У Биљанима Горњима живи тек мало остарјелих становника

У Биљанима Горњима, селу с можда најљепшим видиковцем у Далмацији, с којега се виде чудесне природне љепоте, живи тек мало остарјелих становника

У проријеђеном и запуштеном, готово заборављеном селу Биљани Горњи у задарском залеђу, у претпрошлом вијеку, тачније 1857. године, живјело је 300 становника. Сто педесет година касније, 1991. године, село је бројало 1.056 мјештана, десет година касније број становника смањен је на једва педесет. Данас тек 150 времешних повратника води тешку борбу за пуко преживљавање, једва спајајући крај с крајем и дан за даном.

Камо год да се окренете по благој узвисини гдје је село смјештено, на све стране пуца фасцинантан поглед који се не заборавља. С једне стране су широки Равни котари, с друге горостасни Велебит, јужно Каринско и Новиградско море, мостови на Масленици и ушће Зрмање, острва Пашман и Угљан, а све то надмашује чудесан залазак сунца које нестаје у Јадрану.

Човјек би рекао – рај на Земљи.

Од тога раја, због којега путнику намјернику застаје дах, оно мало повратника немају никакве вајде. Једва да га примјећују, контајући како преживјети сутрашњи дан, како отићи до љекара или трговине, што скувати и како скромна примања распоредити и растегнути до слиједеће социјале или пензије.

Одвајкада је правило да син води бригу о остарјелој и немоћној мајци када ју изда снага и притисну године, али у Биљанима Горњим, Ката Алавања која је прије двије године превалила деведесету, трпи и брине о сину Драгану. Он ће ускоро навршити седамдесету, има тешки инвалидитет: једва чује, још теже говори и за своју несрећу прима цијелих 500 куна мјесечне инвалиднине.

Драгану је лакше окопавати виноград цијели дан него разговарати сат времена, но не предаје се лако. Жели рећи што га тишти, жељан разговора и дружења, јер, каже, ни сам не зна кад га је нетко задњи пут приупитао за здравље, а камоли га саслушао.

– Није лако живјети, мој пријатељу. Тешкоће и проблеми се редају један за другим, невоље сустижу једна другу и све некако иде наопако. Двапут сам оперисан, отварали су ми главу. Срећом, преживио сам и ево ме у мојим Биљанима. Не чујем и тешко говорим, али имам снаге па могу радити. Е, да није моје мајке, тко зна шта би било са мном. Пази на мене, забринута је и кад се прехладим. Такве су мајке. А ја опет бринем за њу. Бојим се да ју не заболи, што бих ја онда? Велика моја радост је виноград у којему имам 500 пањева, па производим вино за себе и овако, за госте пролазнике као што си ти. Ну, кушај, оладило се добро у коноби. Возит ћеш ко Свети Илија. Нема овдје полиције, не бој се! – објашњава Драган.

Почетком августа 1995., Драган, брат Милош, отац Бранко и мајка, попут свих осталих, кренули су у бежанију уплашени причама, могућим страхотама и грмљавином топова.

Завршили су у Панчеву гдје се Драган запослио на производњи бетонских блокова. Чим је почео радити погодила га је несрећа: строј му је пригњечио главу и једва је преживио. Послије тога, није се имало што чекати. Како је требало плаћати стан, а више није било новаца, пала је одлука да се Алавање врате у Биљане, па шта буде. Ни пуну годину дана иза Олује обрели су се пред срушеном и опљачканом кућом. Остварили су право на обнову, кућа је обновљена и живот је кренуо својим током, тежак и трновит, али на својој земљи, а не на туђој. Прије неколико година умро је Драганов отац Бранко, Ката је наслиједила његову пензију од 1.400 куна, брат Милош отишао је од куће и основао обитељ, а Драган и Ката живе како знају и умију, бринући једно о другоме. Кад плате струју, воду и остале даџбине, остане једва за преживјети.

– Више смо гладни, него сити. Буде дана да ништа не једемо. Ако имам брашна, додам мало воде, посолим, испечем и поједемо у сласт. Кад има новаца, Драган иде у Смилчић по хљеб. Е, то ти је гозба. Скувам зера блитве, ако има крумпијера добро, ако нема опет добро. Прошле године заметнули смо девет кокошију, као бит ће јаја и меса. Кад оно, ђаво их све однио, једноставно поцркале. Е, да могу обрађивати врта, било би још боље, али не могу се сагињати и копати. Драган о томе баш ништа ни не зна. Он је више за тешке радове, копање винограда и друго.

Кад се сјетим онога живота прије рата, сузе ми крену. Имали смо нешто оваца и кокоша. Увијек би се продало по које јање или демижон вина, па се лијепо живјело. Некад се овдје куће нису могле ни пребројати, а данас их је свега седам, осам, углавном старци. Полако одлазе и они који су се вратили. Како и не би. Посла нема, помоћи ниоткуда, а наде у бољи живот све мање. Ево, ми смо се вратили прије двадесет година. Нитко нас није обишао, ни Црвени крст ни социјала ни нитко. Ја мислим да они ни не знају за нас. Имају ваљда некакве бројеве што ваљда представљају нас живе људе. По тим бројевима шаљу пензије и не хају за остало.

Нити виде они нас нити ми њих. Ма, ко ће ићи тражити бројеве по овим драчама и врлетима – објашњава Ката.

И тако, овдје, у можда најљепшем видиковцу у Далмацији, с којега можете видјети у даљини чудесне љепоте на све четири стране, оно мало проријеђених и остарјелих становника, мало тога види. А ако неко и забаса у засеоке Биљана Горњих, видјет ће надалеко и нашироко.

Фасциниран љепотом погледа у даљину, неће му пасти на памет да се осврне око себе и да баци поглед на камене кућице и њихове становнике. За лијепог времена, послије кише, кажу да се зна видјети и назријети танка црта талијанске обале. А старицу Кату и сина Драгана нико не види, као да их нема.

Аутор: Владимир Јуришић

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

Везане вијести:

Зaтрпaвaњe нeчaснe прoшлoсти

Зaкoн jaчeгa

Нулa вjeнчaњa и двa спрoвoдa | Јадовно 1941.