Samo ludaci pale ikone

Eskalacija nasilja nad Srbima na Kosmetu 17. marta 2004. godine nije bila izdvojeni incident, već deo šireg plana proterivanja Srba koji je planiran i počeo da se sprovodi godinu dana ranije. Ovo, u ekskluzivnom intervjuu za „Vesti“ tvrdi Rafaele Jubini, brigadni general u penziji i nekadašnji komandant italijanskog kontingenta snaga Kfora.

Kao komandant padobranskog bataljona, general Jubini je tokom sedam meseci 2003. godine predvodio Multinacionalnu borbenu grupu Zapad, čija se baza nalazila blizu Peći. Zahvaljujući njemu te, ali i sledeće godine sprečen je egzodus Srba iz enklava u ovom delu Metohije, a posebno oko Pećke patrijaršije i manastira Visoki Dečani.

Zbog ovog herojskog čina, Sveti sinod SPC je 2004. odlikovao njegov bataljon Ordenom Svetog Save drugog reda. Bilo je to prvi put da se dodeljuje priznanje stranim vojnicima.

– Uznemiravajuće tenzije su počele u prvoj dekadi 2003. napadima na izolovane srpske enklave. To je bio jasan indikator da se nešto priprema, ali je u to vreme situacija još bila pod potpunom bezbednosnom kontrolom Kfora. Međutim, pokazalo se da je to bila uvertira za mnogo ozbiljniju eskalaciju nasilja koja je usledila marta 2004, ali tada već nisam bio na Kosovu, već u Italiji.

Da li ste i vi na Kosovo stigli sa predrasudom o Srbima kao „zlim momcima“?

– Sticajem okolnosti 1997. sam boravio u Albaniji i imao priliku da čujem dosta stvari o onome šta se događa i priprema na Kosovu. Međutim, svaki vojnik, pa tako i ja, ne izvlačimo zaključke na osnovu rekla-kazala, već činjenica koje utvrdimo na terenu.

Do kog ste zaključka došli na terenu?

– Videli smo da postoje veoma male srpske zajednice koje se nazivaju enklavama i da su ljudi u njima u opasnosti od bandita koji su bili van svake kontrole. Njihov jedini cilj je bio da se izazove i poveća napetost kako bi Srbe oterali sa Kosova.

Istovremeno, počeli su i napadi na manastire i crkve?

– Tako je. To mi je bilo neshvatljivo, jer tokom svog boravka na Kosovu shvatio sam da srpske crkve i manastiri nisu samo svetinje za Srbe, već su deo svetske kulturne baštine. Dakle, nije reč ni o religiji ni o politici, već o civilizacijskoj normi da se zaštite kako bi i buduće generacije mogle da im se dive. Otuda je i naša obaveza bila da ih zaštitimo kao veoma značajan deo svetske istorije.

U tim naporima ste se suočavali sa ekstremnim Albancima. Koliko je bilo opasnih situacija?

– Bilo je nekoliko talasa nasilja i više napetih situacija i kada je reč o napadima na srpske enklave, ali i srpske svetinje. Međutim, ti incidenti nikada nisu eskalirali do nivoa da nismo bili u mogućnosti da se sa njima izborimo. Ipak smo kao vojnici obučeni da se suočimo sa opasnim situacijama.

Šta je za Vas bila najtragičnija slika na Kosovu?

– Nekoliko ih je. Prva je činjenica da su Srbi iz enklava na svaki način pokušavali da opstanu u svojim domovima i da su bukvalno izgradili odbrambeni mentalitet. Druga je scena iz Pećke patrijaršije kada mi je mati Dobrila donela da vidim poluizgorelu ikonu, ne sećam se iz kog veka. Bio sam veoma pogođen i nisam mogao da razumem poriv da neko uništi takav simbol. To je za mene bio čist znak nečijeg ludila. Razmišljao sam koliko malo treba gluposti ili ludosti, pa da svet ostane bez dela svoje istorijske baštine, a u Pećkoj patrijašiji se baš to dogodilo. Nešto veoma bitno je izgorelo i to zbog čega?

Koja je još bila misija tokom vašeg mandata na Kosovu?

– Naš kontingent se na početku uglavnom bavio povratkom Srba u svoje domove. Reč je o ljudima koji su 1999. izbegli u Crnu Goru i Bijelo Polje, a zatim je, inicijativom srpskih vlasti i međunarodne zajednice, pokušan njihov organizovani povratak. Na početku je ta misija imala uspeha, ali ubrzo je ponovo došlo do porasta nasilja i taj povratak je bio onemogućen u većoj meri.

Na kraju, koji ste utisak stekli o Srbima sa Kosova, a koji o Srbiji?

– Srbi na Kosovu su zbog tog neprijateljskog okruženja uspeli da razviju odbrambeni mentalitet. Oni su davali sve od sebe kako bi i pored tog okruženja ostali u svojim domovima, ali umesto toga su bili prinuđeni da ih napuštaju. Misija moje jedinice je bila da ih zaštitim i ja sam video sirote ljude koji imaju stravičnu želju da sve vrate u svoje domove, a da to nije bilo moguće.

A Srbija?

– Srbija je moderna država sa Beogradom kao veoma lepim gradom u kome su ljudi otvoreni i prijateljski nastrojeni. Srbi vole Italijane kao što mi volimo Srbe. Povezuje nas mnogo lepih, zajedničkih stvari iz istorije.

Komplikovana priča

Da li je situacija na Kosovu crno-bela?

– Reč je o mnogo komplikovanijoj situaciji od crno-bele priče, zato što ne postoje isključivo dobri i isključivo loši momci. Istorija je ključ odgovora na sva pitanja vezana za situaciju na Kosovu. Činjenica je da su Srbi bili nastanjeni na većem delu teritorije, a onda su, vremenom, od većine, postali manjina. Međutim, ne verujem da su Srbi zbog toga bili „loši momci“, kao i da su vršili presiju nad Albancima. Međutim, takođe ne verujem ni da su Albanci „kriminalci“ koji žele da pobiju što više Srba.

Prva pomisao

Šta ste prvo pomislili kada ste došli na Kosovo?

– Pomislio sam isto ono što sam pomišljao videvši druge države zahvaćene ratom i međunacionalnim sukobima. Zapitao sam se kako je moguće da u ovoj, modernoj eri u tako lepoj zemlji, sa tako bogatom istorijom ljudi pucaju jedni na druge. To je nešto što ni danas ne mogu da razumem.

Misija u Iraku

Gde ste bili posle Kosova?

– Šest ili sedam meseci 2005. godine sam proveo u Iraku. Tamo sam se susreo sa potpuno drugačijom realnosti od one na Kosovu. Irak je bio okupirano područje u kome su se sukobljavale naoružane frakcije među sobom, sa centralnom vladom koja je pokušavala da stvari vrati pod kontrolu.

I bilo je mnogo opasnije nego na Kosovu. U Iraku je bilo veoma rizično kretati se, a i pored toga što tamo više nema otvorenih sukoba i dalje postoji mogućnost da se situacija pogorša. Sumnjam da će se situacija zadugo tamo promeniti nabolje.

Autor: Đ . BAROVIĆ

Izvor: VESTI ONLINE