Обраћање Милана Басташића, предсједника завичајног удружења „Билогора“ на годишњој скупштини одржаној 16.07. 2011. у Борковцу код Руме
Драги гости, пријатељи, драги рођени Билогорци и потомци који сте у посљедњих двадесет година рођени ван родне груде својих предака и сви нама драги који данас нисте овдје.
Данас одржавамо Друго зборовање Билогораца у организацији нашег „Завичајног удружења Билогора“. Удружење смо основали прије двије године и оно до сада има евидентне скромне, али вриједне резултате. Један од тих резултата је и ово данашње саборно окупљање. Ово је година, годишњица, двадесета годишњица посљедњег страдања српског народа Билогоре у XX вијеку. Тада 27. априла 1991. године били смо у грубишнопољском парку. Размишљао сам тада како је то највећи скуп Срба у том парку, послије оног првих дана октобра 1942, када су усташе ту сатјерале преко 3000 душа разне доби и спола, а једне вјере. Ово је данас и годишњица, седамдесета годишњица првог геноцидног удара хрватског усташтва на мирни, радини, поштени и наивни српски народ Билогоре у XX вијеку. То је 26. и 27. април 1941. године. У та два дана отјерано је из својих кревета и кућа преко пет стотина мушкараца, наших очева, браће, дједова и ваших прадједова, Срба. Преко првог логора НДХ у „Даници“ код Копривнице, уз нигдје познате тортуре и сваковрсна мучења отпремљени су у комплекс усташких логора Госпић – Јадовно, и тамо на најмонструозније начине, без примјера у свијету, поубијани. Прошлог мјесеца, 26. јуна, одржано је друго обиљежавање Дана сјећања на преко 40000 тамо убијених Срба и Јевреја. Вас, билогорских потомака Јадовничких жртава тамо није било. Било је нас петоро и наш парох Маринко Јуретић, шести. Није ни прилика ни вријеме да вам упутим коју ријеч пријекора, али ипак, свако за себе, преиспитајте своју савјест и вјероватно постојећи завјет тих жртава! Умјесто пријекора, морам вам рећи да је наше Завичајно удружење обезбиједило бесплатно путовање аутобусима. Толико о 1941-ој. Била је крвава и по размјерима најпогибељнија за српски народ Билогоре, али и цијеле НДХ, и 1942. година. На Билогори је евидентирано 3108 жртава рата од 1941. до 1945. године, од тога су Срби 2694, Хрвати 165. У 1942-ој било је укупно 1621 жртва. Од 1941. до 1945. као жртве рата изгубила је Билогора 318 дјеце до 14 година старости. Међу њима је било 60.3 % дјеце предшколске доби! Готово сва дјеца страдала су 1942. године (81.1 %). Од свих жртава јасеновачка група логора узела је са Билогоре 1115 а госпићка 549. Логор Сисак узео нам је данак од 104 жртве, од којих су готово све била дјеца. Дакле највећи број становника Билогоре, наших предака и вршњака страдао је у логорима ван Билогоре, укупно 2007, а на Билогори у директном терору 575. Ми преживјели потомци и будеће потомство имамо према тим жртвама обавезе: личне, породичне, вјерске, националне и људске. Поред порушених споменика тим жртвама на Билогори, свака кућа и спаљено огњиште на земљи наших предака и нашој, споменик је на те жртве! Нађимо начина да их посјећујемо. Исто тако остаје нам обавеза једном годишње посјетити главна стратишта Јадовно и Јасеновац. Завичајно удружење сматра потребним и да се у цркви Св. Ђурђа у Грубишном Пољу једном годишње служи Парастос свим нашим жртвама. Том приликом треба да нас иде што више. Да се зна да смо живи, да тамошње подсјећамо да смо ми тамо најстарији народ, свјесни да су нас стицајем околности протјерали дођоши.
Толико ради подсјећања ко смо и одакле смо. Ми имамо своје коријене, своју историју, своју разнолику традицију и обичаје, ми имамо своје тапије и стечена права.
МИ НЕМАМО ПРАВО, НИ У ИМЕ ПРЕДАКА, НИ У ИМЕ ПОТОМАКА, ДА СЕ БИЛО ЧЕГА ОДРИЧЕМО!
Све што смо имали остављено нам је од предака и зарађено поштеним радом.
Завичајно удружење, залагањем и ентузијазмом малог броја наших земљака сународњака, успјело је евидентирати већину избјеглих и прогнаних Билогораца. Тим путем је организовано и ово наше Друго зборовање, хвала Богу масовније него прво. Настојимо да се што боље регионално међусобно повежемо, ради брже комуникације и размјене информација. То захтјева активност сваког појединца. Сваки појединац треба да повремено или стално комуницира бар са десетак земљака. Амбициозне, али реалне програме Удружења на тај начин ћемо приближити свакоме од вас, без чега нема реализације. Ту је наша етнологија, домаћа радиност, породична и друга документа, предмети, писана а необјављена сјећања било из даље или ближе прошлости и садашњости. Много тога настојимо снимити, пресликати, похранити, сачувати као заједничко добро завичаја, за наше потомке. Основни услов за ово је ваша сарадња и комуникација са члановима Организационог одбора удружења. Архивирање и начини презентације и промоције тог народног блага, биће брига стручних тијела удружења, која су засад тек у повоју. Ради ширег схватања улоге нашег завичајног удружења, морам вам рећи да је марљивим радом генералног секретара обављен сложен посао око регулисања правног статуса удружења. У току је укључење нашег удружења у Асоцијацију избјегличких и других удружења Срба из Хрватске. Асоцијација броји преко стотину чланица – удружења, а учествовали смо, како знате и у прикупљању потписа за Петицију о нашим правима прије уласка Хрватске у ЕУ.
Како прошле тако и ове године, Комесаријат за избјеглице, обезбиједио нам је бесплатан превоз аутобусима на Јадовно. И овом приликом им захваљујем. Аутобуси су били попуњени захваљујући потомцима Јадовничких жртава и групи младих људи окупљених око Српских двери. Главни терет и успјешну реализацију изнио је Одбор за Јадовно, основан при Асоцијацији, чијег овдје присутног предсједника и члана Милорада Милошевића посебно поздрављам.
Појављивање у јавности избјеглих и прогнаних Срба са Билогоре, завичајно удружење је прије двије године помогло издавањем књиге "Билогоризми", аутора Ранка Раделића и Слободана Покрајца. Књига симпатичног садржаја, наших ријечи, израза, појмова, назива, пуна подсјећања на нашу некадашњу свакодневницу. Представљању историје и страдања Срба на Билогори у Другом свјетском рату и 90-тих година, придонијела је и књига "Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.", чији сам аутор. Свијет има прилику да је чита и у електронској форми на интернет страницама удружења Јадовно 1941. из Бањалуке. Радујемо се скором изласку из штампе двију књига: Билогорске светиње и Хералдичка знамења рода Билогорски, аутора Ранка Раделића. У припреми је још понешто озбиљно, па ако аутор заживи, о томе ћемо на III Зборовању. Овдје има мјеста примједби нашим интелектуалцима на инертности, неизаинтересованости, лијености кад је у питању њихов прилог овим нашим настојањима.
Наше олако заборављање тешке страдалне прошлости најбоље показује управо однос према нашем страдању априла 1941. Педесет година касније 27. априла 1991. у парку у Грубишном Пољу, на комеморативном скупу који сам тада организовао и прочитао некролог, окупило се по разним процјенама од 300 до 700 душа. Десет година касније на парастосу у цркви Св. Марка у Београду окупило се и сликало нас 21. Нешто касније одржан је 2006. године парастос тим жртвама у цркви Св. Ђурђа у Грубишном Пољу, гдје је било присутно седам бака и три мушке особе. Ове големе седамдесетогодишњице, за нашу срамоту, овдје у Србији није одржано ништа, нико никога није ни приупитао ни подсјетио! Уз напоре, рекао бих најстаријег по годинама међу вама, на Јадовно је из Србије са Војводином поред мене отишла је само једна особа родом из Грубишног Поља, живи у Новом Саду. Да вам ставим до знања, у Бањалуци је одржана Прва међународна конференција о Систему усташких логора Госпић – Јадовно 24. и 25. јуна, а 26. служена је Св. Литургија и одржан Парастос код Шаранове јаме. Положени су вијенци. Било је око 2000 присутних. Тко има интернет нека чешће погледа www.Jadovno.com, ту имате много података и актуалија. Вјерујем да ће ово наше Друго зборовање унијети међу нас више жеље и потребе да се међусобно чујемо, сусрећемо, обликујемо заједничке интересе и боље уважавамо своју прошлост, своје претке и да са предањима водимо бригу да нам потомство не буде изненађено, ма гдје буде живјело. Ако сам у нечему био превише критичан, молим, схватите то као добронамјерност. Желим да будете активнији и многобројнији у појединим активностим Удружења. Искуства из ова два зборовања омогућују да се она организују и другачије, рационалније и масовније, предлажите рјешења за догодине. Надам се да ћу и ја опет доћи. Желим вам угодно дружење. Хвала.