Podjarmljivanje Srba: Poglavlje dječiji vrtić Vukovar 2
Možda postoji neko ko sme i može, neko u kome je još ostala trunka časti, morala i dostojanstva, kao i razumevanja za ovaj napaćeni narod i njegove potrebe.
Sada već davne 1998 godine a u vreme mirne reintagracije podunavlja u ustavno-pravni poredak Republike Hrvatske i isto tako mirnog, tihog i prećutnog egzodusa kompletnih srpskih porodica sa ovog područja, shvativši važnost očuvanja nacionalnog identiteta Srba, tadašnja direktorica dečjeg vrtića kreće u tada nemoguću misiju registracije ove ustanave za rad na srpskom jeziku i pismu. Dvojezični odnosno dvopismeni statut ove ustanove, kao i dvojezična tabla, trebali su biti smernica i primer na koji način Srbi mogu konzumirati svoja prava, garantovana Ustavnim zakonom o pravima nacionalnih manjina kao i pismom namere tadašnjeg predsednika Tuđmana, ali i drugim međunarodnim pravnim aktima i konvencijama kojih je Republika Hrvatska potpisnica.
Nažalost, do dana današnjeg dječji vrtić Vukovar 2 ostao je jedina obrazovno-odgojna ustanova, registrovana za rad na srpskom jeziku i pismu. Zašto je to tako treba upitati legitimno izabrane predstavnike Srba, koji uprkos svom participiranju u vlasti kako na lokalnom tako i nivou države, ali i u ministarstvima te raznim saborskim odborima, nisu uradili ništa ili su uradili jako malo da se ovakvo stanje promeni. Zahvaljujući upravo njihovoj nesposobnosti i nemaru danas kao rezultat imamo da učenici srpske nacionalnosti pohađaju neregistrovane, samim tim i nelegalne škole, kao posledicu imamo iz godine u godinu sve manji broj polaznika ovakvih „srpskih“ škola, iako se broj pripadnika srpske zajednice nije značajno smanjio.
Gde su onda srpska deca? Odgovor je vrlo jednostavan: Sve je veći broj roditelja koji svoju decu upisuju po hrvatskom, većinskom planu i programu. Da je ovakvo neangažovanje srpskih političkih predstavnika u Republici Hrvatskoj, kao i uglavnom nedovoljno razumevanje matične države Srbije za probleme sa kojima se suočava srpska zajednica u Hrvatskoj jednosmeran put u asimilaciju i nestanak, više puta smo upozoravali. Da smo činili i činimo sve što je u našoj moći kako bi očuvali naš nacionalni i kulturni identitet, jezik, pismo, tradiciju i običaje, Bog nam je svedok. Stoga još jednom dižemo svoj glas i ne prihvatamo ovakav odnos spram vlastitog naroda i naše dece.
Da se gvožđe kuje dok je vruće poznata je činjenica, kao i to da su upravo naša deca najranjivija i najpodložnija uticajima kategorija, stoga i potreba da se urušavanje srpskog nacionalnog identiteta, odnosno njegovih ostataka, započne upravo od njegovih temelja – dečjeg vrtića Vukovar 2. I dok je misija sada već bivšeg gradonačelnika grada Vukovara, kao instrumenta vlasti i poznate tisćuljetne politike spram srpskog naroda veoma jasna i nedvosmislena: ograničiti, obesmisliti i na koncu izbrisati ovu ustanovu, pripajanjem sa većinskim vrtićem, ostaje nejasna uloga srpskih predstavnika u vlasti koji su dali neposredan obol i doprinos ovom procesu smenjujući upravo osobu koja je jedina uspela registrovati i voditi ovu ustanovu uprkos udarcima i ponižavanjima sa svih strana. Satisfakcija za vlastite neuspehe, demonstracija sile, ili podređivanje interesa srpske zajednice, vlastitim sebičnim i dnevnopolitičkim interesima ili pak nešto treće, sasvim je svejedno, ostaje činjenica da smo sami nasrnuli na svoju nejač, na svoju prošlost, sadašnjost i budućnost.
I kako očekivati razumevanje od većinskog naroda i vlasti, za posebnu osetljivost i potrebe koje kao zajednica imamo, pa tako i sama ustanova Vukovar 2, kada ga nemamo u vlastim redovima !? Kako objasniti da u Hrvatskoj građani drugog reda nemaju previše mogućnosti za zaposlenje u odnosu na neke neke druge privilegovane kategorije ? Kako i kome objasniti da roditelje srpske dece vrlo često nemaju finansijske mogućnosti plaćati visoke cene vrtića, stoga je procenat srpske dece u odnosu na procenat većinskog naroda drastično nesrazmeran ?
Kako i kome objasniti da je upravo to razlog za povećanu osetljivost i razumevanje za ovu kategoriju, a ne za njihovu diskriminaciju i gašenje njihovih ustanova ?
Vaše „Mi ne možemo“ ili „mi ne smemo“ , nisu i ne mogu biti opravdanje, tim više što smenjujete one što su dokazali da mogu i smeju, zapitajte se gospodo draga dokle ste nas doveli sa takvim stavovima nakon svih ovih godina. Na koncu, možda postoji neko ko sme i može, neko u kome je još ostala trunka časti, morala i dostojanstva, kao i razumevanja za ovaj napaćeni narod i njegove potrebe.
Goran Čelar