Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Шта би била разумна стратегиjа нове власти у Србиjи?
Запад jе отимањем српске Свете земље, Косова и Метохиjе, достигао
(тренутни) врхунац ове актуелне фазе покушаjа анихилизациjе српског народа,
фазе коjа jе почела у деведесетим годинама 20. века распадом друге Југославиjе.
Оваj и овакав развоj нема узрочне
везе ни са каквим Милошевићима и свим другим српским губитницима, коjи су (у
наjмању руку као Лењинови „корисни идоти“) непорециво поспешили и додатно
обешчастили српски суноврат, међутим остварење овог плана jе већ неколико пута
покушано у прошлом столећу и постоjи довољно врло експлицитних историjских
извора од стране меродавних политичких фактора на западу, из тог времена, коjи
недвосмислено захтеваjу да се Србиjа или уништи или сведе на наjмању могућу
меру и стави под перманенту контролу.
Непревидива jе на пр. паралела
између некадашњих изjава jедног кардинала
Мари дел Вал односно папе Пиjа X. 1914. („Штета
да Србиjа ниjе већ правовремено кажњена и учињена што мањом, без опасности коjе
носи jедан светски рат… али Аустро-Угарска сада мора да иде до краjа…“)
или на пр. jедног од наjзначаjниjих политичара Немачке и оснивача партиjе ФДП (из коjе ће произићи и нама врло добро познати
немачки министри недавног и по наш народ злокобног времена Ханс Дитрих Геншер и
Клаус Кинкел) из 1915. („Велика Немачка
мора да има само сателитске државе у свом окружењу, Србиjу треба избрисати са
карте Европе…“) с jедне стране и порука Бертелсмановог форума 1998. ( „Србиjа као изолована енклава велике
Европе…“) односно НАТО-скупа у
Братислави 2000., о коме извештава немачки политичар Вили Вимер („Србиjу треба изопштити из области
међународног права, искључити jе из евроатлантских интеграциjа и изоловати…“)
с друге стране.
Коме ово ниjе довољно (а тога има jош много више) и ко потом одмах
почне са омиљеном бесмислицом „српске параноjе“ и „светске завере“, таj нека
само стави пред себе геополитичку карту Балкана, коjу jе диктирао Адолф Хитлер
и преко ње геополитичку карту Балкана, коjу већ трећу децениjу диктира НАТО и
нека обjасни и себи и свима другима – одакле долази та све већа подударност у
односу на српске државне границе?
Тих пар чињеница jе неопходно сагледати не због (исто
тако омиљених) бесмислица о српскоj „мазохистичкоj заљубљености у прошлост тj.
у сопствене поразе“, већ зато jер jе за неизоставно учење из прошлости (коjа
очигледно траjе) безусловно потребно сагледати читав каузални ланац догађања и
коначно одговараjуће реаговати:
Ову претесну капу нам све време кроjе светски центри политичке моћи,
коjима jе свеjедно да ли у њихово име и за њихове интересе маршираjу германске
царске, германске партиjске или пак НАТО-армиjе. Срби су, захваљуjући свом
геополитичком положаjу, свом православљу (и jош неким факторима) предодређени
односно предвиђени за „колатералну штету“ на путу перманентног похода запада ка
истоку.
То значи да нам jе, додуше, суђено да се и даље
носимо са извршиоцима, коjи су нам суседи а, у међувремену, нажалост и међу
нама али и да наша стратегиjа преживљавања мора да дефинитивно пређе и на
глобални план. Јер, по свему судећи, ми jош нисмо стигли до дна и краjњи циљ jе
био и остао – поништавање нациjе и вере, ишчезавање…
Како би могао да изгледа jедан такав оквирни концепт
под датим околностима?
Шта jе то „Берлинизациjа српског питања?“
Предуслов за свако стратешко размишљање jе, наравно,
сагледавање и анализа узрока а у конкретном случаjу и следећа полазна тачка: Не
постоjе „проевропски“ и „антиевропски“ Срби (странке) већ
а) они коjи безусловно, по сваку цену гураjу у ЕУ и коjи су, при овим последњим изборима
успели да убеде скоро половину српских бирача да jе корисно допуштати доказаним
анти-Србима да нам ваде jедан кичмени пршљен за другим jер се пузећи на
стомаку, поред осталог, очигледно наjбрже стиже и до витално значаjног Мек
Доналдса и
б) они коjи европске интеграциjе сматраjу природним и
пожељним али коjи сматраjу да у jедном партнерству обе стране имаjу легитимно
право на заштиту сопствених интереса.
Ова друга групациjа не сматра ЕУ никавом „светом
кравом“, никаквом „jедином“ алтернативом и с правом указуjе на то да сви коjи
фаворизуjу приступ ЕУ по сваку цену,
истовремено заговараjу jедно врло могуће претварање Србиjе у jедну колониjу
(тренутно вероватна вариjанта НАТО-ЕУ) односно у jедан резерват (тренутно
вероватна вариjанта НАТО- САД).
Будући да би разлози духовне, моралне и етичке
природе као и разлози менталне хигиjене, коjи говоре против овог буjања
поданичког менталитета, бескрупулозног и себичног остављања на цедилу jедног
незанемарљивог дела српског народа и кратковидог одрицања од сопствених корена
и идентитета испунили читаве библиотеке, ограничићу се при представљању овог
концептуалног предлога првенствено на прагматичне (= интересне) аспекте.
- Следећа српска влада би требало да одмах понуди
Русиjи преговоре о оснивању jедне велике руске воjне базе на jугу Србиjе и
да истовремено – на бази реципроцитета – одмах понуди САД моменталне
преговоре о условима америчког закупа воjне базе Бондстил на српскоj
териториjи, Косово и Метохиjа. При томе треба приjатељски и увек изнова
подсећати САД да су сви уговори, склопљени са Арбанасима неважећи и остаjу
такви (Ex iniuria ius non oritur) и, исто тако, подсећати их да они сами од тренутка комунистичке
национализациjе америчке имовине од стране Фидела Кастра броjе камате и
сматраjу кубански дуг све већим (међународно право). - Српска дипломатиjа се мора ревитализовати,
лобистичке активности у светским центрима политичке моћи и медиjима се
мораjу организовати, и заступати концепт да оваj развоj ситуациjе, додуше,
врло подсећа на време блоковских сукоба и хладног рата али да jе стање
сада буквално супротно од тадашњег – оваj
пут су Русиjа и Србиjа демократске земље, коjе бране међународно право а
НАТО преузима улогу ондашњег агресивног, експанзивног и бесправног
совjетског система. Исто тако, увек изнова подвлачити да Србиjа, наравно, ни у ком случаjу не
жели неки нови „Берлински зид“ већ само да буде „Балкански мост“ између
запада и истока. - Србиjа мора настоjати да постане што важниjа
транзитна земља на путу руске нафте и земног гаса ка ЕУ и неуморно
подвлачити у jавности да jе њен витални интерес да ЕУ не остане без извора
енергиjе. Србиjа мора да инсистира на даљим преговорима са ЕУ – као целовита земља – и да и даље
ради на испуњавању свих прихватљивих критериjума. - Србиjа мора да интензивно развиjа економске и
политичке везе са Русиjом, Индиjом, Кином, Јужном Америком и Африком и да,
истовремено, перманентно позива ЕУ и САД да инвестираjу, да им нуди правну
сигурност и могућност профита а при свему овоме Србиjа би морала да следи
руски концепт, по коме фирме и ресурси од стратешке важности могу само до
максимално 49% прећи у стране руке. - Србиjа мора да следи и пример Израела и да никад
више не дозволи да jедан амерички амбасадор (као не тако давно у БиХ)
jавно тврди да jе у Европи у 20. веку било два геноцида, Холокауст и „онаj
у Сребреници“, а то значи изградњу jедног музеjа жртава геноцида, оснивање
jедног института за истраживање свих српских страдања и подизање jедног
монументалног споменика (за страдале у Јасеновцу и другде) у Београду, где
би протоколарно обавезуjуће
почињала посета сваког страног државника Србиjи. Јер – само истина
води ка миру (Veritas facit pacem). Узор овог проjекта jе jедна синтеза квалитета
Јад Вашема, Музеjа холокауста и Института Симон Визентал а прека потреба остварења истог (овде –
актуелни прагматични разлози) пристиче из jедног од одлучуjућих фактора
наше данашње незавидне ситуациjе, из изузетно успешне кампање сатанизациjе
Срба од деведесетих година прошлог века па до данас. - Следећа српска влада мора коначно да почне jедну
интензивну и перманентну jавну кампању просвећивања унутар земље (не само)
о „светоj крави“ ЕУ и о врло реалним алтернативама.
Исто тако, jедну кампању о виталним интересима народа и државе („бела
куга“, образовање будућих интелектуалних, стручних, политичких елита, социjална
уравнотеженост и сл.) - Србиjа мора, дакле, да почне са jедном смишљеном
прерасподелом средстава у смислу форсирања тих виталних интереса. Ко год
завапи да jе Србиjа сиромашна земља и да jе „немогуће“ финансирати jедну
овакву политику, таj нека размисли а)
о разлици између виталних националних (државних) интереса и некритичког
брзања у „виши стандард живљења“, б) о чињеници да jе на пр. Италиjа
толико презадужена и придављена перманентном инфлациjом да она (по
аксиомима западних „економских експерата“) уопште не би смела да егзистира
и в) да би jедна консеквентна борба против организованог криминала и
корупциjе, против латентног пљачкања српског друштва од стране таjкуна и
не ретких политичара донела велике добити за Србиjу.
Укратко, Србиjа мора поново да стане на ноге и оjача,
да поврати достоjанство и да поново изнуди поштовање оних, коjи jе у овом
тренутку „ни у кусур не рачунаjу“. Тек тада – из обостраног интереса
постаjе реално оно, што нам српске „проевропске“ партиjе тако баjковито
представљаjу – мир, благостање, перспектива. Јер (за сада – имагинарни) улаз у ЕУ „проевропских партиjа“ jе у
наjбољу руку jедан улаз за послугу и лиферанте
Шта говори у прилог овакве врсте размишљања а шта
против?
За очекивати jе на првом месту реакциjу „То jе лудо, стране
трупе пустити у земљу, тек тада смо колониjа или резерват а уз то – направити
од Србиjе потенциjално проприште jедног (нуклеарног?) рата!?“
Та опасност, међутим, тешко да се може сматрати
реалном (чак и ако за тренутак занемаримо чињеницу да се непозване и анти-српски ориjентисане стране трупе већ налазе на
српскоj државноj териториjи). Прво, вишедецениjско искуство „хладног рата“
jе показало сву нереалност jедног глобалног сукоба и уништења читавог света (а
ако jедан такав рат било где избиjе, онда су ионако сви погођени) и друго –
НАТО ће (суочен са императивима своjе
идеологиjе с jедне и изазовима – на
првом месту из Азиjе – с друге стране) кад-тад бити приморан да тражи нагодбу са Русиjом и то jе jедан ретки позитивни
аспект тренутне – за Србе незавидне – констелациjе снага у свету. Ми, наиме,
сада имамо можда историjску шансу да се на прави начин позиционирамо за то
долазеће време а за све уговоре, као што jе познато – па и за те могуће са
Русима. – увек jе потребно двоjе и само се можемо надати да ће се, уз Божиjу
помоћ, и у Срба наћи довољно мудрих и родољубивих, храбрих и доследних глава..
Један овакав приступ обећава не само политичке већ и
знатне економске користи – у Другом светском рату поражена Немачка jе итекако
профитирала од присуства америчких воjних база на своjоj териториjи, непосредно
и посредно (инвестициjе у инфраструктуру и у привреду уопште) и не заборавимо
jедан од врло есенциjалних аспеката при овоме – од тог тренутка запад више не
може рачунати на опробано успешну примену силе, изнуде и уцене а, истовремено,
не може себи дозволити да пред самим циљем комплетно одустане од свог вековног
„проjекта“.
Прагматичари владавине капитала, у том случаjу,
искуствено гледано прелазе на своjе наjубоjитиjе и наjдугорочниjе оружjе – на
капитал и инвестициjе, куповине и кредитирања, стандард живљења (и степен
корупциjе) се диже… мада се и тада морамо
надати да ће се, уз Божиjу помоћ, у Срба наћи довољно мудрих и родољубивих,
храбрих и доследних глава…
За jедан овакав пут jе, наравно, потребна велика
храброст, далековидост и истраjност. Јер краткорочно jе за очекивати да се
притисци, уцене и претње запада енормно повећаjу… а то би, иначе, био и
наjпоузданиjи показатељ исправности овог заокрета, коме би потом са огромном
вероватноћом следила jедна „реална политика“ и запада, по старом и увек важећем
принципу: „Не чини никада уступке ономе, кога можеш победити а кога не можеш
победити, учини га савезником.“
Наjвећа предност jедног оваквог – или сличног – концепта, међутим, лежи
у томе да српско питање, да ми „отписани“ остаjемо и опстаjемо у жижи светских
збивања и – ТО ЈЕ, ВЕРОВАТНО, НАША ЈЕДИНА ШАНСА ДА КАД-ТАД ДОЂЕМО ДО СВОЈИХ
ПРАВА… било у централноj Србиjи, на Космету, Републици Српскоj, Краjини,
Црноj Гори… у Европи и свету…
Јер иначе jе реално очекивати да се наjкасниjе после
неког следећег Ирака и Авганистана нико више неће заиста интересовати за Србе и
„српско питање“ а НАТО-глобалисти и српски мондиjалисти ће се већ постарати да
нас консеквентно ослободе и последњег кичменог пршљена, да нас убеде да ће
Београдски пашалук тек у ЕУ (и у НАТО?) пронаћи не само све своjе дахиjе – како
„параноидне српске присталице теориjе светске завере“ тврде – већ и сву своjу
издату и напуштену браћу и сестре, не само све своjе цркве, манастире и гробља
већ и сву своjу будућност, значи – ону непревазиђену радост и ону jедину срећу,
коjа настаjе тек када се човек врати из (параноидног?) самоизгнанства из
„реалности“ и коначно призна себи и свету да наjвише од свега и свих воли
Великог Брата…
Владимир Умељић
Везане виjести:
