Геноцид Архиве - Страница 21 од 119 - Јадовно 1941.

Ђурђица Драгаш: Робље

15. јануар 2025.

Весламо ка смрти својој, ка острву проклетом. На леђима нам Велебит, зелен и мрачан. Изнад нас плаво,испод нас плаво,у средини галија наша.Робље смо са крстом око врата,са кућом родном у очима. Весламо ка смрти својој,ка острву проклетом.На леђима нам Велебит,зелен и мрачан. Прегазисмо га табанима крвавим,напунисмо ждрела његова животима нашим.Оживесмо,обожисмо безданке мрачнеочима дечјим,плављим од неба. Робље смо,зверским канџама оковано.Весламо ка хридима сивим.У пустињи оној смрт нас чека.Кези се разастрта по врховима каменим. Весламо…y очи је гледамо.Живи, а мртви.Без сутра,без страха јер….иза смрти је небо,плаво,наше,вечно. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Покољ у цркви у селу Драксенић 1942. године

14. јануар 2025.

Четрнаестог jануара 1942. године (првог jануара – по Јулиjанском календару) на православни Мали Божић догодио се стравичан злочин у мjесту Драксенић у општини Козарска Дубица. Преносимо: У зиму 1942. паде велики сниjег. Чуло се за стравичан злочин коjи се збио у селу Драксенићу, код Босанске Дубице. Усташе су 14. jануара, у рану зору, на Мали Божић, на превару похватали народ. Неке су побили код њихових попаљених кућа, а у самоj цркви измрцварили су 64 људи, жена, дjеце и стараца. Било jе укупно 207 убиjених. Избjеглице смjештене код нас, у Пуцарима, причале су у сузама о ужасу, говорећи да у цркви има „крви до кољена“. Људи смjештени код нас, а и

Крвави јануар у Славонији и у Драксенићу

13. јануар 2025.

Усташе из Подравске Слатине и других дијелова Славоније убиле су 13. и 14. јануара 1942. године 200 српских мушкараца из села Кометник и сусједног засеока Добрић, недалеко од Воћина. Овај покољ представља један од првих масовних злочина усташа над цјелокупним становништвом неког села у Славонији, подсјећају из Удружења „Јадовно 1941.“. На лицу мјеста, у селу Кометник, убијено је око 28 становника, док су остали становници депортовани ван села. Мушкарци из Кометника и Добрића, њих 174 из првог и 32 из другог села, отјерани су у импровизовани затвор у Воћину, док су жене са дјецом, спомиње се бројка од 190, одведене у Зденце, село између Подравске Слатине и Нашица, гдје су

Никола Милованчев: Дража Михаиловић о броју жртава – 600.000 Срба убијено у НДХ (јануар 1943)

12. јануар 2025.

Пошто су усташе убили 600.000 Срба, без милости уништавамо све што је усташа. Они сад сарађују са комунистима, пише краљевској емигрантској влади у Лондону Дража Михаиловић. Неки од (углавном млађих) историчара покушавају да умање број жртава Другог светског рата у Југославији, за који је најмеродавнија оцена коју је 1952. године дао тада најкомпетентнији статистичар Југославије, проф. др Адолф (Долфе) Вогелник. Он је, у угледном стручном органу Статистичка ревија (број 1 за 1952. годину), записао да је број усмрћених у рату и пораћу у Југославији износио најмање 1.814.000, а да су укупни демографски губици најмање (са одсељенима, нерођеном децом итд.) 2.854.000 особа. Међутим, по Вогелнику је то „минималан износ“, док је

Линта: Скандалозан чин усмјерен ка рехабилитацији „хрватске православне цркве“ из времена НДХ

11. јануар 2025.

Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта поручио је да је обиљежавање „хрватског православног Божића“ у Димцима код Сплита у присуству званичника Хрватске, најдубље вријеђање српских жртава геноцида из Другог свјетског рата, њихових потомака и цијелог српског народа. Миодраг Линта; ФОТО: Медија центар Београд Линта је за Срну рекао да је тај чин сам по себи скандалозан јер иде ка рехабилитацији такозване „хрватске православне цркве“ из времена Независне Државе Хрватске. – Скандалозна је чињеница да Хрватска као чланица ЕУ толерише да се отворено рехабилитује једна од водећих институција геноцидне НДХ. То је била „хрватска православна црква“ чији циљ је био да допринесе уништењу српског народа на подручју те монструозне творевине.

Немилосрдни мађарски фашисти: Хортијеве јединице убијају невино становништво

Новосадска Рација 1942.

11. јануар 2025.

„Новосадска Рација“ је назив за погром који су мађарски фашисти Миклоша Хортија извршили над Србима и Јеврејима у Новом Саду током Другог светског рата. Рација је спроведена у Новом Саду и околним местима, од 21. до 23. јануара 1942. године. За три дана рације у Новом Саду у водама Дунава је нестало преко 2.000 Новосађана. Укупан број несталих током погрома је око 4.500. Поред Срба и Јевреја, у рацији је убијен и један број припадника других етничких група, највећим делом Рома. ПРЕТХОДНИЦА 25. марта 1941. у Бечу је потписан договор између Немачке и Краљевине Југославије о проласку немачких војних трупа кроз југославенску територију. Британска обавештајна служба је одмах покренула у

Др Ђуро Затезало: СВЈЕДОЧАНСТВА О ЗЛОЧИНИМА У ПЕТРОВОЈ ГОРИ И ЊЕНИМ ОKОЛНИМ СЕЛИМА ОД ДЕЦЕМБРА 1941. ДО МАЈА 1942.

10. јануар 2025.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање СВЈЕДОЧАНСТВА KОРДУН СВЈЕДОЧАНСТВА О ЗЛОЧИНИМА У ПЕТРОВОЈ ГОРИ И ЊЕНИМ ОKОЛНИМ СЕЛИМА ОД ДЕЦЕМБРА 1941. ДО МАЈА 1942. Геноцид над српским народом проводе усташке власти цијело вријеме постојања Независне Државе Хрватске 1941 1945. године. О стравичним призорима звјерства усташа, о изнакаженим тијелима српске дјеце, њихових мајки, очева и ђедова у овом прилогу свједоче тек ријетко преживјели с подручја Kордуна, из околице Петрове Горе, опћине Војнић. На подручју кордунашке опћине Војнић живјело је, према попису становништва од 31. децембра 1931. године, 31.249 становника. Од тога 27.608 Срба, 3.613 Хрвата и 28

Немања Девић: Једна сладуњава југословенска причица

10. јануар 2025.

Да ли ико разуман верује у причу да су хиљаде Срба усред НДХ свечано славили Божић у цркви 1942? Један од најбљутавијих митова савремене српске историје везан је за муфтију из Тузле који је наводно на Бадње вече ’42. спасао Србе покоља у цркви. Заузврат кад је умро десет `иљада људи га носило на табуту, међу њима и мање-више сви захвални тузлански Срби. Мит је осмислио савремени митбастер српске историје, ликом пресликани муфтија Курт, само без ахмедије. Доказао нам чо`ек да Обилић не постоји и да је стварни јунак српске историје муфтија Изтузле. Па за награду постао министар. Прича има племенит мотив и муфтија јест био пројугословенски, можда и просрпски

Скинија Јелке Јовандић

10. јануар 2025.

Једно потресно подсећање на људе Божје у ужасу мађарске рације у Новом Саду јануара 1942. Неколико дана уочи Богојављења 1942. године, Јелка Јовандић уснила је Светог Јована, који јој је рекао: „Дошао сам по своје стадо“. Забележено је то у књизи о породици Јовановић–Вакини. Јелка тада није знала шта ова реченица значи. А онда је дошао 6, односно 19. јануар 1942. Вода је у Новом Саду, који се тада звао искључиво Ујвидек, била освећена, јавио се Бог у лику Оца и Сина и Светога Духа. Постоји мишљење да вода брише прошлост, јер има иницијацијски карактер: урањање се може поредити са полагањем Христа у гроб, после чега Он васкрсава. Верујем да

Сандра Благић: Логор Крушчица, данас мјесто зарасло у коров, купину и шибље

10. јануар 2025.

Недалеко од општине Витез, код Травника, налази се село Крушчица. Скривенa од главног магистралног пута, без икаквих путоказа и обиљежја, стоји Црна кућа. Логор Крушчица! Срамота за Босну и Херцеговину да крије велики злочин. Мјесто зарасло у коров, купину, разно шибље. Унакажена Црна кућа. Као из хорор филмова излијећу слијепи мишеви а дупље прозора остадоше црне. Стисло у грудима, притишће као камен и не да ми да дишем. На зиду куће стоји спомен плоча, оштећена од метка из протеклог рата. Страх ме да уђем. Оронула је, девастирана. Шкрипи дрвени под. Већ ми слике пред очима лете. Изгладњели, претучени и боси чекали смрт. Jeр су били Срби и Јевреји. Унутрашњи зидови унакажени

ПОСЛАНИЦА СТРАДАЛИХ

9. јануар 2025.

Јереј Бошко Р. Маринков написао је песму посвећену беби Милици Јовановић – страдалој у Мошорину, у Рацији 1942. године, и свим жртвама тог страшног злочина. Христос се роди, породицо моја, и роди и васкрсе и злочинце надмаши, и мене прихвати без иједне молитве, јер не знам читати, али сам Реч познала. Христос се роди, дивни моји гости, осванули пред софром коју сваке године украсим, о Његовом и свом рођендану, јер другог рођења сем Његове славе и своје смрти немам. И немам других гостију сем Његове милости и вашег сећања, да се заиграм и да ми се честита на смрти. Да сам имала један, било би их мноштво до данас, и

СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОФАНА БЕАТОВИЋА: Убијен од братске руке на Бадњи дан 1942. године

9. јануар 2025.

Свештеномученик Теофан (Томо) Беатовић, рођен је у Бодежиштима код Гацка 1890. године. Послије анексије, заједно са херцеговачким устаницима прелази у Црну Гору као добровољац до 1912, када одлази у Сјеверну Америку. Постриг прима у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији о гдје борави од новембра 1919.до марта 1921.године, када је рукоположен за јерођакона од Архиепископа руског Александра. Био је запажени мисионар, у служби болничара до јула 1923, када прелази у Српску Нову Епархију (коју оснива епископ Мардарије Ускоковић (Свети Мардарије Љешански и Либертвилски). У то вријеме, Теофан прикупља прилоге за манастир-сиротиште Светог Саве у Либертвилу. Након четири године, отац Теофан се тешко разболио. Лијечи се у Чикагу и Сент Паулу,

08. јануара 1943. затворен логор у Сиску

8. јануар 2025.

Усташко-њемачки логор у Сиску основан је 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао „Прихватилиште за дјецу избјеглица“. Дјечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством „Женске лозе усташког покрета“ и „Усташке надзорне службе“. Непосредно управљање „дјечјим прихватилиштем“ било је у рукама усташе Антуна Најжера, љекара по струци. Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана Светог Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени, односно једној од шест барака сабирног логора. Дјеца су овдје,

Мирко Рапаић: Посљедњи Божић

7. јануар 2025.

Била jе субота, 4. jануар 1941. године. Био сам тада ђак четвртог разреда ниже гимназиjе у Кореници. Дочекали смо школски распуст за Божић. Звони школско звоно и jуримо на улицу. Свако на своjу страну. Ја идем за моjе родно село Језерце, коjе jе удаљено седамнаест километара од Коренице. Далеко jе и зима jе, али ћу до ноћи стићи да са своjима проведем божићне празнике. Стигао сам до првих кућа села Приjебоj, и jош само три километра па сам код куће. На улазу у Приjебоj, наприjе jе заселак Мажари или, како смо их ми звали, Марасовићи. Ту су све хрватске куће. Баш у том засеоку поjавише се на пртини три младића, моjих година или мало млађи. Али их не познадох

Божић у Придворици 1942.

7. јануар 2025.

У знак сjећања на невине жртве jедног од наjмонутрознииjих злочина, покољ српског становништва у селу Придворици у Херцеговини, на Божић 1941. на 1942. годину, редакциjа портала Јадовно доноси диjелове књиге др Сава Скока „Крваво коло херцеговачко 1941-1942“ – том први. Наjвећи научни ауторитет и наjобjективниjи хроничар ратних дешавања у Херцеговини на страницама 340-343, између осталог, доноси детаље крвавог Божића у Придворици код Гацка. Придворица jе наjпитомиjе село у Горњем Борчу. Нипошто ниjе случаjно што су се баш у њоj зауставили први словенски досељеници на херцеговачко тле и ту основали жупу Вишеву и подигли Камберов Град. Јер, Придворица jе, будући окружена са свих страна средњенпланинским висовима обраслим у густим шумама и буjним пашњацима, пружала врло повољне услове за живот номада. Међутим,

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Житије Свештеномученика Саве, Епископа горњокарловачког

Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти „хрватски“

Немања Девић: Логор НДХ Земун, једно од најстрашнијих места ужаса и смрти на територији данашње српске престонице

Стереотип који опстаје до данашњих дана (просто је нејасно како и зашто, вероватно добрим делом нашом инертношћу) је да је логор на Старом сајмишту био само јеврејски логор и да су жртве готово искључиво јеврејске.