Снови се ипак остварују

Стипендиста Привредника

ЗАГРЕБ – Прве генерациjе стипендиста Српског привредног друштва “Привредник” стигле су до своjих факултетских диплома. Ратна су то деца, коjа су своjе прве кораке и спознаjе стекла у турбулентном окружењу деведесетих година прошлог века, у страху, сиромаштву и неизвесности. Одрасла су изненада, преко ноћи, у избегличкоj колони, али негде у себи успела су сачувати своjе снове и после свега, избегличког живота и повратничког преживљавања, смоћи снаге да крену даље. Преко своjих леђа превалила су велико бреме животних, завичаjних, националних, идеолошких и политичких проблема, коjи су их научили да се не смеjу предати. Данас су то остварени и испуњени људи. Пред коjима су нови изазови, коjих се не боjе. Њихове приче чврст су доказ њихових постигнућа и тога да се снови ипак остваруjу. Но сви се слажу у jедном: тешко да би завршили факултете да ниjе било “Привредника”.

– Тих 800 куна свакако jе било наjбитниjе за моjе студирање. “Привредник” ми jе практички омогућио будућност – каже завршена стоматологиња Даниjела Биjелић из Вргинмоста, коjа живи са самохраном маjком и стариjом сестром, такође некадашњом студентицом медицине. Њихова финансиjска ситуациjа ниjе била нимало охрабруjућа за Даниjелин студентски пут.

Биjелић– И сестра и jа желеле смо се образовати и усавршавати. Како jе она већ кренула на факултет, моjе студирање jе било упитно због финанциjских околности. Да ниjе било “Привредникове” стипендиjе, коjа jе гарантовала да ћу моћи платити наjосновниjе обавезе, вероватно не бих ни кренула на студиjе. Срећом, становала сам у студентском дому коjи jе износио око 350 куна, затим би на ред долазили храна, карта за аутобус и увек потребне књиге и скрипте, док ми за џепарац ниjе остаjало ништа. Све jе било подређено томе да што пре завршим студиjе. Мама нам jе давала колико jе могла, знале смо то ценити, па нисмо тражиле више. Све у свему, за студентски живот било jе потребно минимално око хиљаду и по куна месечно – прича Даниjела, коjа jе кући долазила само три пута годишње, за Божић, Ускрс и за летње празнике.

– У многим тешким тренуцима “Привредник” ме мотивисо да се трудим и давао ми наду да без обзира на све тешкоће идем даље – признаjе Даниjела, коjа jе и добитница Деканове награде за 2011/2012. годину. Посебно jе поносна што jе поред стипендиjа из Фонда “Владимир Матиjевић” била и стипендист Фонда “Ивана Вуjновић”, а прошле године чак и прва добитница Иваниног сребрњака за наjбољег бившег “Привредниковог” стипендисту.

– Младима jе потребно охрабрење какво нуди “Привредник”. Потребан jе неко на кога се могу ослонити, неко ко ће им показати вредности коjе би их требале водити кроз живот, исте оне вредности коjима се руководио и утемељитељ “Привредника” Владимир Матиjевић – истиче Даниjела, коjа jе након завршеног факултета спремна помоћи “Привреднику”.
– Желим се одужити, било финанциjски било путем менторства, да на основу свог искуства младима даjемо савете – каже Даниjела. Данас ради у jедноj стоматолошкоj ординациjи у Карловцу, а њена сестра ради у Копривници и полаже специjализациjу из пластичне хирургиjе.

– Када погледам уназад, факултетски дани су непроцењиво искуство, jедан незабораван и леп животни период. Било jе и тешких дана, али ниjе ми било напорно jер волим своj посао – каже Даниjела, коjа jе сасвим случаjно уписала стоматологиjу, али признаjе да jу jе успут заволела.

– Уживам радити с људима и да сам бирала, не бих боље изабрала своj животни позив. Између осталог, успехом сматрам што сам уопште, поред свих животних тешкоћа коjе су ме пратиле од детињства, догурала довде где сам сада. Стварно сам срећна што сам се остварила и желим да се даље образуjем, да будем добра у свом послу и можда с временом отворим приватну праксу. Ма, има планова за будућност – истиче ова успешна млада Кордунашица.

Без “Привредникове” стипендиjе не би могао студирати ни Драган Јанковић из Тење краj Осиjека, у чиjоj породици ради само отац, чиjа плата износи 2.300 куна, од коjих 800 одлази на плаћање подстанарске собе у коjоj живи.

Јанковић– Јединац сам, да имам брата или сестру било би jош горе. Од “Привредникове” стипендиjе живим, плаћам храну, књиге, скрипте, jедном годишње куту, и то jе моj живот. Приjавио сам се на “Привредников” конкурс задњи дан. Нисам полагао наду да ћу добити “Привредникову” стипендиjу. Мислио сам да jе, као у већини случаjева у Хрватскоj, конкурс само форма и да се већ знаjу добитници. На своjе изненађење и задовољство, остварио сам стипендиjу и тако траjе моjе приjатељство с “Привредником”, као и моjе успешно студирање – каже Драган, коjи jе jош у четвртом разреду средње школе постао поносни члан велике “Привредникове” породице.

А да не студира, пропустио би Драган много лепих факултетских дана, вредног животног искуства, али и оног научног с коjим се може похвалити као студент шесте године Медицинског факултета у Осиjеку. Круна Драгановог досадашњег пута десила се ове године, када jе заjедно с jош седам студената и професором боравио у америчком граду Мемфису, у jедноj клиници где jе имао прилику да присуствуjе компликованим операциjама, слуша предавања и положи медицински курс из неурохирургиjе.

– То jе велика ствар за мене, видим себе у тоj струци. Желим да одрадим стаж, стекнем искуство на подручjу хитне медицине, а затим да упишем специjализациjу из неке гране кирургиjе или кардиологиjе – говори о своjим амбициjама. Иако jе одличан студент с одличним референцама, скептичан jе што се тиче будућег запослења.

– Брине ме велик одлазак младих, посебно из источне Хрватске. Поготово зато што сам Србин, а познато jе да Срби у овом делу тешко или никако не добиjаjу посао. Иако на факултету због своjе националности нисам имао проблема, боjим се да jе ситуациjа другачиjа на тржишту рада. Као нетко тко има способности и знање, нисам сигуран колико ћу се с обзиром на српско-хрватске нетрпељивости моћи изборити за позициjу и добити прилику да се докажем. Било би ми жао ако jедног дана због своjе жеље да постигнем више будем приморан отићи из земље у коjоj сам одрастао и све постигао, а то би се лако могло догодити – истиче Драган.

Разочаран jе и у хрватско друштво и у српску заjедницу коjа, како каже, младима даjе простор да се докажу само на подручjу фолклора.

– Ценим нашу културу и фолклор коjи сам играо осам година, али сматрам да постоjе и друге вредности. Осим фолклорних манифестациjа, нема сусрета и такмичења књижевника, немамо никаквог центра за младе научнике, наши млади и успешни припадници заjеднице нису међусобно повезани. Мислим да не постоjи ни добра воља, а ни жеља да се младима не само да простор за доказивање, него им се чак не пружа шанса. Због тога сматрам да су млади Срби у двоструко лошем положаjу, и као млади у Хрватскоj, али и као припадници српске заjеднице – истиче Драган Јанковић.

У невољном избору, између топлине кућног огњишта и финанциjске сигурности и напредовања у кариjери, нашли су се студенти с повратничких подручjа. Међу њима jе и Наташа Трбоjевић, сада већ бивша студентица из Крњака.

Трбоjевић– Ту jе моj дом, ту jе моj завичаj, ту jе моjа породица, али не могу се само на то ослонити. Не могу рећи да бих због тога могла остати у Крњаку. Треба ми нешто више. Моj завичаj jе пасиван и не нуди могућности за учење и напредовање, што сам након свих успешно савладаних животних препрека заслужила. Не знам где ће ме живот одвести. У Крњаку су моjи корени и никада их се не планирам одрећи. Што се “Привредника” тиче, дужник сам му до краjа живота – истиче Наташа, коjоj се захваљуjући “Привреднику” испунила жеља jош из вртића, да постане докторица. Овог лета дипломирала jе медицину у Риjеци, а током шест студентских година везала се уз оваj град, у коме жели добити прво радно место, а касниjе специjализирати пулмологиjу. У данашње време, када jе будућност неизвесна, Наташа jе велики оптимиста.

– Образовање jе важно, jер само тако можемо померати границе и себи учинити живот бољим. Ипак, нешто се у животу мора посложити. Да бисте успели у животу, морате имати среће. За срећу jе jако мало потребно. Сви jе прецењуjемо. Мени jе наjвећа срећа када своjу породицу у Крњаку видим здраву и срећну. Амбициjе су потиснуле осећаj за срећу и сви би до успеха и славе без много рада. Сматрам да млади не требаjу губити дане узалудно, требаjу искористити сваки дан, за остварење среће – каже Наташа.

Уз пуно рада, сваки дан добро jе искористио “Привредников” стипендист Дарио Павловић из Петриње: пола године пре него што jе дипломирао на загребачком Факултету електротехнике и рачунарства потписао jе уговор с Маjкрософтом, коjи би за многе значио уговор живота, а за њега jе тек само jедна од станица његове животне мисиjе коjом жели доказати да су сви људи, без обзира на разлике, равноправни. И док Дарио пакуjе кофере за Ванкувер, где га чека прво радно место, тешко jе не споменути његов животни и школски пут, обележен одрастањем уз млађу сестру, баку и деду, али и уз српске организациjе: од “Просвjете” у чиjим jе проjектима образовања учествовао од првог дана, преко Српске опште православне гимназиjе “Катарина Кантакузина Бранковић” коjа га jе, како каже, одредила да буде оно што jесте и научила култури живљења и размишљања, до “Привредника” коjи му jе стипендирањем, али и упознавањем броjних приjатеља омогућио слободниjе и сигурниjе истраживање и стицање вредних животних и научних искустава. За велики успех Дарио jе, осим “Привреднику”, захвалан баки и деди с коjима jе одрастао.

– Захвалан сам им што су нас пустили да сами решавамо домаће задаће, да сами радимо. Били су свесни да се jедног дана морамо осамосталити и да jе све друго лоша навика. Увек сам се трудио бити међу наjбољима, и њима и себи на понос – каже Дарио, коjи признаjе да jе за успех потребно много времена и одрицања, рада и труда.

Павловић– Када си десетогодишњак, понекад jе тешко самог себе присилити на рад, ни сам не знаш што би, али када се осврнем иза себе и осетим се испуњено, видим да се исплатило улагати у себе и у рад. На том путу мало што ми jе било жртва, jер када стварно нешто желиш, онда ништа ниjе тешко. Важно jе каквим смо људима окружени, а jа сам имао срећу да сам увиjек био у друштву где смо jедни друге гурали наприjед и међусобно се помагали. Људе коjи су на мене оставили трага, у било ком сегменту, никада нећу заборавити. Осим тога, веома jе битна перцепциjа нас самих, пре свега развиjање радних навика, jер када престанемо радити на себи, предаjемо се – поручуjе Дарио.

Млади тешко одолеваjу чарима иностранства. Сви признаjу да би, уколико би имали прилику, наjвероватниjе отишли у ту бољу будућност. У чудно време великих дилема, када сами млади кажу да jе важно изабрати струку коjа се тренутно тражи, питање jе како пронаћи ту границу између снова и животне реалности. Јер нису сви млади за ФЕР, медицину и jош покоjи ретки факултет коjи пружа колико-толико сигурну будућност. Нашим саговорницима, успешним “Привредниковим” питомцима, поклопили су се снови и животне околности. Али оно што их jе заправо довело до успеха jесу воља и упорност, вера да то могу и да то заслужуjу.

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

Везане виjести: 

Podjarmljivanje Srba: Poglavlje dječiji vrtić Vukovar 2 – Jadovno 1941.

Случаj матуранти: Ћирилица непожељна на паноима у центру …

Зоран Коjић за РТРС: где jе нестала одговорност за Србе у …