RAZORUŽAVANjE SRBIJE

Datum objave: ponedeljak, 23 februara, 2015
Veličina slova: A- A+

Nemarom uništena oklopna vozila Vojske Srbije

Dok su trajali ratni sukobi na prostorima SFRJ u njih smo kao vojnici, političari, građani i uopšte kao društvo ušli prilično naivno, neplanski i bez određenog cilja. Nije ni za zameriti nakon uljuljkanog gotovo pedesetogodišnjeg lagodnog života.

Onda je ponovo počeo period mira? Ili bolje rečeno period bez oružanih sukoba. U tom periodu nema ratnih dešavanja, ali se nastavila delatnost “milosrdnog anđela” koji nas je prvo obezglavio, jer nama nije trebala glava koja razmišlja već glava koja sluša. Glava koja razmišlja (naravno na način koji se njima ne sviđa) je režim. A glava koja sluša je demokratski izabrana tekovina. Sve se odvija nenasilnim metodama osmišljenim i isprobanim u doba hladnog rata. E, tu smo takođe ispali naivčine. Nije za zameriti, u „hladnom ratu“ smo bili nesvrstani. Ali, zašto u oba slučaja nismo učili na tuđim iskustvima nam je najveća greška.

Uverenje je da vidovnjaci i vračare vide budućnost. Ali pametni ljudi i pametan narod ne veruje ni u vidovnjake ni u vračare ali sam zna da predvidi buduće događaje. Vojska je i nakon bombardovanja bila spremna da odgovori, imala je svoju doktrinu, naoružanje i iskustvo, ali „reforma“ se nastavljala, odnosno tek dobijala prepoznatljive obrise i dostizala vrhunac. U toku bombardovanja govorilo se o kopnenoj intervenciji. Izbegnuta je jer je silnicima bila isuviše rizična i skupa. Pribeglo se petooktobarskoj intervenciji koja je, mnogo jeftinija za njih, i gle čuda, prikrivenija i efikasnija.

 

Vojska Srbije

 

Šta se dešavalo sa vojskom koja je parametar snage jedne države?

Prvo je ostala gladna. Ne bukvalno, ali suštinski da. Privatizacija Mitrosa, 29. Novembra, Juhora i mnogih strateških preduzeća kojih se sećaju svi koji su ikada obuli vojničke čizme sa natpisa na konzervama SDO-a prekinula je liniju snabdevanja hranom. Potpisi i propisi efikasniji od bombi.

Drugo, vojska je ostala ogoljena, takođe propadanjem kompanija i giganata tekstilne industrije Jumko, Niteks, Prvi maj, fabrike kože u Rumi.

Treće, višak naoružanja nam je postala „ratna tehnika“ koja je „zastarela“ ali ona za čiju je upotrebu obučen najveći broj vojnosposobnog stanovništva. Ne zaboravimo da je takvom „zastarelom“ tehnikom srušen ponos savremene tehnike NATO vazduhoplovstva.

Gladni, goli, bosi i goloruki, ali još uvek pametni, pristupili smo programima PRIZMA i sličnim programiranim metodama i njihovim proizvodima. Dobili smo i mentore koji su nadgledali kompletan proces. Mi smo to veoma dobro sprovodili kao dobri đaci. U sred zgrade GŠ postavljena je kancelarija strane vojske. Da li se to naziva samostalnost i suverenost. Na zaposednutoj teritoriji su se onda smenjivale razne ideje pregrupisavanja, udaljavanja jedinica od granice, promena naziva i veličine jedinica. Stvarane su manje „operativnije „ grupacije. Jedinstvo u komandovanju je dovođeno u pitanje.

Ah da, najpre je ministar vojni postao civil, zatim direktor bezbednosne, pa direktor obaveštajne agencije. Stvorili su se uslovi karijerizma u rukovodećem kadru tako da je došlo do izražaja utrkivanje za koji čin ili koju beneficiju više. Pitomci su postali studenti a studenti kadeti.

Sa armija na korpuse, sa korpusa na brigade, sa brigada na bataljone… sveo nas je jedan uigran tim koji sprovodi osmišljen plan.

Višak naoružanja koji Zapad boli još od kako su ga videli prilikom povlačenja Prištinskog korpusa pretvorio se u nerentabilan. Podsećanja radi, nemačka industrija je pod paravanom poljoprivrednih mašina uzdigla svoju ratnu mašineriju između dva rata. Mi u mirnodopskom vremenu ostajemo goli bosi i razoružani pod geslom viška i „reforme“ koja se izgleda završava jer im je uspela.

Ne mogu samo da razumem zašto smo postali toliko naivni da smo narodski rečeno „slepi kod očiju“, da li patimo od kolektivne amnezije ili smo postali toliki sadisti da solimo svoje rane? Ako potiskujemo sopstvenu istoriju ili nam je odeljenje za vezu izbrisalo iz glave istu, možemo da analitički vidimo šta se dešavalo sa „nerentabilnim“ tenkovima susedne nam Makedonije, njihovim projektom Leopard i iskustvom u borbi protiv terorista u okolini Tetova.

Trebalo bi da se zapitamo da li imamo savetnike sa zapada ili mentore. Razlika je veoma velika. I skupa. I ne samo u novcu. Ima nešto što (ne)svesno prodajemo a što nema cenu!
„Mene sve rane moga roda bole!“

(Vidovdan, Velizar Vemić)

 

Izvor: SRBIN INFO

 

Vezane vijesti:

POTPISAN UGOVOR O NABAVCI 12 HAUBICA – Jadovno 1941.

CILj ZAPADA DA “UŠI I PERČIN” SRBIJE NE ŠTRČE

Karamarko: Nećemo se odreći BiH




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top