Сјећање на Сњежану (12) и Невенку Црнобрњу из Равних Котара

У четвртак 13. децембра навршава се 25 година од стравичног убиства девојчице Сњежане и њене мајке Невенке Црнобрње у селу Доња Јагодња. 

Током акције „Масленица“ 1993. коју је спровео државни врх Републике Хрватске убијено је 348 Срба – цивила и заробљених бораца, међу којима 38 жена и петоро деце.

У овом етничком чишћењу су страдала следећа српска села: Ислам Грчки, Кашић, Смоковић, Горња и Доња Јагодња и национално мешовита села: Мурвица, Црно, Земуник, Пољица, Ислам Латински,. Срби из тих споменутих села су прогнани, мучени, клани или одведени у хрватске логоре (сплитска Лора, шибенске Кулине и др.) одакле се мало ко вратио жив.

Тог 13. децембра 1993. хрватски војници су на свиреп и окрутан начин убили Српкињу Невенку Црнобрњу (33) и њену малолетну ћерку Сњежану која је имала само 12 година. Убијене су на мучки начин на свом кућном прагу само зато што су биле српске националности и зато што су исповедале православну веру. То им је била сва кривица!

Циљ је био побити и протерати сво српско становништво, попалити куће и зграде како се избегли Срби не би могли вратити, а цркве и културне споменике до темеља порушити да би се прикрио сваки траг да су у Равним Котарима некад живели Срби. Овај геноцид настављен је до краја 1995. а терор није престао до данас. Сњежана Црнобрња је имала само дванаест година када су тог хладног, зимског дана наоружани припадници хрватске војске извршили напад на њено село и поубијали велики број цивила.

Тешко покретна старица Вукосава Драгаш (75) масакрирана је у својој породичној кући. Звери у људском облику нису имали милости ни према женама, ни према непокретним старцима а нису била поштеђена чак ни деца. Убијали су чак и домаће животиње.

Са бројним повредама и траговима мучења пронађено је и беживотно тело старице Невенке Мацуре (65) а свирепо је убијена и домаћица Нада Вртача (48). Ништа тога дана није слутило на трагедију. Људи јесу живели у неизвесности и били су упознати са свим злочинима које је починила хрватска војска од 1991. али нису веровали да се њима нешто слично може десити. Обављали су свакодневне кућне послове, вредно радили не били макар на тренутак склонили мисли од ужаса које је рат доносио. Као и свако дете и Сњежана је волела да се игра, дружи и да се забавља.

Била је ученица основне школе, ревносан и вредан ђак. Изузетно талентована и паметна девојчица, омиљена у друштву. Несвесна зла које се спрема, уживала је у зимским чаролијама и са нестрпљењем чекала Нову Годину и божићне празнике. Нажалост, никада их није дочекала…

Звери у људском облику, извршили су напад на ово мало село и починили крвави пир. Видели су и знали они да се ради о девојчици, ненаоружаној, немоћној, веселој и насмејаној…видели су да је реч о ученици, детету жељном игре и забаве. Ипак, су одлучили да се не воде моралним принципима већ Туђмановим наредбама. Отворили су ватру на недужно дете и том приликом починили неопростив злочин.

Пуцајући у девојчицу, пуцали су морал, људскост, цивилизацију…испливала је на површину вековима скривана и дубоко укорењена мржња према свему српском. Сви снови, све жеље и маштања мале Сњежане нестале су у само једном трену а породици је остала само непреболна туга и вечна црнина.

Уместо школског, за Сњежану је те 1993. зазвонило црквено звоно. Никада се није вратила у школске клупе…остале су непрочитане школске књиге, непопуњене свеске, нерешени школски задаци….са Сњежаном је тог 13. децембра 1993. заклопила очи и њена мајка Невенка као и још неколико комшија. Село је спаљено и уништено а многи животи сурово угашени.

У нападу хрватске војске на Јагодњу убијени су такође и Владимир Марчић (62), Олга Миљевић (68), Божидар Жарковић (54), Милован Жарковић (45),Невенко Жарковић (37), Саша Жарковић (19)…

За Сњежану и сву нашу недужну децу нема места у колективном сећању данашње Хрватске, о њима се не пише у школским уџбеницима, нема их ни у књигама о рату, о њима се не снимају документарни филмови и емисије, у њихову част се не организује „колона сјећања“. Њихова брутална убиства данас су табу тема у Хрватској и о томе се не говори. Џелати никада нису одговарали за почињене злочине и данас они слободно ходају па чак и организују свечаности поводом акције „Масленица“ не би ли се још једном насмејали у лице својим жртвама и наругали правди.

За масовна убиства цивила и деце у Равним Котарима до данас нико није одговарао. За њихова имена и тужне судбине баш нико у Хрватској, али ни у Србији не зна. Сњежана је у тренутку убиства имала 12 година баш колико и девојчица Александра Зец. Обе су убијене у мајчином загрљају од истих зликоваца, обе су страдале хладног децембарског дана…али Сњежанина окрутна смрт никада није добила ни зрно медијске пажње.

Штавише, о Сњежани Црнобрњи, дванаестогодишњој девојчици из Доње Јагодње код Задра, нема ТВ прилога, емисија, песама, позоришиних представа, нема ни фотографија које би кружиле интернетом, нема инсистирања на процесуирању злочина- О Сњежанином свирепом убиству сведоче само информације које је пописао ДИЦ Веритас. Наводе се име, презиме, године рођења и смрти, место боравка и место смрти. И ништа више од тога. И четврт века након страшног злочина, страдање ове недужне девојчице остало је у сенци неких других догађаја.

Данашња Хрватска нема апсолутно ништа што би подсећало на убијене грађане који пострадаше само због српског имена и српске националности. Нема споменика, комеморација, извештавања. Немају властодршци слуха чак ни за убијену децу. Задром, Вуковаром, Загребом и читавом Хрватском и данас парадирају и слободно шетају ратни злочинци а вапаји жртава одавно се не чују.

Извор: Банија онлајн

Везане вијести:

Пуста земља Банија..

Лушчани на Банији– Волимо и чувајмо наше обичаје