Vukovarci, šta ćemo sa „rvackom ćirilicom“

Mediji su javili, pozivajući se na policijsku procenu, da se na antićiriličnom mitingu u Vukovaru okupilo 25.000 ljudi. Hrvata, dakako. Nije istina ovo za procenu broja, za Hrvate je istina

Izveštavao sam pre početka rata u Hrvatskoj sa najmanje pedeset masovnijih okupljanja i velikih mitinga, srpskih i hrvatskih, nastavio u Beogradu, u periodu od 1995. pa do smene Miloševića, i mogu, verujte, sa vrlo niskim pragom tolerancije, gore ili dole, da procenim broj okupljenih. U Vukovaru nisam bio, ali po snimcima tri hrvatska TV kanala – a znamo kako se zauzimanjem određene pozicije za kameru broj okupljenih prividno uvećava, što je ovde sigurno činjeno, u Vukovaru nije protestovalo više od osam hiljada ljudi. Ako je i toliko.

VOLjA NARODA JE VOLjA NARODA Ovo, samo po sebi, nije posebno važno, ali može da bude okidač za razmišljanje. Posebno ako se prisloni uz izjavu predsednika Hrvatske Ive Josipovića, datu iste večeri, da se postojeći Zakon o pravima manjina mora poštovati, uključujući i Odredbu o ravnopravnosti latiničnog i ćiriličnog pisma, ali ako mislimo suprotno, dodao je Josipović, onda bi zakon trebalo menjati. Za tu promenu, dakako, nije odgorega da narod protestuje, posebno u Vukovaru, da ta okupljanja budu što masovnija i da Vlada Hrvatske u jednom trenutku kaže kako se više na tom pitanju ne može odupirati – volja naroda je volja naroda.
Ako mislite da sugerišem nekakvu sinhronizaciju poteza između Gornjeg grada u Zagrebu i „Stožera za odbranu hrvatskog Vukovara“ (obratiti pažnju na ime, poruku, nacionalni prefiks) niste daleko od ispravnog zaključka. Ne bih ja ovde pravio ni najmanju ogradu da Hrvatska nije na korak od otvorenih vrata Evropske unije. Josipović zna da Hrvatskoj svako talasanje vode u nacionalnom kanalu, sada kad je čamac sa šahovnicom dodirnuo prag Unije, može ljudima koji predstavljaju Hrvatsku – njemu i Milanoviću – u Briselu doneti prilično neugodne razgovore. Uz sve prijatelje i zaštitnike koje tamo, nema sumnje, imaju. Milanović ne pravi ograde poput Josipovića, taj čovek inače od dana stupanja na dužnost predsednika Vlade Hrvatske prema Srbima nije učinio nijedan negativan gest. Neko će reći da to i nije nužno jer su svi antisrpski poslovi u Hrvatskoj okončani. Možda, ali Josipović takav stav demantuje. Zbog čega mu je bio potreban onaj dodatak o mogućoj izmeni zakona? Meni lično najviše zveči ćutanje Vesne Pusić. Ona, istina, po funkciji (ministar za inostrane poslove i evrointegracije) nema direktnu vezu sa Slučajem, ali nikako se ne sme zaboraviti šta je ta žena uradila u Saboru, pre nešto manje od dve godina, kada je na inicijativu vlade Jadranke Kosor usvajan predlog izmena zakona o lokalnoj samoupravi. Ponuđenim rešenjima Srbi u Podunavlju, baš ovi koji su sada na udaru protivnika ćirilice, dobili bi šansu čvršćeg povezivanja i samostalnog ostvarivanja manjinskih prava u sferi kulture i obrazovanja. Sve je stopirala Vesna Pusić, tada u opoziciji, rekavši da bi Srbi na taj način mogli da formiraju svoje teritorijalno-političke oblasti što se, kazala je, nikako ne sme dozvoliti.
Njena partija je presudila i taj predlog je bačen u korpu za smeće. Da je prošao, ovih protesta u Vukovaru možda ne bi ni bilo. Ceo problem rešavao bi se drugačije. Vesna danas ćuti kao zalivena. Nije problem pretpostaviti šta misli.
 

RAT VOĐEN LATINICOM A otkuda baš sada ova halabuka oko ćirilice u Vukovaru? Kako to da Hrvatima ne smetaju dvojezični natpisi u Istri, na primer, gde je Italijanima priznato sve što su tražili. To nije isto, poručuju iz vukovarskog „Stožera“, dodajući da je pod ćirilicom razaran Vukovar, da su ratne rane još uvek sveže. Ne znam koliko su sveže, i da li je zaista tako, ali tvrdnja da je Vukovar razaran pod ćiriličnim plaštom ne odgovara istini.
Naprotiv, rat za Vukovar vođen je pod latinicom, sa obe strane. Službena hrvatska verzija operacije Vukovar kaže da je grad napadnut od strane Jugoslovenske narodne armije, besomučno tučen svim oruđima i avijacijom, skoro tri meseca, posle čega su, kaže ova teorija, branioci Vukovara položili oružje. Prvo, grad Vukovar nije napadnut iz razloga nečije obesti ili velikosrpske ideje, kako to kažu u Hrvatskoj, već je operacija započeta kako bi se deblokirala kasarna JNA u tom gradu. Nema armije na svetu koja bi postupila drugačije. Podsećam, sve to događalo se u vreme kada Jugoslavija postoji kao država, kad su u skladu sa važećim zakonima „hrvatske oružane snage“ tek obične paravojne jedinice. U Vukovaru su te oružane bande, celo proleće i leto 1991. godine, odvodile na saslušanja, tukle i na kraju ubijale građane srpske nacionalnosti, minirale njihove kuće, lokale, restorane, a onda se prešlo na blokadu kasarne, sa isključivanjem vode i struje i snajperskim gađanjem vojnika. Tako je počeo rat. Ovo je prethodilo operaciji Vukovar. Vođa tih proustaških jedinica u Vukovaru bio je Tomislav Merčep kome se baš ovih dana, zbog zločina počinjenih nad Srbima, sudi u Zagrebu.
A ćirilica i njena uloga u „osvajanju Vukovara“? Ako je Jugoslovenska narodna armija okupirala Vukovar, kako tvrdi svaki Hrvat (gotovo bez izuzetka), onda ćirilica sa napadom na taj grad nema nikakve veze. Kako? Tako što JNA kao oružana sila bivše Jugoslavije nije poznavala, niti je primenjivala ćirilicu.

INICIJATORI, ORGANIZATORI, BUKAČI… Stariji će se setiti, bar oni koji su služili redovan vojni rok u JNA; službeno pismo JNA bila je latinica, a jezik srpsko-hrvatski, ekavska varijanta. Ako je po završetku operacije Vukovar na zgradama bilo ćiriličnih natpisa, a bilo ih je, to može da ima veze sa grupama srpskih dobrovoljaca, ali nikako sa JNA. Dakle, obrazloženje antićiriličnih prosvednika u Vukovaru otpada. Lažno je. Šta je onda pravi razlog? Mržnja i netrpeljivost prema Srbima kao narodu. Nijedno okupljanje, političkog, socijalnog, sportskog karaktera, nije slučajno, ni spontano. Uvek su tu inicijatori, organizatori, bukači, provokatori… bez njih nema okupljanja. Ko stoji iza ovih u Vukovaru? Iste one snage koje su u Hrvatskoj započele rat, prethodno zabranivši ćirilicu, spalivši nekoliko desetina hiljada knjiga štampanih na ćirilici. To su ljudi koji na zidovima svojih kuća i stanova drže slike Ante Starčevića, rodonačelnika hrvatskog fašizma. Svi oni, bez izuzetka, misle da je suvišno i ovo malo Srba što ih je preostalo u Hrvatskoj i da su još uvek u hrvatskoj državi zahvaljujući Ivi Sanaderu i njegovoj naslednici Jadranki Kosor. Zakon po kojem Srbi u Vukovaru i drugim opštinama u kojima ih ima iznad 34 procenta, imaju pravo na dvojezične natpise, donet je glasovima HDZ-a i Hrvatske stranke prava, onih političkih partija koje su danas najglasnije u zahtevima da se ćirilici ne dozvoli „povratak u Vukovar“.
Istina je, tada se na čelu HDZ-a nalazio Sanader, odnosno Jadranka Kosor. Šta se promenilo u međuvremenu? Sve. Sanader je iza rešetaka, Jadranka je smenjena, a proustašku Hrvatsku stranku prava vode drugi ljudi. Umesto Kosorove na čelu HDZ-a našao se Tomislav Karamarko. Bivši obaveštajac, čovek koji je radio i za leve i za desne, osnivao HDZ, vodio predsedničku kampanju Stjepana Mesića kad se ovaj okrenuo protiv HDZ-a…ukratko, vrlo, vrlo pragmatičan i opasan tip. Sada mu se kao vodećem opozicionaru u Hrvatskoj čini da se slabo mesto Milanovićeve vlade zove Vukovar i otuda ovi protesti. Antisrpski raspoloženih Hrvata, spremnih da izađu na trgove i ulice, preteći oružjem ako zatreba, obećavajući da će svaku tablu sa ćirilicom u Vukovaru odmah ukloniti – lako je naći. U HDZ-u i izvan njega. Antisrpstvo je u Hrvatskoj uvek bilo i sada je živahno, politički profitabilno i lako potpaljivo.

I PRE SVEGA – KOLOSALNA LAŽ Ali, ima tu još jedna muka koju, ne znam zašto, niko ne spominje. Pre samo dva meseca, pod pokroviteljstvom Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti, održan je u Zagrebu simpozij „Hrvatska ćirilična baština“, okončan jednodušnim stavom da je ćirilica sastavni deo hrvatske kulture, da su mnogi spisi, stari i više vekova, pronađeni zapadno od Drine i Dunava, bezbrojni epitafi, ispisani na ćirilici, u stvari hrvatska kulturna baština. U toj kolosalnoj laži – jer ludilo nije, mada na to liči – hrvatski znanstvenici otišli su tako daleko da su zaključili da i „Miroslavljevo jevanđelje“ pripada hrvatskoj kulturi jer je napisano, tvrde oni, „hrvatskom ćirilicom, staroslavenskim jezikom, hrvatske redakcije“.
Ako je tako, ako to u Hrvatskoj niko nije osporio, a prošlo je dva meseca, zašto ovi iz HAZU ne odu u Vukovar i upozore tamošnje antićirilične prosvednike da ne prave glupost, da se ne bore protiv „stoljetne hrvatske baštine“. Zašto se Josipović ne pozove na spomenuti simpozij i ućutka Stožer za odbranu hrvatskog Vukovara? Kako se na jednoj strani na najvišoj državnoj naučnoj instanci može tvrditi da je ćirilica hrvatsko pismo, a na drugoj podržavati proteste protiv ćirilice? Šta ćemo u svemu ovome sa onim mučenikom, žestokim Hrvatom u selu Kočerin, kod Širokog Brijega, koji privodi kraju klesanje u kamenu metar i po visokih slova „rvacke ćirilice“? Stvar je ipak vrlo jednostavna – u pitanju je nesavladiva mržnja prema Srbima, a svaka mržnja najpre ubija logiku i istinu.

Piše Ratko Dmitrović

Izvor: PEČAT