„ВЕРИТАС“: Некажњена голгота купрешких Срба из 1992. године

Документационо-информациони центар „Веритас“ истакао је да ни послије 27 година нико није одговарао за голготу кроз коју су прошли Срби на Купрешкој висоравни иако су позната имена свих жртава и више од стотину учесника у њиховом страдању.

Из „Веритаса“ су напоменули да су хрватске јединице састављене од припадника Збора народне гарде /Зенге/, Хрватских одбрамбених снага /ХОС/ и Хрватског вијећа одбране /ХВО/ 3. априла 1992. године напале српска села на Купрешкој висоравни, укључујући и центар Купреса, јер са српске стране није било организоване одбране.

Према наводима „Веритаса“, хрватске јединице су за неколико дана убиле 54 српска цивила и територијалца, а око 150 одвеле у логоре по западној Херцеговини и Хрватској у којима су прошли праву голготу.

Након заузимања српских села Хрвати су 6. априла у ресторану фирме „Квалитет“ у Купресу сакупили шездесетак територијалаца и цивила и одмах по предаји, пред осталим заробљеницима, убили Стеву Лугоњу и Драгана Челебића, наводи се у саопштењу.

Наредног јутра су их полуголе, по снијегу и хладноћи, натјерали да пјешице пређу пут до мјеста Шујице дуг 23 километра, током којег је из ватреног оружја ликвидиран Жарко Живанић.

Од Шуице су их истог дана камионом превезли до Сплита и успут их физички и психички жестоко малтретирали.

По доласку у Сплит, један хрватски војник је, ничим изазван, палицом ударио Петра Спрему, који је пао и ударио главом о ивичњак, а неколико дана касније умро у злогласном логору „Лора“.

Купрешки Срби су у „Лори“ затекли десетак комшија заробљених у Доњем Маловану и још неке Србе из Пребиловаца и Мостара.

Из „Веритаса“ подсјећају да су шест дана у „Лори“ наставили да их муче тако што су их спајали на индукторску струју пољског телефона, тјерали да ударају главом у зид, да се међусобно туку, а затим су их одвезли у Задар, раздвојили у двије групе и наставили за злостављањем.

Након два дана у Задру, камионом су их одвезли у Еминово село код Дувна, затим у Вргорац, па у Љубушки. У свим тим мјестима били су изложени иживљавању све до 14. маја, када су одведени у Житнић код Дрниша и размијењени, наводи се у саопштењу.

Током мјесец дана злостављања, од батина у ћелији у Вргорцу умро је Миле Спремо звани Мигац, којег су логораши морали покопати у оближњем каменолому.

На носилима је размијењен Стојан Зубић, који ће трећи дан по размјени од задобијених повреда умријети у болници у Книну, а купрешки свештеник Зоран Перковић, који је један од најжешће малтретираних, на размјену је дошао са осам сломљених ребара.

Посмртни остаци Петра и Мила Спреме предати су српској страни у новембру 1993. године.

Судбина 16 заточених Срба са Купреса, који су издвојени од осталих, до данас је остала непозната.

У Задру су издвојени браћа Љупко и Ратко Милић, Спасоје Канлић, Славко Драгољевић, Душан Никић, Мирко Чивчић, Душан Милишић и Јово Марић, а у Еминову селу браћа Драган и Миливоје Машић, браћа Радован и Марко Машић, Ратко Лугоња, Ђоко Марић, те Никола и Душан Дувњак.

Од оних који су преживјели голготу хрватских и херцеговачких казамата, многи су у међувремену помрли, а они који су још живи, осакаћени су и физички и душевно. За голготу кроз коју су прошли купрешки Срби још нико није процесуиран.

„Веритас“ наглашава да на Купрешкој висоравни сада живи између 500 и 600 Срба од око 5.000 колико их је било на попису 1991. године.

Извор: СРНА