Злочин хрватских усташа над Србима херцеговачког села Љубљеница

Жене и дjеца су живи запаљени у jедноj штали у Љубљеници, 28. августа 1941.  на православни празник Велика Госпоjина.

Љубљеница jе мало село у историjскоj жупи Дубраве, у Доњоj Херцеговини. До 1992. била jе у саставу општине Столац, а сада припада Берковићима, Република Српска.

Село jе пописано у првом турском дефтеру Херцеговине 1474/77.

На православном гробљу су сачувани споменици српских старосjедилаца, а под наjвећим од њих лежи Вукосав Цриjеповић.

Већина сељана се временом потурчила а у православноj вjери су остале породице Гело и Вукосав, коjе су имале велико богатство у земљи и стоци.

Од 18. виjека у Љубљеницу се досељаваjу и броjне католичке породице. Вjерска мржња према правосланим Србима, завист и похлепа комшиjа муслимана и католика били су разлог њихове одлуке да искориjене своjе комшиjе.

Позната су имена 44 жртве, од коjих jе 23 са презименом Гело. Они су потпуно истребљени, а презиме угашено.

Из породице Вукосав, убиjена jе 21 жртва. Одрасли српски мушкарци из села, њих 10, презимена Вукосав и Гело, поубиjани су уочи Видовдана, 27. jуна 1941. на Шћепан Крсту, и бачени у jами Баров до.

Жене и дjеца су живи запаљени у jедноj штали у Љубљеници, 28. августа исте године на православни празник Велика Госпоjина. Из пламена jе искочила и побjегла jедино деветогодишња Славоjка Вукосав.

У свом свjедочењу из 1990. године, коjе jе снимљено VHS камером, Славоjка jе описала како се догодио оваj злочин.

Комшиjе Хрвати и муслимани су их истjерали из кућа, под изговором да их „селе у Србиjу“ и уз батине потjерали ка поjати породице Гело.

Ту су их све затворили.

Кров поjате jе био од ражове сламе, а злочинци су убацили и додатне бале.

Испред врата су стаjали злочинци са гвозденим вилама.

Њима су у ватру враћали живе буктиње, мученике коjи су искакали из запаљене поjате.

Једну дjевоjку су претходно силовали.

Славоjкиног брата, коjи jе искочио из штале, убили и бацили поново у пламен.

Са тешким ранама била jе преживjела и Спасениjа Гело, али jе послиjе неког времена умрла.

Према исказу групе свjедока, том приликом су сагорjели:

Вукосав Цвиjета, Дара, Славко – дjечак од 15 година, Стоjа – дjевоjчица од 10 година, Наста, Цвиjа, Даница, Славко – диjете од 8 година, Анђелко – диjете од 8 година;

Геле Петра, Анђа, Љубица – диjете од 4 године, Мара, Миленко – диjете од 8 година, Миленка – дjевоjчица од 6 година, Љубица – дjевоjчица од 2 године, Даница, Бранко – дjечак од 15 година, Миленко – дjечак од 12 година, Анђа -дjевоjчица од 2 године, Владо – дjечак од 12 година и Боро – дjечак од 10 година. (Архив Југославиjе, ЗКРЗ БиХ, инв. бр. 55.226.)

Злочин су извршиле хрватске усташе, комшиjе жртава.

Предводили су их Балдо Бошковић – Кракић, Смаjо Ризвановић, Стоjан Маслаћ, Хасан Баjгорић – Хоџа, Божо Папац и други.

Око поjате коjа jе горила, злочинци су подврскивали на крике мученика, а на оближњоj пољани хрватске дjевоjке су играле у колу и пjевале.

Када су се утишали крици жртава, jедна жена из породице Рагуж jе позвала злочинце на част у своjу кућу риjечима:

„Пос’о сте добро обавили! Сад’ можемо на кафу!“

Тако су пjесмом, игром и чашћавањем прославили злочин коjи су починили.

Одмах затим, подjелили су имања своjих жртава, онако како су се претходно били договорили.

Приредио:

Миленко Јахура

Предсjедник Српског националног друштва Пребиловци

Везане виjести:

Херцеговина – стратиште НДХ