Grubišno je oslobođeno

Čujem komentar: „Ima dosta plijena“. Bunkeri pred našom crkvom presijecaju cestu, svaki polovicu sa svoje strane, pa je moguć prolaz između njih, oštećeni su. To su borovi balvani iz cintora. Vide se friška oštećenja od metaka i gelera. Prije mene u prolaz ulaze dva partizana i zastanu kod mrtvog gestapovca. Glava mu je sva krvava. Krv se već sasušila. „Vidi, boga ti, ima i švapski križ. Pa on još diše. Ma, taj je jutros na nas ispalio onaj rafal kad smo pretrčavali cestu. Eto mu tu i mitraljeza. Vidiš, potrgan. Valjda pala mina ili je neki naš ubacio bombu. Dokrajči ga“, reče onaj prvi. Drugi izvadi pištolj i opali mu dva metka u srce. Odoše, a ja za njima. Vidim nekoliko mrtvih između cintora i kuće Mitra Biškupa. Opet nekoliko na putu prema nogometnom igralištu, pred kućom Đurice Pejnovića, i tamo kod Štefana Najhauzera. Neka kola puna plijena se vraćaju prema gore. Kod Bukovića kuće vidim onog ustašu Ljubu što stanuje u kući Milana i velike Cvijete Pejnovića. On je uvijek išao u civilu, pa i sada. Odmiče, onako malo pogrbljen, dugačkim korakom. Već je kod Baburekovih. Kažem ja jednom od one dvojice partizana da je ono ustaša u civilu. Velim da ga poznam. Jedan odmah viknu: „Hej, civil“. Opet ponovi jer se Ljubo ne okreće. Kad se okrenuo, ovaj ga pozva da dođe. Stao sam malo podalje pa čekam i ja. Kad je prišao, partizan ga pita da li ima oružja. On odgovori: „Ne“. „Pretresi ga“, naredi onom drugom. Pošto nije kod Ljube ništa našao, narediše mu da ide pred njima. Već od Ćopove kuće vidim pred Vepšekovom pekarom neku gomilu ljudi, a ispred njih nekakav stroj, dvored ljudi. Kod Capla prijeđem na drugu stranu. Iz Pejašinovića i Gablerove kuće ljudi iznose bale štofova, a dvojica nose šivaću mašinu. Pred Kuzlovom kućom i Slavnića birtijom isto stoje kola. U onom stroju preko puta ima nekih koje u glavu poznam. Onom jednom znam i prezime. Neki su u uniformama – domobranske, ustaške i gestapovačke. Poneki nose pola uniforme, pola civilnog odijela. Neki su u civilu. Među njima je već i Ljubo. Pređem preko ceste i sa zadovoljstvom gledam te dojučerašnje junake. Sada su pognutih glava, valjda da ih nitko ne prepozna. Partizan jednom od njih kaže: „Pa ti si ’U’! Šta si ostao u ovom stroju? Marš tamo“. Ovaj šutke pređe, a ja se sjetim onog razdvajanja u Jasenovcu, pa ovom drugu odobravam. Ima njih tri-četiri, koji to zarobljeno društvo prebiru i razdvajaju. Od križanja tjeraju prema ovamo još jednu grupu, njih desetak. Idem prema predstojnikovom stanu i skrenem kroz veliku otvorenu kapiju. Tu je i jedan bunker čiji krov je zatrpan gomilom obrasle zemlje. Tu nisam nikad bio. Pred bunkerom leže tri leša u lokvama krvi. U košuljama su, dvojica su bosi. Od bunkera dalje iz dvorišta vodi laufgraba prema sljedećem bunkeru. U njoj je još jedan leš, a uz tu grabu, malo dalje, leži ubijen magarac. Nema okolo nikog živog pa mi bi nekako čudno, uz prisustvo straha, te naperim u dvorište stare škole i izađem na cestu pred katoličku crkvu. Na tratoaru ispred škole opet dva leša, a na ulaznim vratima u park jedan. Pred predstojnikovim stanom vidim Živka i onog drugog Milana, dječaka sa Kozare što ga je Jero uzeo sebi. Oni me nagovoriše da idemo do Novaka, do paromlina. Čuli su da je prije pao centar varoša, a onda paromlin, jer je to bila posebna „žica“. U grabi, sa desne strane kojom idemo, vidjeli smo poneki leš, ali to više nije ništa novo. Kad smo prešli put koji se odvaja za željezničku stanicu, vidimo u grabi nekoliko leševa, jedan za drugim. A onda kod Milkovića, u otvorenim velikim vratima, dva, a u malima jedan leš. Svi su bosi, a onom jednom je metak udario točno u skočni zglob. Bilo mi je već dosta tih mrtvaca do kojih mi nije stalo. Nisam ih uopće sažaljevao jer su to bili njihovi. Da nije bilo tako, ostade ja u zloslutnoj neizvjesnosti. Bitno je da sam ja slobodan, a da su oni pobijeni i rastjerani, da se više ovdje ne pojave. Idemo mi natrag kući. Pomalo se žurimo i poskakujemo. Prizori su gadni, nesvakidašnji, ali mi smo zadovoljni jer – to su učinili naši oslobodioci. Poubijali su oni jutros i naših oslobodilaca. Tko zna koliko su i izranjavali. Baš kao onoga što je držao svoju potkoljenicu u ruci. Mi njih žalimo, a ove već godinama mrzimo iz dna duše – i žive i mrtve. Ovi su njihovi i nek’ je vrag s njima. Moje razmišljanje prekide Živko: „Vrag zna šta je sa Nogalom, a Markota se, k’o za vraga, izvuče. I on i Slavko“. Luci su otjerali konje i kola. Našli su nekog kočijaša i odvezli su ranjenike. Na križanju, i tamo sve do Ćopa, ima dosta partizana. Onog stroja ustaša i domobrana nema. Još se ponešto tovari u neka kola. Kad smo došli do Brkića spaljene kuće, podsjetim Živka kako smo tuda perjali 1942. godine kad smo vidjeli da odozdo ide grupa ustaša i šta se sve poslije dogodilo. „Da, da“, reče on, a Milan dodade: „“E, više tako neće biti. Dosta su nama bile dvije Kozare – ona naša i ova, zajednička sa vama, Bilogora. Već četiri godine mi plaćamo u krvi ovu slobodu i više je niko ne može uzeti“. Izgovori to Milan nekako kao zreo čovjek. Budući da nam je to prijalo, nasta tajac. „’Este vid’li onoga, tuj u bunkeru, mrtvoga“, velim ja. „Nismo“, veli Milan. „Ma, kako niste, pa tu je odma’ sa strane“, kažem ja. Dođosmo do tog mjesta, a gestapovca nema. „Kažu da je tu ubijen onaj gestapovac Đebro“, reče Živko. „Poznali su ga po čukljavoj ruci. To je onaj što je izbo Vilka“, dodade on. „Ma, poznam ga“, potvrdim ja i ispričam kako ga je partizan dokrajčio. U dvorištima kraj kojih prolazimo i u voćnjacima ima partizana. Negdje više, negdje manje.