Шта боли Николу Плећаша, а не тиче се Миланке Опачић

Док су у центру Загреба, у цркви Преображења Господњег, Јосиповић и Милановић са Србима прослављали Бадњак, недалеко одатле легендарни кошаркаш, jедан од наjбољих у бившоj Југославиjи, Никола Плећаш, чекао jе Божић уз горку и тешку причу о свом народу

Слика jе била лепа и охрабруjућа; пред сам почетак вечерње службе уочи Божића, на Бадњак, шестог jануара, у православноj цркви Преображења Господњег у наjстрожем центру Загреба одjекнуо jе пљесак и зачули се повици „Добро нам дошли“. Неколико секунди пре тога у цркву су ушли председник Хрватске Иво Јосиповић и председник Владе Хрватске Зоран Милановић. Неки од окупљених Срба су плакали.
Те сузе може да разуме само Србин коjи jе дуго година живео у Хрватскоj и дочекао да га из Хрватске протераjу или православац коjи и данас живи у Јосиповићевоj држави. Они су, ти Срби, долазак председника државе и председника владе схватили као додатну заштиту, физичку и сваку другу, као доказ да jе усташтво у самосталноj Хрватскоj савладано или бар потиснуто у мрачне одаjе католичких самостана и цркава, одакле jе изашло и где се увек скривало, припремало, и откуда, кад год jе било прилике, ударало, силовито и крваво, на „реметилачки фактор“ хрватске државе.

ПРОТОКОЛАРНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ
Има ли разлога за радовање? На какво ће тло пасти српске сузе радоснице? Шта Србима у Хрватскоj доносе Јосиповић и Милановић?
Знаjући шта jе кроз историjу тзв. „хрватска левица“ доносила Србима одавно немам илузиjа, не веруjем обећањима и не градим мишљења на протоколарним манифестациjама. Веруjем да су Јосиповић и Милановић Србима на Бадњак дошли из политичких разлога, и да jе таj чин, без обзира на мотиве, вредан поштовања, али ћу сачекати следећи Божић за оцену односа новог хрватског врха према Србима у Хрватскоj. Година дана ниjе мало.
Први сигнали су добри: уз Иву и Зорана на православном Бадњаку Срби су добили и обећање потпредседника Владе Хрватске Невена Мимице, да ће Хрватска обештетити све Србе коjи су имали станарско право у Хрватскоj. Ниjе рекао на коjи начин, али то jе у овом часну наjинтригантниjа изjава у српско-хрватским односима, укључуjући и међудржавне односе Србиjа-Хрватска.
Откуд православна црква у центру Загреба? Прича почиње краjем 18 века. Малоброjни православци у Загребу, Срби, Грци и Цинцари, углавном трговци, осећаjу духовну потребу за молитвеним домом и осниваjу православну општину. Ниjе то ишло лако, забележени су снажни отпори, а одлука jе донета у Бечу, на основу писменог обраћања загребачких православаца цару Јосипу Другом. Богослужење православцима Загреба службено jе одобрено 1786. године. Из манастира Лепавина, код Бjеловара, у Загреб стиже jеромонах Герасим Марковић и почиње да води црквене књиге. Убрзо га игуман лепавинског манастира повлачи, а уместо њега у Загреб шаље jеромонаха Петрониjа Стефановића коjи jе 5. фебруара 1788. године у Загребу обавио прво крштење детета по православном обреду. Све те радње обављане су у прилагођеним просторима и наметала се велика потреба за црквом. Православна црквена општина Загреба обраћа се 1793. године градском Магистрату са молбом за издавање потребних докумената „jер намерава код двора у Бечу замолити дозволу за подизање православне цркве у Загребу“. У Магистрату улажу напоре да отежаjу целу процедуру, па, уз остало, траже списак православних породица, затим списак поjединаца православне вере, отежући све док српски трговци нису пронашли други начин и убрзали провођење идеjе у дело. Купили су католичку капелу Свете Маргарете, на самом улазу у Илицу, са припадаjућим земљиштем. Капела jе била у врло лошем стању, ван употребе, и плаћена jе 4.000 форинти. За оно време велики новац. Православну општину у уговорном односу са Градском управом Загреба заступали су Андриjа Раjковић, Ћирил Милошевић и Јован Штова.

УСТАШТВО НЕ СПОМИЊУ
Нова црква, у духу православне архитектуре, подигнута jе на месту старе богомоље 1866. године, по нацртима архитекте Фрање Клаjна. Снажан потрес погодио jе Загреб 1880. године, оштетивши велики део града до те мере да су многе куће морале да буду срушене. Новосаграђена црква издржала jе ту невољу уз подношљива оштећења. Садашњи изглед црква jе добила уочи Првог светског рата. Вратимо се данашњем времену.
Неки моjи добронамерни приjатељи, стални читаоци „Печата“, упутили су ме на чињеницу да jе у влади Зорана Милановића много Срба што, веруjу они, наговештава позитиван заокрет у хрватскоj политици према Србима. У том смислу споменули су Остоjиће, Јовановића, госпођу Опачић…Е, тога се наjвише и плашим.
Истина, у новоj хрватскоj влади министар полициjе зове се Ранко Остоjић, министар здравља Раjко Остоjић, а министар туризма Вељко Остоjић. Знам, српскиjе од тога не може да звучи, али да се и сва троjица декларишу као Срби, (Ранко се изjашњава као Хрват) то Србима никаквог добра донети неће. Напротив. Вратите се само мало у историjу и биће вам jасна моjа сумња.
Уз национално упитне Остоjиће у Милановићевоj влади имамо двоjе Срба коjи се тако и изjашњаваjу; Жељко Јовановић jе министар за науку, образовање и спорт, а Миланка Опачић министар за социjална питања и омладину и потпредседница Владе Хрватске, док значаjан броj хрватских бранитеља свог новог министра Предрага Матића доживљава као Србина са сумњивом бранитељском биографиjом. Сам Матић изjашњава се као Хрват.
Жељко Јовановић jе врло интересантан лик, Србин пореклом из Босне, писао сам о њему, док Миланку наjбоље представља извесни Бранко Чоловић у миниесеjу „Из тора у тор“ посвећеном госпођи Опачић, а обjављеном ових дана у „Новостима“, недељнику Српског националног виjећа, са адресом у Загребу. Бриљантан текст. Таj jе Миланку разголитио до срамоте и окачио jоj, што народ каже, дупе на тарабе. Представљена jе као образац хрватског Србина, одгоjеног у собици братства и jединства, гадљивог на свако спомињање српске традициjе, болесно осетљивог на мирис тамjана и мутни поглед свеца са породичне иконе. Такви се свакога jутра облаче у „грађанско одело“, високо су изнад тривиjалности као што jе национална припадност, Српску православну цркву виде као легло српског национализма, „Српску академиjу наука и уметности“ као кућу у коjоj jе написан документ (Меморандум) коjи jе разорио Југославиjу, а Слободана Милошевића доживљаваjу као сотону. Туђмана и усташтво не спомињу, а ХДЗ-у замераjу корупциjу, лоповлук и непотизам. „Бљесак“ и „Олуjа“ за њих су бриљантне легитимне акциjе Хрватске воjске, док о правима Срба протераних из Хрватске, и Срба уопште, не желе ни да говоре. Сећам се добро jедног интервjуа исте те Миланке Опачић у коjем jе на питање о проблему решавања станарских права Срба протераних из Хрватске рекла да ту нема ништа спорно и да jе хрватска држава проблем већ решила.
Миланка jе идеолошко-политички проjекат покоjног Ивице Рачана. Он jе често понављао да jе Миланка Опачић jедини политичар у савременоj, независноj Хрватскоj, из реда српског народа, коjи jе добио аплауз на неком хрватском митингу. Било jе то у центру Загреба, 1995. године. Можете лако да претпоставите шта jе тамо говорила.
Укратко, ко год да има српско порекло у корпусу министара Зорана Милановића, Срби у Хрватскоj од тога неће имати никакве користи. Као што им неће користити ни нови саборски мандат скупине Милорада Пуповца (опет три мандата), самозваног представника Срба у Хрватскоj под чиjом се „пажњом“ Срби у тоj држави топе као парче леда на ужареном „смедеревцу“.

СТРАДАЊЕ СРБА
Док су победници избора за нови сазив хрватског Сабора славили, па онда са Пуповцем походили православну цркву на Цвjетном тргу, стотинак метара далеко од споменика бану Јелачићу, на другом краjу Загреба, Никола Плећаш, легендарно име jугословенске кошарке, играо jе за загребачку Локомотиву (касниjе преименована у Цибону), давао jе интервjу франкфуртским „Вестима“. Сигурно се сећате тог лика, звали су га „Свети Никола“. Био jе препознатљив по брковима и фантастичном улазу у рекет са леве стране; двокорак крунисан високим скоком и убацивањем у кош са обавезним одбиjањем лопте од табле. Ако му се та лева страна чинила непроходном гађао jе, и погађао „из ходника“. Њему jе било свеjедно одакле баца. Као оном Мишовићу, из Чачка, коjи jе погађао и са оближњег паркиралишта. Плећаш jе играо у време када ниjе било „троjке“, а постизао jе између 25 и 40 кошева. Са данашњим троjкама то би често прелазило 50 кошева. Шта jе рекао за „Вести“?
„Страдали смо ми Срби у градовима, као и они што су се побунили, а нису се бунили из хира и национализма, како им се то уобичаjено пришива. Нико не улази у разлоге зашто jе до побуне дошло. Видите, данас у Хрватскоj нико не жели да чуjе истину о томе како се планирало да се Срби иселе и протераjу, избришу из Хрватске. Данас су остали само старци, а за неколико година ни њих неће бити. Млади Срби су расељени, а наша деца у хрватским градовима беже од свог идентитета, jер jе створен амбиjент где jе хендикеп ако сте српске националности. У том случаjу си обележен и нема шансе да успеш. Хрватска jе болећива на усташтво и зато млади на спортским трибинама скандираjу:’Уби, уби Србина’, а не знаjу да смо ми одавно убиjени“, рекао jе легендарни кошаркаш.
Ово се и данас може сматрати великом храброшћу. Не познаjем ниjедног Србина у Загребу коjи jе спреман да jавно каже ово што jе рекао Никола Плећаш. Ћуте, боре се да преживе, децу одгаjаjу као Хрвате и гасе последње жишке у кандилима православља у Хрватскоj.

Извор: pecat

Везане вијести: Ратко Дмитровић