Сјећање на злочин у херцеговачком селу Корита
У Корићку јаму у селу Корита, општина Билећа, усташе – муслимани из
Фазлагића Куле под вођством усташког повјереника Хермана Тогонала и
гатачког хоџе Мухарема Главинића, мучки су убиле и бацили у јаму више од
130 Срба мјештана овог и околних села.
Злочин
у Коритима догодио се у ноћи између 4. и 5. јуна 1941. године, а кости корићких
страдалника извађане су 1953. године, када је на основу 180 пронађених лобања установљено
да је број жртава Корићке јаме био знатно већи.
Најстарија
жртва те страшне ноћи био је осамдесетогодишњи Јевто Сворцан, док је најмлађи био
четрнаестогодишњи дјечак Коста Глушац, који је једини пружао отпор зликовицима над
јамом.
Прво спомен-обиљежје
корићким жртвама изграђено је 1966. године, а 1991. године, на 50. годишњицу злочина,
на споменик је постављена и скулптура, рад академског вајара Нандора Глида из Београда.
Међу страдалницима
највише је било чланова породица Сворцан, Бјелица, Старовић, Тркља, Шаровић, Шакота,
Глушац, Рогач, Јакшић, Думнић, Ковачевић, Курдулија, Коснић, Милошевић, Миловић,
Носовић, Радан.
У књизи Сава Скока „ Крваво коло херцеговачко“ о злочину у Коритима, између осалог, можемо прочитати:
"Тада је пред Соколски дом стигла група усташа са камионом Мума Хасанбеговића, трговца из Авдовца. Камион се зауставио пред вратима Соколског дома из кога су џелати изводили свезане људе и убацивали их у камион. Када су убацили 7 до 8 „снопова“ (око 20 људи), камион је кренуо према Гацку и зауставио се на Кобиљој глави (превој између планине Бјелашнице и Троглава), код јаме Голубинке, дубоке око 25 метара. Ту је чекала велика група злочинаца, који су одмах почели да одвлаче с камиона тројку по тројку на сам руб јаме, где су их убијали ватреним оружјем, маљевима, кундацима, секирама и ножевима и сурвавали у провалију. То се поновило седам пута у периоду од 21 час 4. јуна до 5 часова изјутра 5. јуна; после ликвидације једне партије камион се враћао по друге све док није ликвидирана и поседња група. Ево како је један од преживелих Корићана (Милија Бјелица) описао начин ликвидације корићких мученика:
„Када се камион зауставио испред јаме 'Голубинке' на Кобиљој глави, која је била окружена до зуба наоружаним усташама, било је сваком јасно да је то губилиште на коме ће нас ови крвници побити као стоку… На нашу несрећу, нас тројица (ја, мој брат Голуб и кум Гаврило) будући да смо први убачени у камион, тик уз кабину, сада смо били последњи на реду за клање, осуђени да својим очима гледамо мученичку смрт 27 (толико их је било у тој партији, прим C.C.) својих комшија, рођака, пријатеља и кумова… Наше мучно ишчекивање које је, чинило нам се бескрајно трајало, најзад се завршило. Усташе су нас грубо извукле из камиона и гурале према отвору јаме, ударајући нас немилице. Наши покушаји да избегнемо или ублажимо ударац, још више су распаљивали мрачне нагоне тих људских наказа. Када су нас догурали на сам руб јаме, мене су поставили лицем према понору; Голуба према једном, а Гаврила (Носовића) према другом џелату, који су са напуњеним пушкама чекали знак да из непосредне близине саспу живу ватру у наше главе. Осетио сам када су на устима џелатских пушака севнуле варнице и чуо пуцње, који нас срушише на земљу. Иако ме је пекло десно раме био сам при свијести; знао сам да нијесам смртно погођен. Један метак ми је, наиме, избио на огрлицу, док је други прошао кроз десно раме. Чуо сам како се Голуб и Гаврило опраштају са животом и размишљао шта да учиним. Осјетих руке убице како ми дријеши пертле на ципелама. Сину ми мисао да ће ми можда одријешити и руке да би скинули капут и да ће ми та околност пружити прилику да покушам бјекство. Али, баш тада се чу заповједнички глас:
Шта то радите?
Ово су Голуб и Милија, хоћемо да им скинемо капут – одговори онај који је
почео да ми одвезује руке.
Нема времена да се то чини, а то се и не смије радити; манте то, бацајте лешеве – строго рече исти човек.
Џелати ипак нису хтели са испусте свој плијен, одријешили су нам руке и
скинули капуте. Мада су ми руке биле одријешене, десном нијесам могао да макнем; чинило ми се да сам још везан. Зато сам, када су нас почели подизати са земље да нас сурвају у провалију, очајнички викнуо:
Дотуците ме, жив сам!
Нећеш остати жив, матер ти јебем црногорску – просикта убица и снажно ми зари бајонет у груди, на срећу с десне стране.
Кад сам се освијестио схватио сам да се налазим у понору пакла, на гомили лешева
Везане вијести:
Геноцид у Херцеговини: Кад се то звало само истребљење
Крвави камен херцеговачки: Видовдански покољи
Крвави камен херцеговачки: Крвави Божићи
04.08.2012. Пребиловци, парастос Пребиловачким новомученицима