Ђуро Затезало, ЈАДОВНО – КОМПЛЕКС ХРВАТСКИХ УСТАШКИХ ЛОГОРА-СТРАТИШТА 1941

Ђуро Затезало

Хисторијски архив, Карловац

 

ЈАДОВНО – КОМПЛЕКС ХРВАТСКИХ УСТАШКИХ ЛОГОРА-СТРАТИШТА 1941.

Јадовно је један од првих, најбруталнијих и најзвјерскијих логора-стратишта у Европи. Већина људи понешто зна о логору смрти Јасеновац који је трајао више година, Аушвицу, Треблинки, али врло мало зна о Комплексу усташких логора смрти Јадовно 1941. За Аушвиц се каже да је био фабрика смрти, онда је у Комплексу стратишта Јадовно, смрт као „на фабричкој траци, наношена ручно.“

Овај комплекс усташких логора Јадовно се састојао од логора Јадовно и уз њега бројних безданих јама на Велебиту, логора Госпић, логора Овчара крај Госпића, логора код Рисове главе, логора губилишта Слана, логора губилишта Метајна на отоку Пагу, логора губилишта Ступачиново код Башких Оштарија и сабиралишта жртава на жељезничкој станици Госпић. Формирани су од стране државних органа, Жупског редарственог равнатељства Госпић априла 1941, на челу с усташким емигрантом Јурицом Фрковићем уз помоћ једног дијела католичког клера и сарадњу државних, војних и полицијских органа који су са читавог територија Независне Државе Хрватске (НДХ) допремали Србе и Жидове, Хрвате и друге антифашисте, мушкарце, жене и дјецу ради уништења.

Овај комплекс логора – стратишта Јадовно већ од другог дана постојања НДХ, 11. априла 1941. године, прије било каквог отпора тој нацистичкој творевини, представља почетак помно планираног и спроведеног злочина – геноцида над српским народом и холокауста Жидова. Усташе и њихов вођа Анте Павелић су хтјели да створе чисту католичку државу без трећине свог становништва - Срба. То се добро уклопило у Хитлеров план. Хиљаде и хиљаде српских жртава је продужетак холокауста.

Усташе су познате по незамисливим и несхватљивим садистичким окрутностима без преседана у модерној хисторији. Радећи годинама на истраживању и проучавању изворне архивске грађе, различите провенијенције, о овом логору смрти који је трајао кратко од 11. априла до 21. аугуста 1941. године и у којем је нормалном људском уму несхватљиво усмрћено на неразумљив начин 40 123 невина човјека (38 010 Срба, 1 998 Жидова, 88 Хрвата, 11 Словенаца, 9 Муслимана, 2 Мађара, 2 Чеха, 1 Рус, 1 Ром и 1 Црногорац) није ми било тешко закључити да су усташе у њиховом садизму и окрутности превазишли нацисте при холокаусту и Младотурке у геноциду над Јерменима. Они су са ужитком мучили и убијали, клали ножевима припаднике своје властите биолошке врсте.

Жртве су биле претежно Срби и Жидови који су допремани из свих дијелова НДХ, а логори су им служили као успутне станице ка мјестима за ликвидацију. Иста су се налазила у близини безданих велебитских јама, над којима су жртве ударане у потиљак дрвеним маљевима, клане ножевима, живе или полуживе стропоштаване у велебитске провалије и везане каменом бацане у морске дубине.

Окрутношћу усташких звјерстава били су шокирани и нацисти и талијански фашисти. Згражали су се над усташком крволочношћу. С разлогом, јер у цијелој Европи током Другог свјетског рата није било таквих злочина. Њемачки шеф обране у Загребу Артур Хефнер (Arthur Heffner) обавијестио је 24. априла 1942. године Берлин о страшним усташким злочинима над Србима (и њиховом имовином), који овдје живе од древних времена. Пише да не може схватити да је носитељ тог усташког злочина и већи дио свећеника католичке цркве. Наводи сарајевског надбискупа Шарића који је у Католичким новинама, 11. маја 1941. написао: “Био сам с нашим усташама у Сјеверној Америци. Пјевао сам свим срцем са сузама у очима наше усташке химне. Увијек смо пружали оданост и вјерност домовини. Хрвата више! Више католика! Бог и Хрвати!“, изјављујући да је усташа. Хефнер спомиње фрањевца Францетића који је учитељу Основне школе наредио да издвоји српску православну дјецу од остале, па их усташе убише пред њиховим учитељем и вршњацима. (Гласник Светог Анте, бр. 7–8, стр. 80, 81, 1941). Исти наводи још неколико имена католичких свећеника са зликовачким намјерама и упутствима како очистити НДХ од Срба, Жидова и Рома.

Истина о комплексу хрватских усташких логора Јадовно је потискивана, заобилажена и прешућивана. Трагови злочина су уништавани већ у вријеме њиховог извођења и послиије, да би и скромно подигнута обиљежја била уништена 1990-1995. године. Жртве су истину о свирепости усташких злочина односиле са собом у бездане јаме и поноре, чији је глас ужаса данима беспомоћно одјекивао из јама врлетног Велебита, губилишта на отоку Пагу и валовима Јадранског мора. Све до данашњих дана нитко их није ексхумирао, пребројио ни достојанствено сахранио. Говорило се: „Због братства и јединства народа и народности то не треба чинити, нека им кости мирно почивају, тако гдје и јесу“. Непокривене, непребројене, заборављене у тами велебитских провалија и суноврати.

Оно што је створила и законски организирала Независна Држава Хрватске 1941–1945. године, по монструозношћу и нељудском нагону према затвореницима Србима, Жидовима и Ромима превазилази животињску суровост оног што се дешавало у логорима смрти Трећег рајха.