Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Ratnik golubijeg srca

Datum objave: nedelja, 17 aprila, 2016
Veličina slova: A- A+

veliki-rat-miladin-popovicJa mislim da kroz vekove od Aleksandra Makedonskog do danas nije nijedna vojska Južnih Slovena doživela većih muka nego što smo mi doživeli toga doba, napisao je u svom ratnom dnevniku Miladin Popović, ratnik, pesnik i poljoprivrednik

Brkati junak, neustrašivi bombaš, pesnik, poljoprivrednik, pčelar, učesnik u svim srpskim ratovima, nosilac najviših odlikovanja, ratovao protiv dva carstva, kako je sam govorio, ranjavan, poštovan od saboraca, osumnjičen da pripada Apisovoj tajnoj organizaciji i igrom slučaja izbegao smrt, posle svih ratova vratio se u Barje kod Vučja i doživeo duboku starost.

To je ukratko portret Miladina Popovića, junaka koga nije mimoišao nijedan rat.

Nazivali su ga ratnikom golubijeg srca, jer, i kada je jurišao na neprijatelja i borio se za slobodu svog naroda, on je mislio na svoju porodicu i na rodna polja, a u trenucima nadahnuća pisao je pesme.

Za vreme Velikog rata družio se sa poznatom bolničarkom i potporučnikom srpske vojske, Engleskinjom Florom Sends, koja je ostavila upečatljiv opis hrabrog junaka: – Miladin je bio visok 195 santimetara, vitak kao stabljika kukuruza, nije umeo da pešači, već je grabio dugim, krupnim koracima.

Više je voleo da je u pokretu, nego da sedi. Imao je bezazlene plave oči, blagu, veselu narav, brkove duge kao Turčin.

Njegovi brkovi su sasvim drugačiji, povijeni su i mekani kao svila. Bio je omiljen kod svojih ljudi. Kad god se zamisli, on uvek levom rukom suče jedan kraj brkova koji tada podseća na spiralu. Često je zaboravljao da ga odvrne i tako je hodao.

Sve ove osobine, uz činjenicu da su ga puščana zrna izbegavala, doprineli su da brzo bude unapređen u čin starijeg narednika. Stariji narednik Miladin umeo je da neguje međuljudske odnose. Miladin je mogao, ako je to bilo potrebno, da pređe neprijateljsku liniju i da se začas sprijatelji s tucetom bugarskih vojnika.

U svom ratnom dnevniku Miladin je albansku golgotu svoje jedinice predstavio je ovako:

– Naš je pravac bio Peć – Drač – Jadransko more, a naša vojska sa južnih granica kreće za Valonu, pa more. U Peći, u Patrijaršiji smo se pomolili bogu. Pričalo se da ćemo ići preko Albanije i na Jadransko more. Među vojnicima bilo je kolebanja. No, posle molitve i besede sveštenika o seobi Čarnojevića i našoj obavezi da ponovo dođemo i odbranimo našu svetinju, kao da su nam krila porasla… Stari kralj Petar putovao je sa nama. To je neopisivo. Ja sam kao komandir voda vodio računa da se neko ne odvoji, zaspe od umora ili potraži hranu. Znao sam da se taj vojnik neće vratiti. Nekoliko njih iz mog voda je ostalo smrznuto, opljačkano, a bilo je i nekih za koje se pretpostavlja da su ubijeni od albanskih pljačkaških bandi. Uobičajeno je bilo da putem kojim prolazimo vidimo mrtve vojnike i stoku. Uginulim konjima smo se radovali, ako ih pre nas vojska nije oglodala. Parče konjskog mesa je značilo spas života.

Decembra 1915. godine srpski vojnici zanoćili su blizu albanskog sela iznad kojeg je bila reka i na njoj vodenica. Vojnici su sakupljali novac da bi od Albanaca kupili brašno, ali oni su ih ucenjivali i – ubijali.

– Vodenicu je držao visok stariji Albanac, bele dugačke brade, koji je dobro govorio srpski. Nekoliko vojnika otišlo je da kupi brašno od starog vodeničara. Međutim, otuda se više nisu vratili. Iz četvrte čete takođe se nisu vratila dva vojnika, beleži Miladin, koji je potom rešio da lično ode do vodenice. Zatražio je da kupi brašno za kačamak. Pružio je dukate i vodeničar mu je nasuo brašno u široku vojničku maramu. Vodeničar mu je ponovo tražio dukate, tvrdeći da nije platio. Počela je rasprava. Miladin je primetio da je nečija ruka sa spoljne strane prozora uzela brašno. Vodeničar ga je napao gvozdenim vilama. Iz sporedne prostorije pojavila su se tri mlada Albanca sa krampovima, ašovima i motikama. Nastalo je gušanje. Miladin je potegao oficirsku švapsku kamu i zario je u vodeničareve grudi. Potom je iz karabina ustrelio i ostale pljačkaše. Podigao je podnu dasku i blizu vodenog točka ugledao dvadeset mrtvih srpskih vojnika, razbijenih lobanja, unakaženih lica. Nekima su bile ruke odsečene. Među njima je prepoznao i vojnike iz svoje jedinice.

– Ja mislim da kroz vekove od Aleksandra Makedonskog do danas nijedna vojska Južnih Slovena nije doživela većih muka nego što smo mi doživeli toga doba – beleži ovaj junak, a mi prenosimo i sledeće potresne rečenice:

– Upućeni smo u polje od tri kilometra od Skadra. Glodali smo drvlje i kamenje od gladi. Padala je kiša hladna kao led. Sećam se jednog prizora koji me i danas uzbuđuje. Bilo je to negde u decembru 1915. godine. Pošto smo prošli Skadar, od bednih šatora napravismo logor, da se malo odmorimo. Nismo imali svi šatorska krila, jedva drugi-treći vojnik. Međutim, čitave noći nisam ni oka sklopio od glasa koji je dopirao iz susednog šatora „daj hleba, daj hleba”. Gust mrak i nikakve svetlosti, pa ni šibice nema. Glas ne prestaje dok zora udari. U svanuće priđemo onome što viče, a on legao potrbuške, prigrlio jedan veći kamen. Glodao ga je tako silno da se čuje na tri-četiri koraka. Kamen je obalavio. Gledao nas je tužnim pogledom. A onda je zagrizao kamen, pa ponovio – „daj hleba”… Tu smo se zadržali oko petnaest dana. Od logora oko dvesta metara našao sam krv. Neka životinja bila je valjda zaklana. Krv je već bila pomodrela i isprljana. Skupim za dve vodene čaše. Nađem malo granja, naložim vatru pomoću truda i starinskog kresiva i u porciju prevrijemo i sa jednim drugom slatko pojedemo.

Dobrovoljac i bombaš Miladin Popović je na Solunskom frontu išao iz borbe u borbu.

U borbama protiv Bugara bio je dva puta ranjen. Jedne kišovite oktobarske noći 1916. godine privukao se do same kote i bombama paralisao neprijatelja. Za to delo Vrhovna komanda odlikovala ga je srebrnom Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

Ranjen je i 1917. godine i lečen je u savezničkoj bolnici.

Krajem 1916. godine i početkom 1917. godine igrom slučaja je izbegao smrt od naših.

Naime, srpska vojna policija posumnjala je da pripada tajnoj organizaciji Dragutina Dimitrijevića Apisa „Ujedinjenje ili smrt”.

Služba bezbednosti pratila ga je dva-tri meseca. Jedne aprilske noći 1917. godine, u nameri da ga ubiju, ušli su u njegov šator.

Na sreću, Miladin te noći nije bio u šatoru.

Sutradan, u Drugi puk je stigao kraljev poverljiv akt da Miladin nije pripadnik Apisove organizacije.

Milan Momčilović; POLITIKA

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top