Светозар Црногорац: Партизани су у Херцеговини наставили усташку мисију истребљења Срба
Говорим о теми која кореспондира са усташтвом, а коју сматрам изузетно важном, а чини ми се да јој се не посвећује никаква пажња, што може бити кобно за народ Источне Херцеговине.
Светозар Црногорац
Већ неколико година пажљиво пратим дешавања у нашем суседсву у Западној Херцеговини. Пратим њихове сајтове, политичке емисије на хрватским телевизијама и посебно Католички тједник, лист Католичке цркве, која је иначе жила куцавица хрватског народа и творац свих зала који су кроз вијекове сналазили наш народ а по мом мишљењу и окорела злочиначка организација.
Ви се обично снабдевате по Мостару, Чапљини а неретко и у Широком бријегу – матици усташтва у Херцеговини. Они су вероватно веома љубазни, неретко вас услуже кафом и ракијом, продају вам све живо. Ви уредно плаћате и враћате се задовољни са причом како су Хрвати гостопримљиви и воле Србе. Срећни сте што им продајете месо и воду за мале паре не размишљајући да они немају где друго да купе квалитетне производе.
Не знам да ли знате, али они су прошле године основали нови ХОС. Процените сами да ли је то безазлено.
Да вас само подсетим, ХОС је уз помоћ хрватских државних војно-полицијских јединица разорио српску долину Неретве, све са Мостаром, протерао народ, попалио и опљачкао села и имовину, узурпирао српске станове у Мостару, Чапљини и шире, срушио и минирао до темеља већину српских храмова од Неума до Коњица, а међу њима и Саборни Храм свете Тројице у Мостару и средњовјековну Задужбину Милорадовића у Житомислићу као и спомен цркву Сабора Српских светитеља у Пребиловцима, са 4.000 извађених жртава из тринаест херцеговачких јама.
Покушај заузимања Невесиња није успео, а намерачили су се и на Требиње.
Оно што нису успели ратом покушавају у миру. Седиште Бискупије је сада померено источно – у Требиње. Њихови фратри се мувају по нашим општинама.Траже гробове католичких свештеника из времена Аустро-угарске. Обнављају катедралу у Фочи, а нашли су и цртеж католичке цркве која је требала да се гради у Гацку. Невероватно је да чак и за муслимане тврде да су хрватског порекла. У свим својим општинама подигли су велелепне споменике усташама.
Ред је да београдске улице понесу имена знаменитих Гачана
Клуб Гачана у Београду је у априлу месецу поднео захтев Скупштини града Београда да именује улице са називима Стојана Ковачевића, Богдана и Светог Петра Зимоњића, Саве Владиславића, Гатачка такође да добије своју улицу, а и да се немушто названа Подруговићева преименује у улицу Тешана Подруговића. Приложили смо и њихове биографије и очекујемо позитиван одговор градске управе и надлежне комисије.
Булевари у Мостару носе називе Мила Будака и Анте Старчевића. Главном културном центру у Мостару су дали име Стјепана Косаче по оснивачу српске Херцеговине Шћепану Косачи, који и данас има цркву у Горажду. Кажу да је Марко Краљевић Хрват, а ћирилица старо хрватско писмо. Краду нам и гусле, кажу да је то њихов стари инструмент.
Питам се ко је са наше стране потписао глуп и штетан споразум о безбедном пресељавању Хрвата из Вареша из средње Босне у замену за неколико цистерни горива. Зар није могао питати где ће се населити?
А лукави Фрањо их насели на нашу лијеву обалу Неретве у српска села Тасовчиће, Клепце и остала и основа Шушково, Бобаново и слична мјеста у протјераним српским селима и поред празне Хрватске са протјераних 500 000 Срба. Праведно би било да се врате у њихов Вареш, а наше избеглице на своја имања.
Никако не би смели продавати нашу земљу новом усташлуку.
Они сањају Хрватску са Санџаком, Војводином и Боком Которском. Границе за сада виде на Дрини.
Дакле, они нису задовољни постојећим резултатом. Пре свега мислим на католичку цркву, једну кроз вијекове добро организовану наци-организацију, која утиче на државну политику и то не само државе Хрватске. Ако пажљиво посматрате оно што пијани фратри говоре у крчмама Љубушког или Широког бријега то се обично усвоји у Хрватском, а потом и у Европском парламенту. Било би смешно да није опасно и трагично.
Зато мислим да је веома погубно свако шуровање са католичком црквом. Актери шуровања могу једног дана завршити у Шурманцима, Бивољем брду или Видоњи, чим добију миг из Ватикана.
У Гацку је у последњој деценији направљен велики помак у обележавањи и обзнањивању усташких злочина: Данићи, Придворица, Љесков дуб, Павлић, Изгори па ево напокон и Срђевићи. Остао је Гостинац, Гатачко гарбуниште, Автовачки логор и јаме по Фазлагића кули.
А шта ћемо са партизанским злочинима? Дошло је време да и о њима озбиљније проговоримо. Ту нам је пред носом Зеленгора која је затрпана побијеним припадницима југословенске војске у отаџбини. Сумња се да је тамо побијено њих између 20 и 30 000 из Западне Србије а свакако их је било и из Херцеговине. Само у поноре и јаму у Миљевини бачено неколико хиљада углавном млађих четника, укључујући комплетан ђачки батаљон. За сваки случај поубијани су и сведоци. Ако смо људи морамо што пре пронаћи њихове остатке и достојно их сахранити.
Херцеговину су партизани завили у црно, убијено је све што је ваљало по било ком основу: солунци, свештеници, учитељи, судије, богати домаћини…. Антисрпска политика КПЈ о великосрпској хегемонијије инсталирана је у оснивачком корену комунистичке партије, а разрађена је на партијским конгресима КПЈ у Вуковару и Дрездену 1924 и 1928. Сарадња комуниста са усташким покретом је устоличена још давне 1933. године. споразумом који су потписали Моша Пијаде и Миле Будак.
Тито је за антисрпске потезе увек увек потурао неког другог, да би он био “чист”. Касније је било нових споразума који су увијек релативизирани.
Петар Драпшин, Владо Шегрт, Миро Попара, Сава, Љубо, Стево Ковачевић, Милија Станишић и компанија, али и партизанске неписмене бедевије, другарице и скојевке: Драгица Правица, Даница Ковачевић, Цмиљана Милошевић, Љубица Ивковић и сличне, сејали су смрт и вршили терор по српском народу у Херцеговини: Трусина, Ластва, Зубци, Брани до, Љубомир, Мека груда, Мириловићи, Прераца, а за села у Гацку знате боље од мене.
Један од ретких споменика жртвама комунистичког терора подигнут је у Љубињу (Фото: Миленко Јахура)
Они су спроводили официјелну линију КПЈ и маршала Броза и зато добили херојска одликовања и генералске титуле. Нису то биле само грешке како то покушавају да прикажу одметнути партизански историчари, већ антисрпска револуција до истребљења српског народа, креирана још прије Првог свјетског рата у Ватикану и Аустроугарској о измишљеној великосрпској хегемонији, како би се лакше окупирале Србија и Црна Гора.
Следбеници аустро-угарског каплара, који се још у претходном рату доказао злоделима вешања и убијања српских сељака по Мачви, а за кога још не знамо тачно ко је и одакле је, примили су у своје редове окореле усташе и тако у другој половини рата заједно наставли антисрпску делатност коју су спроводили док су били у усташама. Неретва, Лијевче поље, Зидани мост, Камник, Зеленгора…су гробнице национално свесног српског народа.
Да се рат није завршио питање је да ли би ико претекао, а земља би била прекривена, пасјим гробљима’’. Ова два антисрпска покрета прилично су слична. Мало је позната чињеница да су и партизани наше људе бацали у јаме. Антисрпска орјентација партизанског покрета траје и данас, јер забашурује злочине и терор над сопственим народом а утемељена је у неприродно нацртаним границама југословенских република, данас независних држава.
Братству Ковачевића желим од Бога здравље, сваки берићет и велики пород.Нека се роди нови Петко и Стојан, нови Видак и Мирко, нови кнез Видак, за слободу и добробит Гацка и Херцеговине.
Из говора Светозара Црногорца, председника Клуба Гачана у Београду,
у Срђевићима – 5. септембра 2015. год
Извор: Слободна Херцеговина
Везане вијести:
Историчари сложни: Невесињска пушка је заправо Трећи српски устанак!
ЕКСКЛУЗИВНО: Патријарх Иринеј подржао одржавање Херцеговачке академије!