Zaboravljeni junak sa Povlena

Datum objave: sreda, 1 maja, 2013
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/stojadin-cola-mirkovic.jpg

Prošle su 22 godine od pogibije devetnaestogodišnjeg vojnika Stojadina Cola Mirkovića, prilikom odbrane skladišta kod Bjelovara zajedno sa majorom Milanom Tepićem, a država Srbija se nije na pravi način odužila ni njemu ni njegovoj majci

Valjevo – Obradovala se Anica Mirković kada smo stigli pred njenu kuću u valjevsko selo Gornje Leskovice. Iako je znala da ćemo načeti tešku i bolnu priču, nakratko je skrenula razgovor na malinjak tvrdeći kako se od prošlogodišnje suše još nije oporavio.

Potom je setnijim glasom kazala da je zahvalna svima koji je posećuju, govore i pišu o njenom sinu Stojadinu Colu Mirkoviću (1972–1991) kako se njegovo junaštvo i pogibija kada je tek zakoračio u život ne bi zaboravili.

Kada je početkom 1991. godine u vazduhu mirisalo na goleme nevolje, Stojadin je ispod prepune šatre ispraćen na odsluženje redovnog vojnog roka u Banjaluku. Da se obuči za tenkistu i vozača transportera.

Tome se radovao i bio ponosan. Kada je obuku završio sa odličnim uspehom očekivao je, tako je naveo u jednom pismu, da bude prekomandovan u neki od gradova i kasarni koje će biti bliže rodnom Valjevu. Međutim, upućen je u Bjelovar, odnosno tamošnje vojno skladište Bedenik koje je bilo jedno od najvećih, za gorivo i municiju u tadašnjoj Jugoslaviji.

Posle višednevne blokade, razne paravojne grupe iz Hrvatske pojačavale su napad na skladište i njegovu posadu, da bi 29. septembra 1991. krenule u sveopšti napad. Komandant skladišta major Milan Tepić naredio je povlačenje, što je mlađani i ponosni Stojadin odbio, pozivajući se na vojničku zakletvu koju je dao pred starešinama, drugovima i rodbinom. „Ako treba i svoj život ću dati…”

U jednom momentu razorna „zolja“ je pogodila transporter u kojem je bio devetnaestogodišnji Cole. Kada je video šta se desilo, njegov komandant major Tepić je digao minirano skladište u vazduh.

– Mom Colu je do kraja vojnog roka ostalo nešto više od dva meseca, jer je uz nagradne dane očekivao da ranije skine uniformu. Hteo je da se vrati kući i da nastavi da održava imanje, jer mu je otac, odnosno moj muž Živojin, mlad poginuo prilikom prevrtanja traktora. Sećam se, kada je stiglo njegovo poslednje pismo molio me, zbog situacije u zemlji, da se ne sekiram i poručio da će doći da se oženi na vreme. Da završi započetu kuću u Valjevu sa starijim bratom Dobrivojem. Od svega toga tuga i bol. Puna tri meseca posle pogibije nisam znala pravu informaciju i potajno sam se nadala da će jedno jutro ili veče pokucati na vrata. Međutim, majčina vojničina stigla je kovčegu obmotanom državnom zastavom – priseća se Anica, dodajući kada je sve to moralo tako da bude, uteha i ponos su joj što se poneo tako hrabro.

Brišući suze, dodala je da je imalo po kome da mu dođe, jer je Colov otac bio Titov gardista, deda po ocu kraljev gardista, koji su vojsku poštovali kao najveću svetinju.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/anica-mirkovic.jpg

Na pitanje da li je država zaboravila da na pravi način nagradi junaka ispod Povlena, Anica je slegla ramenima i posle duže pauze dodala:

– On je heroj u mom srcu a ubeđena sam i među onima koji su ga poznavali i čuli kako se poneo u okruženju višestruko brojnijih i brutalnih napadača. Što se tiče države, ona kako hoće. Možda jednog dana i to učini. Što se tiče ostalih obaveza, država je snosila sve troškove oko sahrane, dala mi je invalidninu i da ne govorim koliku, jer mi smo uvek bili seoska siromašna i skromna porodica. Kada su mi rekli da radi povećanja invalidnine treba da tužim državu, odgovorila sam da tako nešto ne bih učinila ni kad mi ne  bi dali ništa. Ja i moja porodica smo državi dali jedan mlad život i sada da se tužakamo zbog para. To ne ide. Odlikovan je moj Cole „Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti Prvog reda“ koji mu je dodelila vojska. Ali, heroj nije – kaže Anica, zahvaljujući listu „Politika“ na poseti i evociranju sećanja na njenog sina.

I Ljubomir Bradić, predsednik Udruženja boraca ratova od 1990. do 1999. iz Valjeva, koji je u stalnom kontaktu sa majkom poginulog Stojadina Mirkovića, kaže da za nju i roditelje koji su doživeli sličnu situaciju nisu presudne pare i materijalna pomoć. Njima se, veli, para srce što država nije ni posle toliko vremena našla način da im iskaže poštovanje za ono što su njihovi sinovi uradili. Vojnik Stojadin Mirković i pilot Mlenko Pavlović su nesporno narodni heroji iz ovog kraja i ne postoje nikakvi izgovori da to neko ignoriše. On očekuje da će predsednik države Tomislav Nikolić doneti ukaz kojim će biti uspostavljeno priznanje u rangu narodnog heroja, a koje će biti dodeljeno svima koji su to zaslužili. To je najmanje, poručuje, što država može za naše heroje i njihove roditelje da učini. On očekuje da će barem jedna ulica u Valjevu poneti ime Stojadina Mirkovića, a iskazao je i zahvalnost osnovnoj školi u selu Leskovicama koja svake godine 29. septembra organizuje čas sećanja na svog hrabrog učenika.

Budo Novović

Izvor: POLITIKA




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top