Српски добровољци у Првом свјетском рату | за Српско коло пише: др Милан Мицић

Ко су српски добровољци?

Добровољачки одред мајора Војина Поповића – Војводе Вука, елитна јединица српске војске, 28. септембра 1916. године смијенила је 4. пук Дринске дивизије у рововима Кајмакчалана. Насупрот српских добровољаца на врху планине Ниџе, Кајмакчалану, стајао је „Борисов град”, неосвојива бугарска тврђава, како су сматрали стратези бугарске војске.

Тачно 30. септембра 1916. године почела је снажна артиљеријска припрема српске војске, која је два и по сата преоравала бугарске положаје на Кајмакчалану, а онда је Добровољачки одред кренуо у јуриш и упао у бугарске ровове. Сат и по времена трајала је борба на бајонет, прса у прса између добровољаца и бугарских војника у рововима Кајмакчалана, неописиво људско клање, а онда су четници Добровољачког одреда заузели Кајмакчалан. Први пут тако, послије окупације Србије 1915. године, српска војска ступила је на тле своје земље.

Јуриш на Сиву стену

Послије освајања Кајмакчалана 30. септембра 1916. два крилна виса планине Ниџе – Сива стена и Кочобеј – такође су стајала пред српском војском. Бугарски положаји на Сивој стени били су још чвршћи него на Кајмакчалану, а терен још неприступачнији. Без освајања тих висова српска војска није могла напријед. Освајање Сиве стене био је немогућ задатак. Командант Одреда Војвода Вук два пута је, по причи преживјелих добровољаца, одбијао наређење комаданту Дринске дивизије, свјестан да своје борце шаље у смрт. Трећи пут, 2. октобра 1916. године издао је наређење за јуриш на Сиву стену.

– У моменту када се кроз густу маглу почеше назирати бодљикаве жице просу се формални град од пушчаних и митраљеских зрна на витешког нападача. Паде прва љеса искрвављених добровољачко-четничких тјелеса…

Газећи преко лешева палих другова четници се свом силином сручише на бодљикаве жице и почеше их кидати голим рукама. Прасак многобројних бомби које противник сручи на главу куражног нападача направи праву пустош у редовима одреда… Трећина одреда била је ван строја. Било их је више који су погођени у моменту када су се прихватили жица тако и остали – описивао је јуриш добровољаца на Сиву стену Илија Трифуновић Бирчанин. За пола сата јуриша на Сиву стену погинуло је 180, а рањено 250 добровољаца. Сјутрадан, бугарске трупе су се повукле са положаја на Сивој стени.

У даљим борбама од октобра до децембра 1916. године Добровољачки одред био је готово уништен. Нарочито су биле тешке битке на Грунишком вису и Браздастој коси. У бици на Грунишком вису 29. новембра 1916. године погинуо је комадант Одреда Војин Поповић – Војвода Вук. Добровољачки одред остао је са 400-450 људи способних за борбу, а онда је онако искрвављен децембра 1916. године био расформиран.

Судбина Добровољачког одреда Војводе Вука, његово формирање, састав, борбе и сам крај суштински и симболички изражавају оно што су били добровољци српске војске све до пробоја Солунског фронта 1918. године: људи унапријед осуђени на смрт. У перцепцији Аустроугарске они су били „велеиздајнци” пошто су то били Срби из Босне, Херцеговине, Лике, Баније, Кордуна, Далмације, Славоније, Боке Которске, Баната, Бачке, Срема, Барање, дакле аустроугарски држављани који су се у „Великом рату” нашли на страни Србије – отаџбине коју до тада нису видјели. У случају заробљавања од стране аустроугарске војске њих је чекала смрт, њихове породице биле би интерниране у аустроугарске логоре (Арад, Добој, Жегар код Бихаћа и друге), а имовина би им била конфискована. Зато се добровољци у „Великом рату” нису предавали самоубиствима у најтежим ратним ситуацијама штитећи своје породице. У румунској војсци и данас постоји мит који каже да се „Срби никада живи не предају” на основу искуства румунске војске са српским добровољцима у борбама у Добруџи 1916. године. У српској војсци до краја 1916. године добровољци су трошени на најтежим и најкрвавијим задацима.

Структура Добровољачког одреда приликом опоравка на острву Крф марта 1916. године илуструје на најбољи начин историјат српског добровољачког покрета у Првом свјетском рату. Преко 80% људства Добровољачког одреда чинили су Срби који су били аустроугарски држављани из јужних дијелова Хабзбуршке монархије. У питању су били Срби који су били аустроугарски ратни заробљеници, а који су се предали српској и руској војсци током борби 1914. године и пријавили се као добровољци у српску војску. Затим Срби из Источне Босне и Срема, који су у јесен 1914. године са српском војском прешли у Србију из својих крајева, потом Срби-печалбари у САД, који су о свом трошку дошли да бране Србију и Срби који су били аустроугарски држављани, а који су се затекли у Србији прије почетка ратних операција у љето 1914. године. Добровољачки одред Војводе Вука основан је септембра 1915. године и бројао је око 3.500 људи, махом Срба – аустроугарских држављана, а командни кадар чинили су официри српске војске припадници национално- револуционарне организације Уједињење или смрт или Црна рука.

ПРВА ДИВИЗИЈА У РУСИЈИ

У борбама 1915. године Добровољачки одред представљао је заштитницу српске 2. армије и приликом одступања био је у сталној борби са непријатељем. У јединици није било дезертирања у одступању, а Одред је био једна од ријетких српских јединица послије „албанске голготе” која је била спремна на борбу. Због огромних губитака које су добровољци имали, ову јединицу су називали и „легијом смрти”. Од свих јединица српске војске Добровољачки одред је био прва јединица која је изашла на Солунски фронт и прва отпочела борбе са непријатељем у љето 1916. године. Крај 1916. године представљао је и крај епопеје Добровољачког одреда.

У Русији, у Одеси, 29. априла 1916. године формирана је Прва српска добровољачка дивизија. Током 1916. године дивизија је имала око 18.000 људи. Командни кадар чинили су српски официри који су дошли са Крфа, нижи официри били су аустроугарски држављани – ратни заробљеници, најчешће у цивилству интелектуалци, Срби, Чеси, Хрвати и Словенци, а војничку масу чинили су Срби – аустроугарски држављани  – ратни заробљеници из Босне, Херцеговине, Баната, Бачке, Срема, Барање, Лике, Баније, Кордуна, Далмације, Славоније. Сви они предали су се руској војци на галицијском фронту и били су тзв. „лаки заробљеници”, а као „воениплени” били су расути у руским заробљеничким логорима од Дарница, код Кијева, до Тјумена у Западном Сибиру и од Одесе до Ташкента у Узбекистану, гдје су радили послове на пољопривредним имањима, сјечи шуме, у рудницима и на пругама, у тешким условима руске зиме, болести и недостатка хране. Прва српска добровољачка дивизија формирана је финансијским средствима и логистиком руске царске владе и у тридесет и четири ратна дана током љета- јесени 1916. године борила се у борбама на Добруџи као дио румунско-руских трупа против заједничких бугарско-њемачко-турских снага. У тим борбама Прва српска дивизија имала је 53% губитака и била одликована са око 3. 300 српских, руских и румунских одликовања.

Прва српска добровољачкиа дивизија била је слабо опремљена оружјем, муницијим, ратном опремом и материјалом. Царска Русија привредно није била спремна за дуги и исцрпљујући рат и није могла да опреми ни своју војску. Добровољци су добили заплијењене, често  неисправне пушке, и само сто педесет метака без шаржера, тако да су „манлихерке” могли користити само као једнометке. Зато су добровољци своје битке најчешће одлучивали „на нож”, прса у прса, да би дошли до бољег бугарског наоружања.

Сусрет са непријатељем

Тај први судар са непријатељем добровољац из Плитвица, код Коренице, у Лици, Сава Грбић овако је описао:

– Терен је пред нама био нешто валовит, па смо скоро јасно могли да видимо бугарске војнике како се у стрељачком строју, добро сакривени, приближавају к нама. Чекали смо да нам приђу сасвим близу. Командир је ту са нама. Узбуђени са упртим погледом у њега добисмо наређење да брзо ставимо ножеве на пушке. Погледах лијево и десно: три наша вода развише се одмах у стријелце, а командир иступи напријед и повиче громким гласом: „Јуриш, јунаци! Јуриш…!” Чета се заталаса и као један човјек пође за командиром према бугарским војницима. Они из лежећег става, као наелектрисани, подигоше се и пођоше на нас. За трен ока смо се измијешали: настао је страшан покољ ножевима и ударање кундацима. То је трајало кратко вријеме, само неколико минута. Гинули смо и рањени падали као снопље, и ми и они. Наступио је моменат кад неко мора да клоне. Вјероватно су силнији били наши налети и ударци те они као избезумљени низ падину бjежећи одступише.

Бугари су се најжешће окомили на мој батаљон. Убрзо уђоше у Хардали, а онда кренуше напријед. Стигавши на двјеста корачаја од батаљона ту се зауставише због великих губитака – описивао је борбе код Хардалија и Теке Дересија на добруџанском фронту добровољац Милан Вакањац из Болмана, у Барањи.

– Бугари нису издржали јуриш 2. пука. Панично су побjегли ка селу Теке Дереси оставивши код шумице све своје рањенике, осам топова, више митраљеза, гомиле пушака, муниције и војничке опреме. Не обазирући се на запречну топовску паљбу батаљон је гонећи непријатеља убрзо ушао у село и избио на његову јужну страну. У трку смо обилазили и прескакали погинуле. Стадох. Наши и Бугари без икаквог знака мржње лежали су мирно један крај другога. Неки час наслонили главу и руке на груди свог „садруга”. Изгледали су уморни, па прилегли заједно да одморе. Бацивши поглед на самртнички блиједе, згрчене шаке и локвице крви на земљи схватих: они су мртви!

– Ено их! Већ су подалеко од јаруге. Невероватно, споро напредују. Терен раван као астал без заклона. Гле! Пребацују се по десетинама појединачно. Баражна ватра их задржава. Многи падају, гину!… Прођоше часови. Сазнадосмо да су добровољци триста метара од Бугара. Стали су јер се крећу по брисаном простору… Рањеници зову, траже помоћ. Неки су већ издахнули у мукама. Шаке, уста и очи им пуни земље… Непријатељ осу на нас паљбу из свих оруђа. Ровови им беху близу. Вириле су само главе и пушчане цијеви… Чета се муњевито подиже. Заори се громко: „Ура! Ура!” Полетјесмо сви заједно напријед држећи у рукама пушке са ножевима. Бугари почеше вјештије од акробата да искачу из дубоких заклона-утврђења. Десно од нас водила се огорчена борба прса у прса…

У далекој Добруџи, у Румунији, у граду Меџидији, на градском гробљу постоји споменик добровољцима Прве српске добровољачке дивизије подигнут 1926. године на десетогодишњицу крвавих добруџанских битака. Он није мјесто култа, посјете и сјећања као Крф, Зејтинлик… Тамо, у Добруџи, стоји споменик српским добровољцима заборављен од Срба 21. вијека… Као и они који су тамо пали… (Наставиће се)

За пола сата јуриша на Сиву стену погинуло је 180, а рањено 250 добровољаца. Сјутрадан, бугарске трупе су се повукле са положаја на Сивој стени.

Извор: САВЕЗ СРБА ИЗ РЕГИОНА

Везане вијести:

Др Милан Мицић о српским добровољцима: Сјећање на …

Избачени из строја | Јадовно 1941.

Пупин окупљао наше добровољце у Америци | Јадовно 1941.