Zla kob sinova Vojvode Mišića: Cokulom na puščane cevi

Datum objave: subota, 23 septembra, 2017
Veličina slova: A- A+

Kroz sudbinu sinova vojvode Živojina Mišića – Radovana, Aleksandra i Vojislava – možda se ponajbolje ogledaju lomovi srpske istorije u prvoj polovini 20. veka.

Pešadijski poručnik Živojin Mišić morao je pod hitno da se ženi, sve po pravilu službe. Ono je nalagalo da uzoran oficir mora da ima porodicu. Sudbina je udesila da 1881. godine potporučnik Mišić ima manevre kod Aranđelovca. Na nekom balu, koji su priredili meštani, Živojin je upoznao šesnaestogodišnju Lujzu Krikner, kći građevinskog preduzimača Fridriha, švajcarsko-nemačko-francuskog porekla, koji je gradio hotel „Staro zdanje”. Na balu su se Živojin i Lujza zagledali, odigrali nekoliko igara. Njeni roditelji bili su protiv toga da se uda za oficira, koji je seljački sin, ima malu platu, i seljakanje im ne gine. A onaj ključni argument je da su različite vere. Lujza je onda pobegla za Živojina, venčali su se 30. oktobra 1884. godine u beogradskoj Vaznesenjskoj crkvi. Naravno, miraz je izostao, a prvo dete požurilo.

Kći Eleonora rodila se 22. februara 1885. godine. Već naredne godine stiže i druga kćerka, Olga. Sledeće godine otac je unapređen u kapetana druge klase, i ubrzo otputovao u Bruk na Lajti, u Austriji, da bi tamo izučio školu gađanja. Dok on tamo dobija medalje, Lujza je opet u drugom stanju. Treće dete i prvi sin, Radovan, rođen je u Beogradu, 25. septembra 1887. godine.

Zajedno na Kolubari

Kako to obično biva u patrijarhalnim porodicama, ime je dobio po dedi. Osnovnu školu završio je u Beogradu, kao i prvih pet razreda gimnazije. Onda se po ko zna koji put potvrdilo da krv nije voda. Radovan je odlučio da iz šestog razreda gimnazije pobegne pravo u Vranje, gde je tada bilo zborno mesto četnika za prebacivanje preko turske granice. Besni otac nekako je saznao gde mu se nalazi sin i preko okružnog načelnika uspeo da ga vrati. Zbog bekstva je isteran iz gimnazije, a mogao je da se na svojoj koži uveri kako bije pukovnik srpske vojske. Onako pedagoški. Ne zbog toga što je pobegao, već zato što su ga isterali iz gimnazije.

Uz potezanje prijateljskih veza, Živojin ga je nekako vratio u školu. Radovan se nije dugo skrasio kod kuće, ponovo je pobegao i ponovo bio vraćen, ovog puta uz pratnju žandarma. Tada su ga na veki vjekov isterali iz škole, bez prava na žalbu. A taman je posle šestog razreda trebalo da ide na Vojnu akademiju. Treća sreća, i Radovan je prešao granicu. Više niko nije mogao da ga vrati, a stupio je kod četovođe zvanog čiča Krste. U toj četi prvi je put omirisao barut i krv, u borbi protiv Turaka u selu Bajlovci. Posle mesec dana vratio se u Beograd. Na vratima roditeljske kuće pojavio se obučen u četničko odelo, nošnju kakva se nosi na Galičniku: bele čakšire, crveni koporan i galičko keče. Preko ramena prebačena brzometka. Roditelji su se radovali što se sin živ i zdrav vratio kući, a batine su ovog puta izostale. Nije išlo da oficir bije vojnika.

Ako nije upisao Vojnu akademiju, Privatnu trgovačku jeste. Završio je 1909. godine i dobio zvanje ekonomiste. Sada je mogao da nastavi školovanje na vojnoj, kakav je i bio prvobitni plan. Doduše, za rezervnog oficira. Njegov otac je tada bio u stanju pokoja, u prevremenoj penziji, jednoj od nekoliko u koje je oteran. Dok se Radovan spremao za oficira, dobijajući činove, na Balkanu se zakuvavalo. Aneksija Bosne 1908. godine, pripreme za rat sa Turskom 1912. godine. Kad je proglašena opšta mobilizacija u septembru 1912. godine, rezervni konjički potporučnik Radovan Ž. Mišić našao se u konjičkoj diviziji.

Sa ovom elitnom jedinicom prošao je ceo rat sa Turskom, a među prvima je ušao u Lerin (danas Florina u Grčkoj) 7. novembra. Po porazu Turske nema previše odmora, jer napadaju Bugari. U sastavu Prve armije Radovan dobija unapređenje i medalje. Prvo srebrnog, a ubrzo i zlatnog „Obilića” za hrabrost. Kad je i bugarska vojska pregažena, vraćen je na kurs u akademiju, u 43. klasu. Onaj kurs koji nije stigao da završi. Niti će, pošto odjekuju pucnji u Sarajevu. Opet prekid u školovanju, ali mu je priznata Niža škola Vojne akademije. Neko vreme radi i u Narodnoj banci.

Kad je Austrougarska napala, Radovan je u svom konjičkom odredu, u okviru Trećeg konjičkog puka, a pod komandom potpukovnika Nikole Colovića. S njim, rame uz rame, ratuje i brat mu Aleksandar. U slavnoj bici na Kolubari, posle koje im otac postaje vojvoda, učestvuju i oba sina.

Smrt na kapiji logora

Već sledeće godine sledi nova ofanziva, pored Austrougarske, tu su i Nemačka i Bugarska. Albanska golgota, Krf. Tu je i Radovan sa konjičkim odredom. Posle oporavka, Kajmakčalan, Dobro Polje. Retki su trenuci kad se porodica okupljala oko majke Lujze u grčkom mestu Voden. U proboju Solunskog fronta, koji je naredio vojvoda Mišić 31. avgusta 1918. godine, učestvuju i Radovan i Aleksandar. U do tada neviđenoj ofanzivi srpski vojnik oslobađa otadžbinu.

Radovan je posle nastupanja ostao u Sokobanji. Trebalo je tamo organizovati vlast. Kad je i ovo urađeno, konačno skida oficirski mundir. Nekoliko meseci posle rata oženio se Belgijankom Irmom. Kako se vojnička slava nije mazala na hleb, a za penziju je bio mlad, zapošljava se u Narodnoj banci. Svakog jutra su ga viđali kako na posao ide sa žirado šeširom, mašnom i kamašnama, u rukama štap, a na rukama bele rukavice. Slavni vojskovođa Živojin upokojio se 20. januara 1920. godine, a tugu u porodici zamenila je radost kad je Radovan dobio kći Danicu, 1921. godine. Napredovao je na činovničkim položajima, a njih su pratili i one vojnički, pa je proizveden u rezervnog potpukovnika, i pozvan da predaje na Vojnoj akademiji. Baš onda kad se pripremala još veća svetska klanica.

U taj rat ušao je kao starešina jednog odeljenja prve godine. Sa svojim pitomcima zarobljen je u Foči. Odatle su ih vratili u Beograd, a Radovan je na železničkoj stanici odbio ponudu nekog železničara da mu ovaj da odelo i fenjer, kako bi se tako maskiran vratio kući. Smatrao je sebe odgovornim za pitomce, i zajedno su krenuli ka oficirskim logorima. Međutim, Nemci su decu pustili, a oficiri su nastavili ka logoru. Promenio je njih sedam, sve jedan gori od drugog. I pored teških uslova, dopisivanje s porodicom davalo mu je nadu. Verovao je u kraj rata i pobedu saveznika, i tako je dočekao oslobođenje iz logora. Na žalost, umro je tri dana pre polaska transporta za Beograd, 26. jula 1945. godine. Sahranjen je u Nirnbergu, a porodica je ostatke prenela u Beograd tek 1968. godine i sahranila ih u porodičnoj grobnici.

Drug s fronta

Posle Radovana, Živojin je dobio kći Anđeliju, 1889. godine. Dok je bio na službi u Fetislamu (Kladovo), Lujza u Beogradu 29. juna 1891. godine rađa i drugog sina, Aleksandra. Kako je počeo Radovan, tako i Aca. Učio je Treću beogradsku gimnaziju, sve dok se jednog dana nije izgubio. Dva dana traganja po Beogradu nisu dala rezultata. Dok su okretali grad naopačke, Živojin je dobio depešu iz Sofije, od ondašnjeg srpskog vojnog atašea, da mu se sin tamo nalazi. Tražio je ispravu da ode u Rusiju. Ništa ne sumnjajući, ataše mu je izdao papire, i Aca se obreo u Sankt Peterburgu. Neznano kako, uspeo je da dođe do carevog strica Petra Nikolajeviča. čija je žena bila crnogorska princeza Milica. S takvom preporukom lako se upisao na Vojnu akademiju.

Tamo je ostao sve do 1912. godine, kad se zbog bolesti vratio u Beograd. Taman da povede računa o porodici, kada su svi muškarci iz kuće bili pozvani na front. Bar je tako Živojin računao. Aca baš i nije, pa je dan posle odlaska vojnika Lujza primetila da je nestao konjički karabin iz kuće. Za karabinom i Aca, koji je za ocem i bratom otišao u rat. Prvo je otišao kod zeta, Eleonorinog muža, Bogdana Anđelkovića, ali je ovaj odbio da ga primi u četu Šestog puka.

Kad neće oni da ga prime, sam će, pa je tako sakupio nekakvu četu od lakših ranjenika, onih zaostalih i zalutalih i stavio im se na čelo. S takvom jedinicom prvi je ušao u Kumanovo i oslobodio taoce iz zatvora. Kad su pretpostavljeni konačno uvideli da je tvrdoglav i da nema mogućnosti da ga vrate kući, prekomandovan je u konjicu, u kojoj će ostati šest godina, barabar sa Radovanom. U septembru 1914. godine posebno se ističe u operacijama u Sremu, potom učestvuje u svim narednim okršajima, pa istim putem kao i ostatak vojske. Preko Albanije.

Pri povratku u otadžbinu njegova patrola prva ulazi u Bitolj, 19. novembra 1916. godine. Ne izlazi iz rovova, pa se majka Lujza, koja se tada nalazila u Vodenu, žalila da „Živojin i Radovan nekada i svrate, a Aca sedi u tranšeji kao kurjak”. U kaljuzi rovova združio se s oficirom Dragoljubom Mihailovićem. Sudbinski, ispostaviće se.

Noćna poseta

U onom nezadrživom napredovanju, po proboju Solunskog fronta, Acin konjički eskadron rat završava u Temišvaru. U obližnjem Aradu upoznaje Milenu, inače iz Vršca, i ženi se 24. novembra 1919. godine. Po demobilizaciji neko vreme je radio kao upravnik Vranjske banje, a onda je penzionisan. Objavljuje napise u „Vremenu”, opisuje operacije svoje konjičke divizije. Često odlazi u očevinu, u Struganik.

Pričalo se da je onako prgav, kakvog ga je bog dao, voleo i da popije, iz čiste dosade. Isto tako, govorilo se da je generalu Petru Živkoviću, sivoj eminenciji cele kraljevine, opalio šamarčinu, pa je malo odležao u Požarevcu. U dokolici, zatiče ga i rat 1941. godine. Po okupaciji, Aca se s celom porodicom, majkom Lujzom i sestrom Anđom, seli u Struganik. Mobilizacija i verovatno zarobljeništvo mimoišli su ga zbog bolesti, ali sudbina nije. Tako mu se u noći između 10. i 11. maja na vratima pojavio onaj stari drugar s fronta. Pukovnik Dragoljub Draža Mihailović. On je u Bosni izbegao zarobljavanje, i posle sukoba s Nemcima i lokalnim ustašama, s malom grupom boraca prešao u Srbiju.

U kući vojvode Mišića njih dvojica odlučuju da podignu ustanak. Po Acinom savetu, odlaze na Ravnu Goru, gde je uspostavljen centar pokreta. Ovaj besputni predeo pružao je kakvu-takvu zaštitu od Nemaca. Kuriri trče po Srbiji. Poruke za Beograd nose i Acina žena i sestra. Sam Aca ide za prestonicu, gde hvata vezu s oficirima Jugoslovenske vojske. Od komandanta žandarmerije pukovnika Jovana Trišića dobija objave s kojima kuriri mogu da šetaju po okupiranoj zemlji. Sastaje se i sa đeneralom Milanom Nedićem, čim je ovaj od Nemaca prihvatio da bude predsednik Vlade. Na ovim sastancima nije došlo do dogovora, i Aca je posle često psovao Nedića. U isto vreme pojavljuje se još jedna ustanička vojska. Partizani. Ravnogorci i partizani bore se protiv okupatora, što odvojeno, što zajedno, i ubrzo dolazi do sastanaka na kojima bi se dogovorile akcije.

Sedmog septembra Mišić je odbio nemački napad na Mionicu, a već 19. dolazi do sastanka Tita i Draže, u kući vojvode Mišića u Struganiku. Aca prisustvuje sastanku, kao Dražin najbliži saradnik. Posle nepunih mesec dana, još jedan sastanak, ovog puta u selu Brajići. Opet nije postignut dogovor o glavnim tačkama. Jedanaestog novembra Draža se, u pratnji Mišića, sastaje s Nemcima u selu Divci, kod Valjeva. Nemci su tražili bezuslovnu predaju četnika, oružja i oslobađanje zarobljenika. Odgovor Draže i Ace Nemcima se nije svideo. Odbili su sve zahteve, „ne predajemo se dogod možemo izdržati”.

Pred streljačkim strojem

Nemci uskoro svim snagama napadaju na Užičku republiku, partizani su slomljeni, čisti se teren, streljaju civili. Ostaci beže u Bosnu, a Nemci se po obavljenom poslu okreću Ravnoj Gori. Počinje „operacija Mihailović”, 6. decembra. Jedinice 342. divizije nadiru ka Ravnoj Gori, a Struganik je prvi na udaru. Tu se, u Acinoj kući, nalazio i Draža sa štabom. U ranu zoru niko nije primetio opkoljavanje, sve dok nije bilo kasno. Kad su četnici primetili Nemce, ovi su već bili na stotinak metara od kuće. Draža je sa štabom iskočio kroz prozor i pobehao kroz neki potok. Kao težak srčani bolesnik, Aca je počeo da zaostaje, da bi posle nekoliko stotina metara posustao. I pored Dražinog bodrenja, nije mogao dalje. S njim je ostao i major Ivan Fregl, koji nije mogao da se odvoji od svog komandanta. Kako bi bar nekako zaštitili Dražu i obezbdili mu malo vremena za bekstvo, izašli su pred Nemce u uniformama. Aca se predstavio kao Draža, Nemci su zbog crvenih oficirskih revera na kaputu poverovali, pa su nakratko obustavili gonjenje. To je beguncima dalo vremena da izmaknu i spasu se. Ako su spasli komandanta, Mišić i Fregl sebe su osudili. Ubrzo je povorka sa zarobljenim ravnogorcima stigla u Valjevo. Po brojnim svedočenjima, ceo grad sjatio se da gleda, a u sredini kolone bio je Aca Mišić, sprovođen na kari, a iza njega je koračao major Fregl. Odmah su sprovedeni u zatvor, i odatle svakodnevno odvođeni na ispitivanje u kafanu „Zlatibor”.
POTOMCI

SIN RADOVAN I IRMA MIŠIĆ IMALI SU KĆI DANICU–DUDU. ALEKSANDAR I MILENA BILI SU BEZ DECE, DOK JE VOJISLAV IMAO SINA I KĆI MILICU. NARAVNO DA JE SIN DOBIO IME PO SLAVNOM DEDI, ŽIVOJIN. ON JE PRED KRAJ DRUGOG SVETSKOG RATA OBOLEO OD „NEČEGA NA MOZGU”, DA BI SE UBRZO ISPOSTAVILO DA JE TO NEŠTO UPRAVO ONO NAJGORE, RAK. LEKARI U BEOGRADU NISU HTELI DA GA OPERIŠU, POSLALI SU GA U ZAGREB, I OPERACIJA JE ZVANIČNO USPELA. MEĐUTIM, U POVRATKU KUĆI, U PREPUNOM VOZU, ŽIVOJIN JE IZDAHNUO NA MAJČINIM RUKAMA. BILO JE TO 14. AVGUSTA 1945. GODINE. DA TELO DETETA NE BI IZBACILI IZ VOZA, MAJKA JE SVE DRAGOCENOSTI KOJE JE IMALA KOD SEBE DALA SPROVODNIKU VOZA. SAHRANjEN JE U DEDINOJ GROBNICI NA NOVOM GROBLjU.

VOJVODINA KĆI ELEONORA BILA JE UDATA ZA BOGDANA ANĐELKOVIĆA. ONOG OFICIRA KOJI JE ODBIO DA PRIMI ACU U DANIMA KUMANOVSKE BITKE. SUTRADAN, ANĐELKOVIĆ JE POGINUO NA MLADOM NAGORIČANU. POSLE NjEGOVE POGIBIJE UDALA SE ZA VALjEVSKOG APOTEKARA MIHAILA MARKOVIĆA.

SREDNjA KĆI, OLGA, BILA JE UDATA ZA ČUVENOG SRPSKOG SLIKARA IMPRESIONISTU MILANA MILOVANOVIĆA (1876–1946). NAJMLAĐA, ANĐELIJA, NIJE SE UDAVALA

Za to vreme Lujza Mišić rastrčala se po nemačkim komandama, u pokušaju da izvuče sina. Bez uspeha. Obojica su izvedena pred vojni sud koji ih je prvo osudio na logor. Tada je stigla depeša iz Ljubljane, u kojoj se tvrdilo da je Fregl bio organizator otpora u Sloveniji, pa pismo sina maršala Poćoreka, koji je tražio da se sin vojvode Mišića, koji je onako ponizio njegovog oca, neizostavno strelja. Šesnaestog decembra osuđeni su na smrt. Kad su ih izveli pred stroj, Fregl je zahtevao da sam komanduje streljačkim vodom, a Aca da im ne vezuju oči. Tražili su i da rašniraju cokule. Začuđeni, Nemci su pristali. Sekund pre nego što je Fregl izdao naredbu, Aca je izuo cokulu i zavitlao je ka streljačkom stroju. Hteo je da umre boreći se.

Grob im se ne zna ni do danas. Zbog ovog događaja slomljena majka Lujza je 1943. godine prešla iz reformatske u pravoslavnu veru i uzela ime Magdalena. Govorila je da je streljanjem sina Ace iz njenih vena istekla polovina nemačke krvi. A dok je jurila okolo, da bi spasla, dobila je vest da je najmlađi sin, Vojislav, ljubimac porodice, uhapšen kao simpatizer partizana.

Zaljubljen u parkove

A partizan Voja rođen je 30. juna 1902. godine u Valjevu. Zbog očevog seljakanja osnovnu školu završio je u Beogradu, i tu proveo oba balkanska rata. Kako bi ga zaštitio, otac ga je poslao u vojnu školu u Rusiji. Bio je u Kadetskom korpusu, verovatno u Poltavi. Iako je tamo otišao na sigurno, uskoro celo carstvo počinje da se raspada, što zbog rata, što zbog nastupajuće revolucije. Nekako, uz pomoć poslanika Miroslava Spalajkovića, uspeva da se izvuče iz Rusije u kojoj je opšti metež. I to putem oko sveta, ka Evropi preko Azije. Dva meseca putuje kroz Sibir, gde mesta kroz koja prolazi drže čas beli, čas crveni. Sve u stočnim vagonima, na minus beskonačno. Komunisti, belogardejci, Japanci, svi mogući i nemogući gospodari rata i, konačno, preko ruskog Dalekog istoka, brodom stiže do Soluna, gde ga čeka otac. Porodica je bila na okupu, makar na frontu.

Sredinom jula 1918. godine Voju šalju na školovanje u Englesku. Ne na vojne škole, već prvo na Iton, a onda se školarac odlučuje za agronomiju, smer hortikultura. Kako li se otac složio, on vojvoda, a sin parkadžija? Kako god, diplomirao je i vratio se u Srbiju. Ne da bude visoki činovnik, što mu se moglo, nego da osnuje gazdinstvo. I to u najzabačenijem delu države, pored Kumanova. Mesto se zvalo Aleksandrovo. Godine 1928. oženio se Ljubicom, kćerkom bankara iz Pančeva. Mladu je odveo na selo, gde se već pročuo kao agronom. Uveo je moderne načine obrade zemljišta, radio zajedno sa seljacima, sve zadojen socijalističkim idejama. Dva puta je izabran za predsednika petrovačke opštine. Trudio se da svojim suseljanima olakša život. Tako ga je zatekao i Aprilski rat 1941. godine.

U strahu od Bugara napustio je Aleksandrovo i došao u Beograd. Kako nisu imali gde, bili su kod tasta u Pančevu. Tu je čuo vesti prvo o ravnogorskom, pa dva meseca kasnije i partizanskom ustanku. Koleba se, gde će, brat mu je sa ravnogorcima, a srce s partizanima. Odlučio se za ove druge, i tako se obreo u četi u blizini Ljiga. Partizanima je odlično došao za propagandu – kod njih je i sin vojvode Mišića. Primljen je u Partiju, a brat Aca time nije bio oduševljen. Sretali su se povremeno, a onda je Aca rešio da ga izvuče iz partizana.

Kad otok zazeleni

Poslao je kurira, koji je rekao da im je sestra Anđelija pala niz stepenice, da je na samrti, i da hitno dođe u Struganik. Voja je otišao, a četnici su ga razoružali i zaključali u kuću. Draža i Aca ubeđivali su ga da priđe njima, da su partizani zlo, ali je ovaj ostao nepokolebljiv. U tom pritvoru došao je i onaj 7. decembar, kad je sa Acom i Freglom uhapšen i Voja. Usput je uspeo da pobegne preko nekih taraba, i da se prebaci za Beograd. Lutao je po gradu, i Gestapo ga je lako uhapsio. Majka je intervenisala kod generala Badera, komandanta Srbije. Pozvala se na to kako je njen muž postupio sa zarobljenim Makenzenom 1918. godine, da joj je jedino Voja ostao, i da se nalazi na Banjici. General je nekako uspeo da izvuče sužnja koji se sav izubijan vratio kući. Pri kraju rata opet se uključio u jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i učestvovao u borbama na Sremskom frontu.

Po povratku je bio poverenik za poljoprivredu. Sve do 1948. godine i rezolucije Informbiroa. Tada su komunisti morali da biraju kom vođi su verniji. Voja se opredelio za sovjetsku Rusiju. Maršal nije blagonaklono gledao na takve, pa se agronom brzo našao u paklu na zemlji, odnosno na moru, zvanom Goli otok. Posle vožnje brodom u potpalublju Voji je pukla bubna opna od nečijeg udarca cokulom. Prolazeći kasnije i kroz „toplog zeca”, špalir koji ih je besomučno tukao, uz batine su mu vikali su da je vojvodin sin. Mnogi nisu ni znali kog vojvode.

Dve godine je proveo u tamnici, a ono malo rastinja na golom kamenu njegovih je ruku delo. Po povratku je usledilo uobičajeno nedeljno javljanje u Upravu državne bezbednosti. Tri meseca proveo je na radnoj akciji, a kako njegova stručnost nije bila za bacanje, zaposlio se u „Gradskom zelenilu”. Konačno je radio ono što je najbolje znao, projektovao beogradske parkove. Pisao je i za stručne časopise i sarađivao s profesorima Šumarskog fakulteta. Majka Lujza umrla je 7. decembra 1956. godine. Voja ju je znatno nadživeo, upokojio se 29. jula 1974. godine.

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Živojin Mišić u razgovoru sa prestolonaslednikom uoči …

Bitka u kojoj je Mišić izveo taktiku za udžbenike | Jadovno 1941.

Banja Luka se nikad nije odužila Vojvodi Mišiću | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top