Zaboravljeni logor sa plavim šafranima

Datum objave: utorak, 5 jula, 2011
Objavljeno u Kompleks Jadovno
Veličina slova: A- A+
27/06/2011 18:20 | U nedelju je obnovljen spomenik jadovničkim žrtvama koji je bio uništen 1990: Komemoracija
Komemoracija na Jadovnu

Mesto logora Jadovno nalazi se u šumi, do tamo nema puta, putokaza, niti obeležja. Kad se putem krene od Gospića, nailazi se na drvenu tablu: „Dobrodošli u Jadovno“, koja je izazvala bes mnogih potomaka i poštovalaca jadovničkih žrtava. „Kako neko može želeti dobrodošlicu na mesto strašnih zločina“, pitali su se ljudi

Autor: Dragoljub Petrović

Zagrepčanin Dmitar Basara stajao je u nedelju u hladu, na rubu velebitske šume, kraj prašnjavog puta kroz planinu, čekajući da kod Šaranove jame počne komemoracija žrtvama ustaškog logora Jadovno. Dmitar i njegova supruga su vedri ljudi, šale se gledajući u hrvatske policajce koji su izvirivali iz, čini se, svakog pedlja šume očekujući dolazak srpskog predsednika Borisa Tadića.

Basara? Da vi nemate veze sa Svetislavom Basarom… – pitamo ih.

– Onaj vaš ludi književnik… – smeju se oboje. „Nismo ništa u rodu. On je kosovski Basara, najverovatnije da su njegovi preci pre jedno 280 godina sa onom kolonizacijom otišli tamo. Ima nas Basara ličkih i kordunaških, a svi smo poreklom sa Stare planine, iz sela Basara – kaže Dmitar, simpatični čovek koji stavom ne odaje da je ovo mesto na sred Velebita tragično obeležilo njegov život. U kraškim jamama na Velebitu ustaše su pre 70 godina ubile 17 članova njegove porodice.

– Ubijeni su mi otac, dva rođena strica, tri strica od njihove braće, ujak, dva tetka, njihova djeca… Otac Petar Basara bio je seljak. Pokupili su ga u noći. On je bio u kraljevskoj vojsci kad se raspala Jugoslavija i odmah nakon pada njegov puk se kod Virovitice borio sa Njemcima nekih petnaest dana. Kad su ih razbili došao je kući. Iste noći došle su ustaše u kuću, pokupili ih sve, potrpali u stočne vagone i odveli ih najpre u logor kod Koprivnice. Nakon mesec dana počeli su ih dovoditi ovde u Jadovno. Tu su ih likvidirali. Logor je bio pod vedrim nebom malo dalje – priča Dmitar.

I majka je odvedena u logor. On je tada imao tri i po godine.

– Ja, brat, bratić, odvedeni smo u dečji logor u Sisku. Bio sam jako mali i zbog toga sam celi život u dilemi – da li se ja sjećam nečega iz svog vlastitog sjećanja ili je sve potkrepljeno pričama mog brata, jer on je sedam godina stariji od mene i on je to drugačije shvaćao. Dve stvari sam zapamtio. Imao sam u logoru jedan mali plavi lončić koji sam nosio sa sobom i taj mi je lončić pao u jednu rupu… I sećam se časnih sestara, nosile su malu djecu, bili smo u nekoj baraci, mene su stalno nekako sakrivali, zato sam valjda danas živ… kaže Dmitar.

Seća se da su ih iz logora odveli na Kaptol, kod današnje katedrale u Zagrebu.

– I tamo su nas pokrštavali. Nakon toga smo podeljeni po familijama kod Ivanić grada. Kad se majka vratila iz logora, saznala je za nas tako što je našla jednu kartu koju je brat napisao. Napisao je nebrojeno karata, ali je samo ta jedna došla. To je bilo već u toku rata 1943. Majka nas je našla i odvela kući – priča Dmitar.

U Jadovno je došao prvi put 1972. Tada je, seća se, bilo sve zapušteno, spomen ploča kraj Šaranove jame bila je bačena.

– Nalazila se uz cestu, na travi, nije se ni videla. Na mesto gde je bio logor odakle su ljudi vođeni do jama, pošao sam, ali nismo mogli proći… Toliko je bilo sve zaraslo. Sad baš malo razgovaram sa suprugom da odemo tamo – pričao je Dmitar u nedelju na Velebitu, samo jednu od mnogih sudbina iz vremena NDH.

Logor Jadovno je bio smešten u velebitskoj zabiti, pod vedrim nebom, ograđen bodljikavom žicom, 22 kilometra severozapadno od Gospića, i tu je za samo tri meseca 1941. ubijeno, prema procenama istoričara, najmanje 40.000 ljudi, najviše Srba (oko 38.000) i Jevreja, te hrvatskih antifašista. Mnogi su i živi bacani u jame vezani žicom. Danas kad se putem krene od Gospića, nailazi se na drvenu tablu: „Dobrodošli u Jadovno“. Taj natpis u dva autobusa Udruženja „Jadovno“ iz Beograda, koja su tog jutra uz policijsku pratnju (od Zagreba) pela na Velebit, izaziva bes. „Kako neko može želeti dobrodošlicu na mesto logora“- pitali su se ljudi. Šaranova jama, jedna od kraških jama gde su bacani logoraši, jedina je obeležena, ograđena zidom, i kraj nje je u nedelju otvoren obnovljen spomenik, koji je tokom poslednjeg rata u Hrvatskoj oštećen, a kažu da je i izbrisan sveži grafit koji je tu stajao. Pisalo je: „Još u jamu!“.

Dušan Bastašić, predsednik Udruženja „Jadovno“ iz Banjaluke, kome su u kompleksu Logora „Jadovno“, na ostrvu Pagu, ubijeni oba deda i stric, kaže da se i danas sve što se tu događalo prikriva.

– Ovo gde se nalazimo nije logor Jadovno, ovo je Šaranova jama, jedna od 33 registrovane bezdane jame u kojoj su bacani Srbi, Jevreji, Romi i antifašisti. Od te 33 jame samo su dve delimično istražene, ali ni iz jedne žrtve nisu ekshumirane niti uredno sahranjene. Između onog i poslednjeg rata, potpuno svesno, prikrivajući mesto zločina ovde su dovođene porodice i govoreno im je da je ovde jama Jadovno. A jama Jadovno u stvari ne postoji. Tako da porodice nisu znale da je kompleks Jadovno činilo još mnogo stratišta, sabirališta i jama. Mesto logora Jadovno nalazi se oko četiri kilometra odavde u šumi. Do tamo nema puta, niti putokaza, niti obeležja. Pre godinu dana smo bili ovde sa nekim čelnicima Ličko-senjske županije i grada Gospića, zamolili smo ih da nam pokažu to mesto, rekli su da ne znaju. Kad smo sami krenuli, uz pomoć istoričara doktora Đure Zatezala da tražimo to mesto, upozorili su nas da je to opasno. Nakon četiri sata lutanja, tumaranja Velebitom, našli smo to mjesto. Još su vidljive humke 1200 žrtve koje su tu likvidirane kada je logor zatvoren zbog dolaska Talijana, koji su i sami bili zgroženi ustaškim zločinima. Posle Drugog svetskog rata na mestu logora postavljen je spomenik, ali smo ga našli potpuno razrušenog i pokrivenog granjem. Ima neke simbolike – ceo taj prostor zatekli smo prekriven bezbrojnim plavim šafranima. Zabeležili smo satelitske koordinate toga mjesta i sad svako ko bude želio moći će da ga nađe. I nadamo se da će tu buduće biti služen parastos. Još je nekom u interesu da se prava istina o Jadovnu ne obelodani – kaže Bastašić.

Od 33 registrovane velebitske i podvelebitske jame gde su bacane žrtve ustaša, istražene su samo tri.

– U više navrata su speleolozi silazili u ovu Šaranovu jamu. Grupa speleologa iz Beograda je 1990. našla na dnu kosti članova naših porodica. To je potpuno neprihvatljivo stanje. To je apsurd. Mi se kao šamani krećemo oko tih jama, pričamo, držimo govore, a na dnu jama, koje nikako ne možete nazvati grobovima, leže naši preci. Zato od hrvatske države tražimo da budu ekshumirani i sahranjeni kao ljudi. Važno je reći i da je jako malo zločinaca za ove strahote procesuirano – kaže Bastašić.

Dragan Pajić iz Vojnića, koji sada živi u Zagrebu, ima 91 godinu, kreće se sa štakama, ali je u nedelju prvi put bio kod Šaranove jame.

– Ja sam inače stari partizan, ali ranije nije bilo prilike da dođem ovde. Komunisti nisu baš održavali ove spomenike. Komunisti su održavali revoluciju. A revolucija je imala drugi redosled neprijatelja, zato se na ovo malo zaboravilo – kaže starac. Okolo se zajedno slikaju pravoslavni sveštenici i pripadnici čuvene Šeste ličke, ljudi ćutke prilaze jami, pale sveću kraj otvora, i bacaju cveće u nju.

Ognjen Kraus, koordinator Židovskih opština u Hrvatskoj, i Macab Caras, predsednik Svetske unije „Makabi“ priča nam da su u toj jami skončali svi članovi sportskog društva „Makabi“ iz Zagreba.

– Ali Unija „Makabi“ danas broji 400.000 članova u 60 zemalja sveta, I to je neki nauk budućim generacijama – kažu oni.

Prisutan je bio i bivši italijanski oficir Finestra koji je posle 70 godina došao da vidi mesto gde je boravio sa svojom jedinicom, zahvaljujući kojoj je logor „Jadovno“ bio zatvoren.

Izaslanica predsednika Hrvatske, Vesna Pusić, koja je u Jadovnom održala vrlo emotivan govor, pričala je da joj se pred očima ponavljaju dve slike.

– Jedna je fotografija na koju sam kao mlada devojka naišla u albumu mog oca. Na jednoj je bila grupa mladića, običnih mladih gimnazijalaca, na skijanju negde u Alpama. Moj tata je gledao sliku preko mog ramena, i rekao je – vidiš to su dečki iz mog razreda. Slika je bila iz sredine tridesetih godina prošlog stoljeća. Nekoliko godina kasnije, rekao m je otac, pola tih dečki je krenulo ubijati drugu polovicu. A druga slika koja mi se vrti u glavi je pismo koje je Slavku Goldštajnu napisao njegov tata kojeg su ubili ovdje na Jadovnu. Tata Slavka Goldštajna volio je knjige, imao je knjižaru u Karlovcu, volio je kulturu, volio je pričati priče i lijepo je pričao priče. Prvog dana ustaše su ga pokupile, odveli u stanicu, odatle u Gospić, i na Jadovno. U zadnjim danima života, kad je Slavko bio dečko, napisao je tom svom malom sinu pismo. Igrom nevjerojatnih okolnosti ono je došlo do Slavka kad je on već bio starac. Te dve slike oslikavaju nevjerojatnu banalnost zla, nevjerojatnu običnost uvjeta iz koje nastaje monstruozno zlo samo kad se stvari i okolnosti malo promjene. Obični ljudi u monstruoznim okolnostima – tako glupo, i tako neponovljivo strašno – kaže Vesna Pusić.

Već u rano popodne, šuma oko Šaranove jame ostala je pusta. Samo jedan čovek je sedeo na ogradi i ćutao. Kada smo mu prišli, mahnuo je rukom i rekao: „Pustite me, na ovom mestu može samo da se ćuti“.

Izvor: Danas.rs

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top