На српској Билогори нема села гдје нема масовне гробнице нашег народа
Клерофашистичка НДХ, до јесени 1942. године, ликвидирала је 2.694 српске главе са Билогоре, међу њима 318 - еро дјеце од колијевке до 14. година старости
Милан Басташић
Билогорско подручје у западној Славонији, уважавајући све релевантне критерије, ми поимамо по православним сакралним објектима који га ограничавају, од Мале Трновитице,Великих Зденаца и Јасенаша.
Њих ни мање ни више од двадесет и седам.
Најстарија светиња је Храм Св. Пантелије у селу Павловац из 1670.године. Сви ти објекти уцртани су на карти Аустроугарске монархије која датира из раних година осамнаестог вијека. У то вријеме, на томе простору није евидентирана ни једна католичка богомоља.
Са торња цркве Св.Петке у Великој Ператовици, на врх Билогоре, види се петнаест православних цркава.
Православним Србима најгушће је била насељена источна Билогора. Тај простор вјековима је настањивао тај најмногобројнији народ. То је у међурјечју Драве и Саве највећа и најконзистентнија оаза православља, далеко удаљена од матице Србије.
Ту није било унијаћења, као тамо сјеверније у Жумберку. Показало се, да је такво стање, било велика преокупација Ватикана. Ова преокупација дошла је до пуног изражаја у првој прилици, у Другом свјетском рату.
Од пријератног броја Срба на Билогори, клерофашистичка НДХ већ од првих дана свог постојања, па до јесени 1942. године, вршећи најмонструозније начине уморства, ликвидирала је 2.694 српске главе.
Међу њима 318 - еро дјеце од колијевке до 14. година старости.
На српској Билогори нема села гдје нема масовне гробнице нашег народа.
Већ 26/27. априла 1941. године, ухапшена су 504 Србина од 16 до 60 година, од којих је 487 убијено у комплексу усташких логора Госпић - Јадовно - Паг.
То је био први масовни, геноцидни погром у НДХ, а већ сутрадан 28. априла поубијано је у Гудовцу код Бјеловара око 200 Срба.
Августа мјесеца око 600 породица исељено је у Србију, 575 Срба поубијано у директном терору у кућама и на окућницама, а око 3.000 отјерано у логоре Јасеновац и Сисак.
У Јасеновцу је са Билогоре убијено 1.115 људи, у Сиску преко стотину, углавном дјеце. Тако се спрега клерофашизма обрачунала са најбројнијом агломерацијом православних Срба западно од њихове матице.
Кад свему додамо неуспјели покушај репризе 1991. године и изгон око 4.000 Срба током протеклог рата, констатујемо да данас на Билогори живи око 700, како их зову „хрватских“ Срба.
Како су се Социјалистичка Хрватска и Југославија, њихове институције, односиле према, у првом реду српским, а онда и жртвама Јевреја и Рома, сви знамо.
На Билогори је требало 12 година да се постави Спомен плоча за жртве Јадовна, а за обиљежавање неких масовних гробница и 30 година.
Осим за Јадовничке жртве, групних посјета масовним гробницама и помена није било.
У Јасеновац се почело одлазити негдје послије 1963. године, на дан пробоја логораша.
Стара Градишка и Сисак били су у сјени Јасеновца. За многе на простору Југославије и за свјетску јавност тако је било и са Јадовном.
Све то ради братства и јединства.
Да се не би рекло, да су све жртве тих великих система логора и директног терора, уствари дјело хрватске државе и јединица њене службене и плаћене војске - да ради тај стравични посао. Дакле хрватских усташа.
Зато је и на већини споменика и спомен плоча над масовним гробницама побијеног српског народа обично писало „жртве фашистишког терора“, “жртве окупатора“, “жртве окупатора и његових слугу“. Готово никада се не каже да су то српске жртве, а никада да су ту жртве хрватских усташа.
Било је и забрана да се на споменике садржај пише ћирилицом. Посебан такав примјер имамо код подизања Спомен обиљежја у Малом Грђевцу, гдје се за то позивало и у ЦК СК Хрватске.
На Билогори, у Грубишном Пољу, бар што се тиче евиденције жртава, Савез бораца НОР-а то је добро обавио. Можемо рећи да су пописане све жртве које су рођене на тој територији и понеки „са стране“. Примјера ради, наводим да се на именичном попису 10.502 жртава Јадовна, од укупно 42.123 жртве, налази свих 487 жртава Грубишног Поља и билогорских села.
Уз имена једног броја жртава, постављене су и фотографије. Код Шаранове јаме на Велебиту, међу првима је постављена Споме плоча побијеним Србима из Грубишног Поља.То је била прва јавна „ерупција“ захтјева породица жртава, жена српкиња у организацији „Напредна жена“. За то посједујемо вриједну и бројну фотодокументацију.
На 50-годишњицу Јадовничких жртава 26/27. априла са Билогоре, 1991 године, уз све ризике, на иницијативу и ангажовање потомака, организован је и парастос у цркви Светог Ђурђа кога је служио сада миропочивши Митрополит Загребачко-љубљански Јован уз саслужење неколико свештеника. Положен је и освештан камен темељац за будуће Спомен обиљежје.
Ту се окупило више стотина чланова породица, потомака и поштовалаца жртава.
Одржан је подужи некролог, са пуно података из сјећања потомака и Института за историју из Карловца.Ту је први пут послије 50 година речена сва гола истина. Евоцирана је ондашња општа ситуација и јавно и прешутно одобравање католичке свјетине и комшија томе зликовачком дјелу усташа.
Именом и презименом, гласно су именовани сви актери тога великог зла.
Велику и стравичну истину о својим прецима, тада су чули потомци жртава, али и потомци актера овог зла, потомци џелата претходника.
Грубишнопољски лист,јавно гласило, тих дана није имао ремитенде.
Геслом „Мртвима на славу - живима за опомену“ завршен је овај највећи и посљедњи скуп Срба Билогоре. Посједујемо квалитетну аудио-видео документацију и фотографије.
По моме сазнању ово је било прво јавно, масовно „варничење“ о Јадовну послије 50 година.
Само који мјесец касније, камен темељац је нестао, а ја као главни актер претходних окупљања, склонио сам се у Бањалуку.
Хрватски домољуби, данашњи (анти)фашисти минирали су, поразбијали и теролиткама избрисали текстове на свим споменицима масовних гробница.
Тако је урађено и на Јадовну и на острву Пагу.
Ми смо стицајем околности, на разним мјестима успјели добити низ докумената који свједоче о жалосној историји Срба Билогоре. Сачуван је драгоцјени аудио-визуелни материјал.
У удружењу „Билогора“, све то користимо на плану подсјећања народа тога краја на завичај, и младих на поријекло.
Оснивањем Завичајног удружења, отворила се могућност прикупљања материјалних докумената на једном мјесту. Обавили смо извјестан број интервјуа са особама високе старости од којих су многи већ умрли.
Та свједочења вишестрано и непобитно потврђују значајне догађаје са више страна. Изнијела су на видјело неке значајне чињенице, које до прије пар година нисмо знали и нису нигдје записане. Имамо завидну издавачку активност.
Издана је књига, наш првенац „Билогоризми“. Са преко хиљаду локализама, ријечи, назива предмета и осталог, угодно подсјећа средовјечне на свакодневни живот у Завичају.
Код младих је потакнута потреба да запиткују старије ради неких „превода“, па се тако и они приближавају коријенима предака.
Књига „Билогора и Грубишно Поље 1941 – 1991, штампана 2010 године у 500 примјерака је „планула“. За друго издање немамо средстава.
За штампу је припремљена, богато илустрована књига „Билогорске светиње“. Ради недостатка финанцијских средстава, чека на штампу већ три године.
Ових дана издали смо квалитетан и дуговјечан диск „Јадовничке жртве 1941 - свједочанства“.
Богато је опремљен аудиовизуалним садржајима,важним чланцима Грубишнопољског листа из деведесетих, видеоснимцима комеморација на масовним гробницама у Грубишном Пољу, електронском издању Књиге Билогора и Грубишно Поље, те поучним чланцима наших академика. Садржи тридесетак фотографија од 1938 па даље. Диск је управо у дистрибуцији и а можете га набавити и овдје.
Намјера нам је, да га има свака избјегличка породица а сугеришемо да га родитељи оставе дјеци како би се одржао актуалним десетке година.
Већ сада, унуци млађи од 23 године виде на њему дједове и баке за које су само чули, а овде они ходају!
Једном годишње, Управни одбор удружења организује „Сабор Билогораца“, до сада шест, гдје се окупља стотињак чланова уз звуке родног краја.
Овим бројем нисмо задовољни. Коначно, инсталиран је интернет сајт „Билогора“, а велики број наших Билогораца редовно посјећује сајт Јадовно, на коме и ми релативно често учествујемо.“
Празан нам је простор за фолклор и етнологију, око чега се ипак мучимо.
Закључујемо, да су ово све корисни детаљи, поступци и презентације који окупирају пажњу знатног дијела наших земљака.
Нисмо задовољни оскудном међусобном комуникацијом наших чланова.
Просјечни Билогорац, са својим мјештанином из завичаја комуницира једном или ниједном мјесечно. Нема састајања у истој цркви, нема малих сајмова понедељком.
Не возе се телци, бикови, свиње и овце на исту сточну вагу. Не плаћа се порез на истом мјесту.
Сусрети су редуковани на крсне славе и сахране.
Сложићете се, да те пригоде, нису примјерене за некакав „друштвени рад“.
У једном случају из обзира према домаћину, а у другом из пијетета према покојнику.
Али постоји нешто као феномен. Кад је сахрана и позвани и непозвани дођу. Међусобно су обавјештени у једном дану!
Коначно, значајан број избјеглих има егзистенцијалне проблеме па и то пригушује и онемогућава постојећу вољу за сусретима земљака.
Наше удружење високо цијени идеју Сабрања. Доживљавамо је као нову снагу потребну да се супротставимо бројним изазовима и ревизијама.
Испољићемо у њој нашу активност уз осјећај да смо и ми јачи.
Милан Басташић
Предсједник Завичајног удружења Билогора, Београд, Србија
Обраћање на првом Сабрању удружења потомака и поштовалаца српских жртава ратова XX вијека. Козара, 03.- 05. октобар 2014.
Везане вијести: