Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Саво Штрбац: Инвазија на своју територију

“Данас сам добио хитне депеше о Загребу. То је веома тешка вест за нас. У једном члану тог закона се говори о агресији Србије и дела становника Хрватске, мисли се на Србе који су прихватили великосрпску политику, а то је за Србе веома тешко”. Ово је одговор председника Србије А. Вучића на новинарско питање да ли је са хрватским премијером А. Пленковићем, са којим се за време овогодишњег заседања ГС УН састао у Њујорку, разговарао о закону о бранитељима, којег су дан раније једногласно подржали саборски одбори за ветеране и за законодавство.

Да није Вучић реаговао, тешко да би у Србији, а и шире, чули за овај предлог законског текста. Пре него се појавио пред саборским одборима,  нацрт овог закона је био и на јавној расправи бар годину дана, а 4. августа ове године, уочи “дана побједе”, његов предлог усвојила је и Влада РХ.

Дан после Вучића огласио се  и председник СДСС и Српског народног вијећа, уједно и заступник у Сабору, Милорад Пуповац, изјавивши да је предложени закон о бранитељима неприхватљив за Србе у Хрватској јер се њиме желе озаконити нека питања која су била дио ратне пропаганде.

Спорна одредба налази се већ у првом члану поменутог закона и гласи: “Хрватски бранитељи из Домовинског рата су бранили и обранили Републику Хрватску унутар међународно признатих граница од оружане агресије коју је извршила Србија, Црна Гора, ЈНА и паравојне постројбе из БиХ уз помоћ великог броја припадника српске националне мањине у Репуплици Хрватској, организиране и предвођене великосрпском политиком”. Колико год изгледала нестварно, нереално и навијачки, оваква дефиниција рата деведесетих са хрватске стране није ништа ново.

ЈНА  деведесетих у Хрватској  није могла извршити агресију на сопствену територију, из простог разлога што је била једина легитимна и регуларна војска у држави СФРЈ, у чији састав је улазила и РХ, као што ни Срби из Хрватске нису могли извршити агресију на државу чији су били један од два конститутивна народа.

У преамбули декларације о домовинском рату, изгласаној на седници Сабора 17. октобра 2000. године, пише: “потврђујући да је на Републику Хрватску оружану агресију извршила Србија, Црна Гора и ЈНА с оружаном побуном дела српског пучанства у Републици Хрватској”, а у тачки 2. и ово: “Република Хрватска водила је праведан и легитиман, обдрамбени и ослободилачки, а не агресивни и освајачки рат према било коме у којем је бранила своју територију од великосрпске агресије унутар међународно признатих граница”.

У хрватској Википедији под одредницом “домовински рат” у првом ставу пише: “домовински рат био је одбрамбено-ослободилачки рат за неовисност и целовитост хрватске државе против агресије удружених великосрпских снага – екстремиста у Хрватској, БиХ (посебно Републике Српске), ЈНА те Србије и Црне Горе. Домовинском је рату предходила побуна дела српског пучанства у Хрватској – такозвана балван револуција – која је избила у августу 1990. и услед које су се на више страна догодили мањи оружани инциденти.” Иста или сличне формулације користе се и у школским уџбеницима и у свакодневној медијској, политичкој, дипломатској и свакој другој комуникацији.

Акт агресије, према Резолуцији ГС УН број 3314 из 1974, представља инвазију или напад оружаних снага једне државе на територију друге државе или свака војна окупација, макар и привремена, која произиђе из такве инвазије или напада, или анексија територије или дела територије друге државе употребом силе.

ЈНА  деведесетих у Хрватској  није могла извршити агресију на сопствену територију, из простог разлога што је била једина легитимна и регуларна војска у држави СФРЈ, у чији састав је улазила и РХ, као што ни Срби из Хрватске нису могли извршити агресију на државу чији су били један од два конститутивна народа. По српском виђењу, у Хрватској се деведесетих година прошлог века десио грађански рат између два њена конститутивна народа ради остварења одређених политичких циљева.

Власти у СРЈ, СЦГ и Р. Србији зналe су и за декларацију о домовинском рату и за дефиницију рата у уџбеницима и енциклопедијама и за пресуде хрватских судова (и сам сам често у јавним наступима говорио о оваквим формулацијама и њиховим могућим последицама), па се поставља питање зашто се и раније није реаговало са виших и највишег нивоа власти поменутих држава? Са дуже временске дистанце теже је утицати на мењање декларација, закона, уџбеника, енциклопедија…, а посебно свести једног народа. Теже јесте, али не и немогуће.

Политика, 26. септембар 2017, штампано издање

Везане вијести:

Нови Хрватски закону о рату: Срби су агресори?

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: