Швеђанка и табла

Није прошло ни месец дана, па верујем да нисте заборавили ко је све и како из Европе реаговао на одлуку Владе Србије да не дозволи геј параду

Није прошло ни месец дана, па верујем да нисте заборавили ко је све и како из Европе реаговао на одлуку Владе Србије да не дозволи геј параду, шетњу улицама Београда припадника и симпатизера ЛГБТ организација. Британски министар за Европу, Дејвид Лидингтон, казао је тим поводом да је веома разочаран, дајући до знања да је за Србију, на путу европских интеграција, веома важно да покаже приврженост заједничким европским вредностима. Лидингтон је на крају казао, а пренео веб-сајт британске владе: „Људска права су универзална, морају подједнако да се примењују на све људе, поштовање људских права представља суштину европских вредности.“

Упркос претпоставци да вам је ово и познато и помало досадно – али верујте да је веома важно – идемо даље са тим реакцијама. Гвидо Вестервеле, министар иностраних послова Немачке, казао је тих прајдовских дана да га још једно неодржавање Параде поноса у Београду испуњава „неразумевањем и жаљењем“. Тражио је да се узме у обзир универзалност људских права, због важности „свеобухватне заштите друштвених мањина које су изложене непријатељствима“. Бригита Улсон, министарка Шведске за европска питања, такође је била веома разочарана забраном Параде поноса. И она се позивала на универзална људска права, боравила је у Београду неколико дана, спремала се да стане на чело Параде поноса.

Лепо. Нема овоме шта да се дода, под условом да су извучени принципи заиста универзални, да важе за све, бар у Европи, без обзира на расу, веру, социјалну или националну припадност. А не важе. Све горе изнето не важи, на пример, за државу Хрватску, за Србе који у тој држави живе.

Ево већ неколико месеци у Вуковару трају немири, са значајном напетошћу која се из тог града прелива на целу земљу, узроковани противљењем Хрвата да се у том граду – у складу са важећим законима државе Хрватске, у складу са основним принципима модерне Европе – на зграде јавних институција поставе табле са натписима на латиници и ћирилици. Хрвати не дају. Не свиђа им се ћирилица. Она их, веле, подсећа на дане оружаних сукоба у Вуковару.

Једно време понављали су да против ћирилице генерално немају ништа, али да то писмо не сме у Вуковар, „град посебног пијетета“. Ово је можда и могло да пије воду док нисмо сазнали да су табле са ћирилицом поскидане, или су разбијене, и у оним насељима Хрватске у којима почетком деведесетих није било оружаних сукоба а Срби тамо чине апсолутну већину. У Удбини, на пример, где је настрадао Културно-информативни центар „Никола Тесла“, а у Крњаку се на удару нашла зграда Општине. Ћирилична табла нестала је и са зграде Српског културног друштва „Просвјета“, смештене у центру Загреба.

Пре неки дан у Београду је представљена књига Анте Лешаје, Хрвата са Корчуле, под насловом „Књигоцид“. Реч је о обимном делу, 600 страница, које сведочи о спаљивању, уништавању књига штампаних на ћирилици, почетком деведесетих година, у Хрватској. Тада је заувек нестало скоро три милиона ћириличних књига. Нико у Европи те догађаје није ни регистровао, камоли осудио. Како онда, тако и данас. Не би бог ништа оној Швеђанки – Немца и Енглеза да не спомињем – да је дошла у Вуковар, стала између Хрвата и ћириличне табле и рекла: Ово не смете да дирате, овде се бране основне европске вредности.

Знам, делује наивно, никада се ово неће догодити али… човек се боље осећа кад машта.

Пише: Ратко Дмитровић   

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ