Velebitu moj..

Velebitu moj…

Zaplačeš li mili,ikada onako

k’o otac.

Kad začuješ kroz tvojih jela grane

umirućih duša,plača poj.

Obuzme’l te,

barem jednom u godini jeza

kad se sjetiš

bata krvavih nogu bosih,

bez cokula i veza,

što uz vrisku pijanih dželata ki vraga

ljude k’o marvu uz planinu gone.

Poznaš ti…

Poznaš,sve te staze od Gospića

sve do Otoka Paga.

Velebitu moj…

Zašto ćutiš više od pola ljudskog

vijeka.

Stotine ti kraških,dubokih grla

u’seb skrivaš.

Svako grlo k’o ždrijelo

koje vodi do samoga pakla.

Zastane’l ti bar u jednom od njih

kost od muške noge i’l podlaktica

Dječija…

Жenska…

Ljudska…

Progovori…Progovori oče

kako ti se u njedirima tvojim mrelo.

Velebitu moj…

Zašto…Zašto ćutiš više

od pola ljudskog vijeka.

Proklet naveke,starino da’si

Kad je tuđin k’o osvajač,dušman

zgražen od zla moro,

Jadovno logor da ugasi…

Autor: Z.P.C Plavšić Zoran