Искрено, ми Срби смо у константној дефанзиви, са импулсивном реакцијом, на мах, без истрајности и континуитета, са јако оскудним знањем наших историчара. Не смем ни да помислим шта би било са нашом културом сећања на страдање деце у НДХ да није било Драгоја Лукића. А Лукић то није писао јуче, већ пре готово пола века. И био је једно од те деце. И није мрзео Хрвате, напротив. Њему за то није био потребан Тито, као што је данас „српским медијима“ и професионалним аналитичарима, који не силазе са националних ТВ, потребан Вучић. Имао сам прилике да у једном сећању Јане Кох, која је као активиста Црвеног крижа из Загреба учествовала у