“Убијали смо цивиле, јер су били непријатељи”

Пише: Јадовно 1941.

Ратни министар унутрашњих послова Хрватске Иван Векић признао jе у Осиjеку

на суђењу Владимиру Миланковићу и Драги Бошњаку, оптуженим за убиства и прогон српских цивила у Сиску, да су власти ликвидирале цивиле и да су зато имале добре разлоге(?!). Како jе “поjаснио”, рат се не може добити а да се не усмрти неприjатељ.

Иван Векић jе истакао да су ратне власти Хрватске “имале велики проблем, а то jе да препознаjу
ко су тзв. цивили међу неприjатељима”.

“Је ли цивил онаj ко се тако облачи, а има скривене намере и неприjатељски jе настроjен”
– рекао jе Векић, не обjашњаваjући на основу чега се могло препознати да неки српски
цивил има “неприjатељске намере”.

“Ако jе било потребно – такви људи су ликвидирани. То смо морали да урадимо. Био jе рат,
а што се тиче тога шта jе у рату дозвољено или ниjе, то jе друга прича”, истакао
jе Иван Векић на Жупаниjском суду у Осиjеку, понављаjући причу о “петоколонашима”
и “агресиjи”.

Миланковић и Бошњак: Не осећамо се кривима

Владо Миланковић /50/ и Драго Бошњак /54/, коjи су окривљени за ратни злочин над цивилима и ратним заробљеницима српске националности на подручjу Сиска и Бановине током 1991. и
1992. године, при чему су 24 особе убиjене, а броjне друге противправно привођене,
затваране, мучене и злостављане, изjавили су да се не осећаjу кривим.

Наjхрабриjи сведок – Вjера Солар

Ретки сведоци коjи су се одважили да jавно проговоре о околностима под коjима су одвођени сисачки Срби, описивали су униформисане особе са маскама на лицу, коjе су одводиле њихове
ближње са радних места, пресретали их на улици или упадали у њихове куће ноћу, током
полициjског часа и одводили их у непознато.

Наjхрабриjа међу има Вjера Солар jе у много наврата jавно сведочила о убиству своjе деветнаестогодишње кћери Љубице Солар, коjу jе непознати снаjперист 17. септембра 1991. убио кроз прозор њеног стана у центру Сиска.

Сведочила jе и о jаловим покушаjима да полициjу и суд подстакне на то да се темељитиjе позабаве тим и другим случаjевима ликвидациjа сисачких цивила. Говорила jе и о поражаваjућоj
пресуди коjом jоj jе у децембру 2009. наложено да плати око 11.000 евра парничних
трошкова, након што jе суд пресудио да “нема основе да jоj се досуди материjална
одштета за губитак кћери”.

“Где да тражим мужа и синове? У мртвачници!”

Стоjанка Тривкановић из Сиска jе jош у новембру 2001. године недељнику “Глобус” испричала потресну причу о потрази за супругом и двоjицом синова коjе су 25. августа 1991. године, у време ручка, пред породичном кућом у сисачком насељу Зелени Брег, у бели комби угурали наоружани мушкарци у воjним униформама без ознака

Поштедели га jер jе Хрват – Ивица Бишћан /41/ jедини jе преживео покољ породице Вила у Сиску 25. августа 1991. године, када су убиjени Марко и Евица Вила и њихови синови Жељко, Душан и Млађо. Убице су Бишћану, коjи jе становао код породице Вила, поштеделе живот након што jе утврђено да jе – хрватске националности.

Кад jе избезумљена од страха у згради сисачке полициjе упитала тадашњег начелника Ђуру Бродарца где да тражи синове и мужа, одговорио jоj jе: “Тражи их у мртвачници”.

Неколико дана касниjе, из мртвачнице сисачке болнице телефонирали су jоj да дође и преузме супругово тело, коjе jе пронађено на обали Саве код места Гушће. Тела синова Зорана /22/ и
Берислава /17/ до данас ниjе пронашла.

Извор: ВЕСТИ