У јами безданки, скривеној од Бога крвавим шипражјем и људским костима, дјевојчица снена, будила је оца Мазећи га благо дрхтавим прстима, преслаба да глас испусти, да се прекрсти… да одвеже жицу што га је спутала, само му је лице хладно цјеливала, само га је сузом врелом умивала… што је друго могла, па била је мала. Није се плашила мрака јер сви су овдје били, и мајка и браћа и бака… и ђедо Радивоје, као да ломе чесницу Божићну, као да се у Цркви моле, као да поред Коране бистре јагањце пастирским страхом броје. А негдје горе, на пола пута до васионе, завијали су курјаци гладни, са снијегом затрпане Капеле, ваљда