Volkov: Geschichtspolitik – Istorijski inženjering

Datum objave: četvrtak, 19 jula, 2012
Objavljeno u Podrinje
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/groblje-bratunac.jpg

Nije kasno da Skupština Srbije donese seriju Rezolucija ili Deklaracija kojima će odrediti politiku bezbednosti i zaštitu državnih interesa. Novi Dokumenti ne treba i neće da unesu nemir, neće imati lustracione namere za Rezolucije ili Dokumente koje je donele Skupštine ranijih saziva. Prosto, stručni entuzijasti, da ne kažem eksperti, treba da pripreme materijale sa kojima će upoznati javnost, da ih preko nezavisnih i zavisnih sredstava propagande (medija) puste na javnu diskusiju. Nakon rasprave, profesionalnih kruglih stolova i rezultata koji budu dostignuti, Skupština može da utvrdi i obznani Dokumenta. Da obznani narodnu volju, da se oko te volje okupi vlast i konzenzusom iznese plan srednjeročnog ekonomskog razvoja i bezbednosne politike.

Pođite od aksiome da se istina i događaji ne mogu konstatovati bilo kakvim odlukama, rezolucijama, političkim dogovorima, zaštićenim ili lažnim svedocima. Poznato je da je Međunarodni sud donosio razne odluke koje teško optužuju srpski narod. Posledice tih Odluka teške su za Srbe. Srbi, srpski vojni i civilni rukovodioci su optuženi, a neki osuđeni na dugoročnu robiju za najteža krivična dela, pa i za genocid.

Zna se šta je genocid, definicija sa svim modifikacijama je poznata. Članom II i III Konvencije Generalne skupštine OUN o sprečavanju i kažnjavanju genocida iz decembra 1948. genocid se osuđuje kao delo izvršeno u nameri da se u celosti ili delimično uništi neka nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa. Po klauzulama Konvencije kazniće se svi izvršioci, saučesnici i podstrekači, kao i pokušaji i udruživanja radi vršenja genocida. Ako se utvrdi da se desio genocid, planeri i organizatori treba da snose veću odgovornost nego identifikovani izvršioci. Ima indicija i čvrstih dokaza da su planeri i naredbodavci tog tragičnog događaja poreklom iz Amerike i Bosne. Pominju se Bill Klinton i Alija Izetbegović sa Naserom Orićem kao izvršiocem. Razlog je bio – namestićemo zločin koji bi imao za posledicu – opravdanje za bombardovanje srpskih položaja, da se uništi vojska Republike Srbije.

Srbija je obavezna da preduzme sve mere da se istorijski inženjering i taj „planirni genocid“ istraži, da se utvrde činjenice i događaji kako se stvarno desile. Da se počne od programske Deklaracije koju je napisao Alija Izetbegović, potom od „prve ispaljene puške“, početka ratnih operacija, planiranja akcija, do dana današnjeg.

Odluka Međunarodnog suda da je izvršen genocid doneta je na osnovu izjava izvršioca konretnog dela, Mnogi izvršioci – konkretna lica – su identifikovai, a nisu ni saslušani niti pozvani na odgovornost, niti su Srbi. To automatski znači da imaju zaštitu, da njihov zaštitnik stoji iza njihovog dela. Nažalost, srpske vlasti stale su iza tih inženjering odluka, znači i i kao zaštitnici tih zlikovaca. Većina izvršilaca nisu poznani ni pred ijedan sud, nego su raznim deklaracijama i manipulacijama oslobođeni, a Srbija preuzela tuđu odgovornost. Privedite izvršioce sudu. Oni imaju šta da kažu i kao svedoci, posebno što akt genocida ne zastareva.

U nemačkom jeziku postoji naziv Geschichtspolitik. Moglo bi da se prevede kao „napričana politika“. Kod Srba je postojao izraz „istorijska istina“. U vreme komunizma to je bila „ispričana politika“ tj. jedno te isto. Naime, političarima, odn pobednicima nije bila važna istina, nego su istoriju uzeli u svoje ruke. Jednostavno su rekli – što da se bavimo istorijskom naukom, šta će nam istoričari, mi treba da uzmemo istoriju u svoje ruke. I uzeli su. Našli su među sobom istoričare, podelili partijske uloge i odredli šta da pišu, šta da izostave. Pisali su istinu na osnovu dokumenata koja ih je veličala. Ona istorijska dokumenta koja im nisu odgovarala u dostizanju slave i ciljeva jednostavno su ili uništavali ili prošli mimo njih. Tako je napisana lažna odnosno nepotpuna istorija, istorija sa jedne strane, istorija pobede, priča o pobedi .

Zadatak sadašnje i budućih generacija nije da brišu tu istorijsku priču, nego da je dopune činjenicama koje su prethodnici mimoišli, da svi saznaju šta se dešavalo, da činjenice zauzmu svoje mesto. Ovo se pre svega odnosi na događaje na Balkanu u poslednjoj deceniji HH veka. Treba napisati istoriju Balkanskih ratova u devetoj deceniji HH veka, uzroke i posledice, perspektive.

Evo kako Jurij Volodarski (www.2000,com.ua) razvrstava većinu angažovanih istoričara: – karijeristi, kojima nije važno šta pišu i govore, samo da im za taj posao plate. Ubeđeni, istorijski uzbuđeni (kopaju po arhivama i traže istinu) i na idiote, kojih je najviše. Najbolje prolaze plaćeni, koji pišu i govore kako diktira momentalna situacija na terenu. Ubećeni su u manjini, njih svi ostali progone, opravdavajući svoj nerad i nezaslužene zarade.

Ostavimo po strani pitanje da li je neki zločin genocid ili nije genocid, najpre ustanovimo činjenice šta se stvarno desilo i zašto se desilo. Ustvari – u Srbiji nikoga nije interesovalo šta se desilo u Srebrenici. Cilj skupštinske većine (126) bio je da se dodvori Međunarodnom sudu i samozvanoj Međunarodnoj zajednici, koji su „na neviđeno“ bili doneli Odluku  da se genocid desio. RTS kao „Javni servis (problem) građana Srbije” koji „ne zna ništa“, na sav glas propagirao je ovu sramnu Rezoluciju..

Što se same Srebrenice tiče, nije potrebno da međunarodnoj zajednici uzaludno dokazujete da li je ili nije bio genocid. Ne gurajmo nikom prst u oko. Oni su doneli Odluku. Treba dokazati šta se stvarno desilo. To bi morao da bude cilj svih ubeđenih istoričara i demokratskih umova. Tek kada se utvrde detalji, kada se utvrdi ko je planirao zločin, uzroke, pripreme i organizaciju – samo po sebi će se nametnuti i kvalifikacija događaja. Čini se da organizator beži od utvrđivanja činjenica, za njih je Odluka doneta – kraj njihove priče. To je ta Geschichtspolitik (u Poljskoj je upotrebljavan termin Polityka historycyhna), umesto utvrđivanja činjenica, odlučivanje da se utvrdi nešto što nije bilo, kao da je bilo. Dakle, radi se o „istorijskom inženjeringu“, činjenice se mimoilaze, uopšte se ne pominju, o nečemu pobednici ćute kao u grobu, o drugom govore i odlučuju kako im se sviđa, kako siledžijama odgovara. Nažalost, tako se piše i savremena istorija.

Karakterističan je primer golodomora u Ukrajini. Predsednik Jušćenko planirao je i činio sve da „međunarodna zajednica“ donese Odluku da je golodomor genocid Ukrajinskog naroda. Kako – parolom – dajte što više žrtava. Išao je po selima, agitovao narod da prijavljuje žrtve. Činjenica da je u isto vreme golodomor bio u Ruskom Povolžju, u Kini, Afričkim zemljama, nije važno. Važno je da se donese Odluke da je u Ukrajini bio genocid nad ukrajincima.

Možete se setiti sličnog istorijskog inženjeringa koji se desio na srpskom Kosovu i Metohiji. Pokazala ga je i televizija. Naime, u dečijem internatu, gde su bila smeštena srpska, albanska i druga deca, hranom su bila otvovana samo albanska. Ista hrana, smeštaj, osoblje. To je bilo trovanje – po etničkom priznaku. Da nije tragično bilo bi smešno. Albanci su isnstruirali svoju decu kako da se ponašaju, da izigravaju otrovane, da se valjaju po krevetima tražeći pomoć, dok su se nealbanska deca smejala i ponašala normalno. Albanska deca ko deca, najavom televizije bila su po krevetima, bolesna, a kada televizija „ode“ – kamerman televizije omane i pokaže sekvencu kako se ta deca raduju.
S pravom gospodin Čvorović u članku „Srebrenica i Vojvodina u fokusu petokolonaša“ konstatuje da je RTS „ u pogledu novinarske „istine” i dalje haški, vašingtonski i briselski servis, a da je u domenu finansiranja ostao „Javni servis građana Srbije”. Dirigenti rasturanja Jugoslavije ne mogu da se zaustave. Organizatori balkanske klanice rade sve, preduzimaju i finansiraju konkretne mere da komadanje produže, sve pod parolom „borbe za demokratiju i ljudska prava“. Njihovi domaći lobisti podgrevaju atmosveru takvom žestinom, tražeći nove „heroje“, koji bi polako i sigurno doveli do velike svađe i građanskog rata. Najviše ostataka komunizna austro-ugarskog tipa javlja se u Vojvodini. Samozvane perjanice galame svim sredstvima, mašu zastavama. heraldikom, Statutom, Briselom. Srbija ih ne interesuje. Očekujte da se brzo jave njihovi sponzori, da ih zaštite. Sprečite ih u svojim namerama. Imate podršku celog miroljubivog sveta.

Andrej Volkov

Izvor: Vidovdan

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top