Убијали су нас и топовима

Прошла је још једна тужна годишњица „Бљеска“, а да се власти у Хрватској, Србији и Републици Српској и даље према Србима из Пакраца и околине понашају као да не постоје, мада су једини са простора Западне Славоније тог маја 1995. и поред бројних убистава, премлаћивања и претњи ипак успели да остану на својим огњиштима. Ни 23 године од те акције нико још нема храбрости да објави да су Срби тада заправо били отписани и од Загреба, и од Београда и од Бањалуке.

Овако, пун горчине, Вељко Џакула, председник Српског демократског форума и један од ратних лидера Срба из Хрватске коментарише 23 године од хрватске акције „Бљесак“ када је у два дана, 1. и 2. маја 1995. из својих домова протерано око 15.000 Срба. Истиче да се паралелно са погромом српског живља у Западној Славонији, одвијала и епска драма Срба из Пакраца и Окучана – местима која су се прва побунила 1991. против Туђманове Хрватске.

О патњама Срба из овог дела Хрватске током „Бљеска“ и даље се не зна готово ништа, а Џакула за „Вести“ открива шта се тада заправо догађало и како се око 6.000 Срба, укључујући и 600 деце, нашло у потпуном окружењу хрватске војске.

Тортура без казне

Џакула каже да је нетачна тврдња да је Западна Славонија била под заштитом УН.

– То смо заиста били 1991. када је ово подручје демилитаризовано, што је био и основни услов да нам УН писмено гарантује заштиту. Међутим, Мартић је 1993. године погазио тај споразум и наоружао војску и полицију. То је била „квака“ која је Хрватима омогућила да нас несметано нападну .

Истиче да је око 1.700 мушкараца одведено у затворе у Вараждин, Пожегу, Бјеловар и Осијек. Због тортуре коју је око 500 Срба преживело у Вараждину, Иницијатива младих Хрватске и СДФ су пре седам година поднели кривичну пријаву Државном тужилаштву Хрватске.

– Најпре су приморани да једу пресољену храну. Потом им је дата вода, а онда свако ко би отишао у тоалет пролазио би кроз пакао десетине хрватских специјалаца. Када се прочуло затвором шта се дешава, људи су из страха мокрили под собом. У питању је неспоран ратни злочин, али у Хрватској нема жеље да се он процесуира – каже Џакула.

– Напад је почео у пет сати ујутро тог 1. маја. На нас је пуцано из минобацача, топова, а највише из снајпера. Тек када смо привели двојицу припадника УН сазнали смо да је у току велика хрватска операција. Захваљујући њима смо и започели преговоре око предаје јер нам је претило истребљење – прича Џакула.

У петочланој екипи, Србе су сем њега на преговорима представљали и командант бригаде ВРСК, потпуковник Стево Харамбашић и представник Службе безбедности Жељко Докић, као и Мирослав Гроздановић, Обрад Ивановић, а испред хрватске стране тадашњи потпредседник Владе Хрватске, др Ивица Костовић.

Ноћни упади екстремиста

Вељко Џакула каже да су Срби из Пакраца и околине преживели прави пакао по завршетку акције „Бљесак“.

– Било је тешко деци да иду у школу, било је тешко отићи у град, појавити се на улици јер су Срби тада били у рангу ретких звери предвиђених за одстрел. Најтужније је што би преко дана улицама пролазили полицијски генерали и министри мазећи децу, даривајући им чоколадице. Међутим, када се смркне, тада су улицама владали екстремисти који су упадали људима у куће, малтретирали, одводили, претили. Тако су пролазили мештани села Кричке, Скендеровци, Брусник и многих других. Подносили смо кривичне пријаве са таблицама војних камиона који су затим одвозили српску стоку. Ништа од тога није процесуирано – огорчено примећује.

– Предаја је подразумевала безусловно предавање оружја. Ми смо то условљавали присуством УН као гарантом да се народу ништа неће догодити. Ништа друго нисмо могли да захтевамо, јер нисмо имали никакву помоћ ни из Книна, ни из Бањалуке, ни из Београда. Када је Карабашић позвао своју команду, рекли су му да не пристаје на преговоре, већ да покуша пробој. Питао сам га да ли је то изводљиво. Дословце ми је одговорио: „Имам 300 дечака за пробој. Сто њих ће се сигурно пробити, сто ће бити рањено, а сто ће погинути“. Шта ће бити са народом, питао сам. „Народ ће највероватније страдати“, одговорио ми је. Размишљао сам која нас то судбина чека, ако после пробоја морамо да ходамо још 50 километара до Саве, а затим да је препливамо, јер су Хрвати контролисали мост. Одлучио сам да предамо оружје и да уз помоћ УН снага по сваку цену опстанемо.

Џакула сведочи да су преговори о предаји требало да се окончају 4. маја, у 10 сати.

Приватни затвори

Пошто је хрватска војска преузела контролу над Пакрацем и околином, неколико десетина Срба је завршило у приватним затворима.

– Таквих места је било седам или осам, а оснивали су их локални екстремисти. Држали су Србе као звери, иживљавали се над њима. Једва смо успели тако да спасемо Ђоку Добраша и Ману Лукића.

– Хрвати су одложили сусрет за 10.30, 11.30, па за 13 сати. У два по подне започели су војну акцију и пошто више није било војних формација, брзо преузели контролу. Око 1.700 мушкараца је одмах ухапшено и одведено у затворе: од Вараждина до Осијека, а нас неколицина је на сваки начин покушавало да заустави народ да не бежи. Буквално сам 24 сата био на терену кумећи и молећи људе да не иду. После дан-два позвао ме је тадашњи председник Владе Хрватске Никица Валентић и питао: „Шта то радиш? Па све је договорено?“. Тако сам сазнао да је овај наш егзодус заправо био раније договорен на релацији Београд-Загреб. Било је договорено да Срби комплетно напусте Западну Славонију. Касније сам сазнао и да су готово сви сем нас знали да ћемо бити нападнути. Када кажем сви, ту мислим и на Бањалучки корпус. Били смо жртвовани – тврди Џакула и додаје да је у Пакрацу и Окучанима, после „Бљеска“ остало око 1.150 Срба, а да их је према последњем попису око 1.700.

– За Хрвате не постојимо, Срби у Србији и Републици Српској нас оплакују кроз парастосе. Због тога и све више људи бежи с ових простора. Беже ка бољем послу, ка нормалном животу – истиче Вељко Џакула.

Питање владике Лукијана

Као доказ да је све раније било договорено, Џакула илуструје разговором који су представници Срба из Пакраца месец дана пре „Бљеска“ имали са владиком Лукијаном.

– Владика је дошао у Пакрац, доста људи је седело на том састанку, када нас отворено питао: „Ви сте још ту? Од тога више нема ништа. Ја идем, а вама нека Бог помогне“. И он је заиста отишао, а ми смо преживели заиста само уз Божју помоћ – иронично примећује Џакула.

Аутор: Ђ. Баровић

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Епископ славонски Лукијан, Извештај СА Сабору СПЦ о БЉЕСКУ 1995.

„Плави шљемови“ помогли злочин над Србима

Крвави мајски бљесак

На помолу завршна фаза етничког чишћења Срба у Хрватској …

ВЕЛИЧАЊЕ УСТАШТВА НЕ ДОПРИНОСИ ПОМИРЕЊУ СРБА И …