Voker u Siriji

Ekranima Zapadne Evrope šetale su slike
iz Podujeva, Uroševca, Lipljana, Vučitrna, na kojima ljudi padaju kao snoplje, izbezumljeno
se bacaju po zemlji, leže iskolačenih očiju na nosilima koja u rukama drže mladići u belim mantilima

TAJ skeč počeo je 22. marta 1990. godine. Ekranima Zapadne Evrope šetale su slike iz Podujeva,
Uroševca, Lipljana, Vučitrna, na kojima ljudi padaju kao snoplje, izbezumljeno se bacaju
po zemlji, leže iskolačenih očiju na nosilima koja u rukama drže mladići u belim
mantilima. Zagrebačka televizija otvarala je informativne emisije istim kadrovima,
oni u Ljubljani takođe, a sve se svodilo na jednu rečenicu: Srbi na Kosovu i Metohiji
ubijaju Albance ubojitim hemijskim sredstvima.

Histerija je trajala, ako se ne varam, desetak dana i bila je prva velika medijska podvala Srbima
i Srbiji, prva kofa iz medijske kanalizacije sručena na srpske glave. Kasnije će
se ispostaviti, kao uvod u razbijanje Jugoslavije. Nije vredeo apel iz Beograda da
se razmisli kako je moguće da otrov deluje samo na Albance a ne i na Srbe, Muslimane,
Turke, Cigane, koji su tu, u istoj ulici, u istim stambenim zgradama, na istoj pijaci.
U svet je otišla slika o zlim Srbima koji truju dobre a nemoćne Albance i ta slika
nikada se nije vratila kući. Eno je i danas luta meridijanima, menja oblike i predznake,
uvlači se u boju kože, rasu, ali je delotvorna.

Napad hemijskim oružjem, kao povod za „humanitarnu intervenciju“, nakon Kosova gde će svoju završnicu dobiti 1999. godine, aktiviran je i u slučaju Iraka. Sećate se, ceo svet je prihvatio
informaciju američkih i britanskih medija da je Sadam Husein upotrebio hemijsko
oružje u obračunu sa svojim protivnicima, i počeo je vojni napad velike svetske
koalicije, predvođene Amerikom, na Irak. Rečeno je da to hemijsko oružje ugrožava
bezbednost građana Amerike. Završilo je hapšenjem i vešanjem Sadama Huseina, nakon
čega je objavljeno da u Iraku nije pronađen ni jedan jedini dokaz koji bi osnažio
tvrdnju da je Husein upotrebio hemijsko oružje. On takvo oružje jednostavno nije
imao.

U vreme nastajanja ovog teksta, Amerika još uvek nije počela napad na Siriju, mada je taj napad već razrađen u globalu i u detaljima. Iz vazduha, najverovatnije, sa krstarećim raketama,
kao što je 1999. godine napadnuta Srbija. Plan je identičan onom primenjenom na Kosovu;
Amerikanci će sa svojim saveznicima delovati iz vazduha i logistički dok će na terenu,
protiv predsednika Bašara el Asada, marširati sirijski UČK. Zbog čega bi Amerikanci
napali Siriju? Zbog hemijskog oružja, naravno. Tako glasi službeno saopštenje Vašingtona.

Asad je, kažu, svoje protivnike napao bojnim otrovima. Kao i u slučaju „trovanja“ na Kosovu, i ovde su u priču ubačena deca, najosetljiviji sloj svakog društva, po kojima službeni Damask,
tvrde zapadni mediji, sipa prah smrti. Na to se reagovati mora. To se trpeti ne
može. Kad sve bude okončano, a u ovom slučaju nije baš sigurno šta to znači, suočićemo
se sa istinom da hemijsko oružje u Siriji nije upotrebio ni Asad ni njegovi protivnici.
Kao što smo, sigurno se i toga sećate, nakon razaranja Srbije i otimanja Kosova i
Metohije dobili informaciju da je izveštaj međunarodne komisije forenzičara na čelu
sa Helen Rantom, o „masakru Albanaca civila“ u Račku, od strane srpskih snaga bezbednosti,
običan falsifikat, koji je u martu 1999. godine poslužio kao povod za napad na Srbiju,
uz prethodnu predstavu u Rambujeu.

Deset godina kasnije, Helen Ranta je objavila knjigu u kojoj tvrdi da u Račku nisu pronađena tela
albanskih civila već tela albanskih terorista, srpske policije i ponekog meštanina
Račka, svi preobučeni u civilna odela, da je Vilijam Voker tražio samo „albanske
civilne žrtve“, da je u to ime dva puta gađao Rantu olovkom, nateravši je na kraju
da potpiše izveštaj kakav je on želeo.

Srbija, Sirija, zvuči skoro identično.

Piše: Ratko DMITROVIĆ 

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI