножевима.

            Исто тако, данима су остајали без хране притвореници, који су без пресуда и по једној кривици, што су припадници проказаних нација и вера, дотеривани на присилан рад, а у ствари на кланицу у Јасеновац. Ти притвореници такође су, или побијени одмах чим су стигли, или су остављени без хране и воде у логору да се злопате и очајавају и да се тако припреме за прелазак на Градину, на радове у Босни и да се као послушни јагањци мирно превозе поворкама преко Саве и тамо мирно, иако изгладнели, чекају свој последњи минут.

            Други заточеници, који су успели да не буду убијени пред заповедништвом логора код самог уласка у логор, и који су остали у логору и распоређени на рад и у одговарајућу групу, добијали су врло лошу и недовољну храну. Ујутру би добијали топлу воду, у којој је пливало по неко зрно кукурузног брашна, у подне су добијали чорбу у којој је пливало понешто отпадака поврћа, које се тај дан припремало у усташкој кухињи. Било је ту понеки лист купуса, љуске кромпира и понеко зрно пасуља. За вечеру су добијали заточеници опет топлу воду, у којој је било нешто више кукурузног брашна, но увек још толико мало да је чорба била сасвим ретка. Ту су чорбу заточеници назвали «пура».

            Ни у једној овој чорби није било ни најмањег делића масти или било какве замене, а није било ни посољено, нити зачињено било којим другим зачином и заточеници су се редовно од овако слабе и незачињене хране разболевали и малаксавали.

            Од овакве хране заточеници су сасвим изнемогли и ослабили.

            Глад је била невероватна и појединци су почели да губе власт над собом; настало је смрзавање – тама и полусвесно и неодговорно стање, заправо умно поремећени људи.

            Сведок инжењер Милко Рифер сликовито описује делење доручка овако:

            «Устајање је било у 4 ујутру а најављивали су га редари, који су пролазили и викали свом периферијом логора. Носили су своје чворасте батине и употребљавали их, из обичаја и приликом буђења логораша, наравно уз обавезне простачке клетве... Било је још посве тамно и нисам могао видети околину. У кругу вртеле су се безличне, црне гомиле логораша. По неки је пушио. Запаљене цигарете кретале су се по мраку као креснице. Да ми је запалити пола цигарете. Иза жица спавали су сељаци из Црквеног Бока у блату. Јадно дете очајно је плакало... Око 5 сати појавила се из кухиње циркуска поворка. На челу поворке, држећи високо над главом лампу, корачао је врховни кувар, поморски капетан дуге пловидбе и поморски писац Шјор Руди. За њим носила су по два логораша тешке казане, из којих се пушило. Око казана држали су стражу редари, псујући на сав глас и бесомучно витлајући батинама на све стране у намери да одбију руљу гладних логораша, који су не марећи за могућност да им буду разбијене главе, јуришали с порцијама на казане у нади да ће им успети из њих зграбити мало кукурузног чаја, свакодневног доручка у логору III-Ц.

Само је веома реткима успело да, крвави од ударца, заграбе нешто текућине, а многима од тих несрећника избијали су редари порције из руку, и драгоцена текућина просула би се по расквашеној земљи. Но тиме ствар није била завршена. Логораши су се бацили потрбушке и лизали земљу, која није попила ретка зрнца кукурузног брашна, док су остали и даље јуришали на казане, немилосрдно газећи оне што су се ваљали у блату».

А каква је глад страшна била у логору III, нека послужи овај детаљ истог сведока:

            «Латрина је била најживље посећено место у логору. Налазила се одмах иза кухиње. Била је веома примитивна: обична рупа од четири метра дужине и по два метра ширине и дубине. Уздуж и попреко биле су положене даске, на којима је по цео дан чучало преко стотину логораша мучених хроничним проливом и дизентеријом. Друга стотина чекала је стрпљиво спуштених гаћа, да се испразни које место на дасци. Било их је, који су сатима чучали на дасци и нису се могли од ње одвојити, јер је из њих левало без престанка.

            Кад сам дошао у логор, латрина је била до врха напуњена цревним изметом, крвљу и урином, тако да је средина даске лежала најмање 20 сантиметара испод површине. Ројеви муха попут облака лебдели су око јаме. Купали су се у житкој смеси и нападали уста интерних посетилаца ове установе, што је око себе ширила неописив смрад.

            Но, тај смрад није могао сметати оне најбедније, који нису и ништа друго мислили, већ само како ће утолити глад, што је оргијала у њиховим празним цревима. Ти костури бивших људи, седели су око латрине и кашикама ловили несварене делове хране: пасуљ, кукуруз. Неки нису имали ни времена да оперу ловину, него су је изравно приносили устима.»

            Глад је била невероватна и људи су као избезумљени ходали тражећи ма шта за јело. Ниједан лист са околних дрвета, ако је пао, није остајао на земљи, био је намах поједен. Свака травка и све корење корова и биљки, сваки папирић или слама – све је то било брзо нестало у утробама прегладнелих и полулудих заточеника.

            Тек од 1943. године, када је почело дељење заточеницима пакета Црвеног Крста и пакета рођака и пријатеља који су стизали поштом, стање се унеколико поправило. Но, и та боља исхрана односила се само на старе искусне заточенике, док су заточеници и притвореници са три године заточења и они непоћудни из верских, националних и политичких разлога остали и даље да умиру од глади, све док се није створила могућност и нису дошли на ред да буду побијени на Гранику, односно у Градини.

            Хлеба заточеници уопште нису добијали. Покаткад би добили по које парченце од 100 до 150 гр проје и то нередовно.

            Тако лошом исхраном усташе су хтеле да ослабе организам заточеника, да заточеници постану неотпорни и да буду плен свих могућих болести. Нечистоћа која се зацарила у логору, била је тако страшна, да се не да описати. Зато су све заразне болести овде имале најшире могућности да се развијају и цветају, као што никад нигде дотле.

            Дизентерија, пегавац и друге болести пробавних органа само су у једном месецу 1942. године покосили 1.800 заточеника.

            На основу утврђених чињеница, од којих су само извесни детаљи овде за илустрацију наведени, може се слободно утврдити да је сама исхрана заточеника у логору III Јасеновац била сама по себи један огроман масовни злочин унапред припремљен и перфидно изведен, а који је имао за сврху да заточеничку радну снагу у најгрознијим мукама до краја исцрпи и да изгладнеле заточенике препусти њиховој судбини, тј. неминовном нестајању под усташким маљем или ножем, или тихо од исцрпљености, изнемоглости заразних болести.