Rajko Doleček: Poseta generalu Mladiću u Hagu

Datum objave: sreda, 21 maja, 2014
Objavljeno u Ostalo
Veličina slova: A- A+

Već duže vremena sam se spremao da posetim svoga prijatelja generala Ratka Mladića u istražnom zatvoru u Ševeningenu (Hagu), gde čeka svoje suđenje (koje sada krajem maja 2014. počinje) posle hapšenja i izručenja u Hag (2011) ondašnjom vladom Srbije. Naravno, ako mi to Međunarodni Krivični Tribunal za Bivšu Jugoslaviju MKTBJ (ICTY – International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia) u Hagu dozvoli.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/nove/tribunal-u-hagu.jpg

General me je pozvao preko svoga sina Darka, sa kojim se viđam, kada dolazim u Beograd. Poslednji put sam sa Darkom govorio kada sam bio u Beogradu na međunarodnoj konferenciji Globalan mir protiv globalnog intervencionalizma i imperijalizma (22. i 23.mart 2014), gde sam diskutovao o raznim vidovima kriminalne agresije NATO pakta od 78 dana uništavanja i ubijanja u 1999.godini protiv SRJ, Savezne Republike Jugoslavije (Srbija + Crna Gora). Na konferenciju, održavanu 15 godina posle agresije, kao gosta me je pozvao bivši ministar inostranih poslova SRJ Živadin Jovanović, koji je sada presednik uticajne međunarodne organizacije Forum za svet ravnopravnih. Među 29 članova nemačke delegacije je bio i admiral nemačke mornarice E.L.Šmeling (Schmähling), sa kojim se poznajem još od protestne konferencije u Berlinu 2001, povodom NATO agresije protiv SRJ.

Tokom beogradske konferencije sam saznao od domaćih i inostranih učesnika razne činjenice, koje su velikom optužbom protiv Tribunala u Hagu (MKTBJ), kao skroz bespravne institucije. Srpski profesor univerziteta, pravnik, VOJISLAV ŠEŠELj, koji nije bio uhapšen u SRJ, već je DOROVOLjNO sam otišao u Hag (2003), gde je do sada lišen slobode PREKO 11 GODINA. BEZ OSUDE. Tri razna učesnika konferencije su mi rekla, da navodno boluje od raka debelog creva, da je već lečen hemoterapijom. Osim toga ima i nedovoljno lečene ozbiljne kardiološke probleme, o čemu je pisala i beogradska štampa. Kao interesantnu činjenicu treba reći, da je bivši predsednik vlade Srbije Đinđić tražio od prokuratorke Haškog tribunala Karle del Ponte, da naredi hapšenje Šešelja, radi njegovog „negativnog“ političkog uticaja. Đinđić je naime izdao Miloševića u Hag BEZ sudske dozvole, radi čega su Ustavni sud Srbije, Šešelj i Vojislav Koštunica oštro protestovali.

U haškom „zatočenju“ je već umrlo više od 10 Srba, ili je bilo pušteno da umre radi bolesti kući, da se izbegnu komplikacije posle smrti u zatvoru (pritvoru), kao na primer general Đukić. Jedan Srbin (Sima Drljača) je čak bio ubijen prilikom hapšelja od strane „elitnih“ engleskih SAS. Najpoznatiji mrtvi srpski sužanj je svakako bio nedovoljno u istražnom pritvoru lečeni predsednik Srbije S. Milošević (da li mu je neko „pomogao“ da umre, pošto mu haški tribunal nije mogao naći nikakav ratni zločin ?). Poznati engleski novinar John Laughland je napisao o sudu u Hagu (The Times, 17.juna 1999):-„To je sud nitkova, sa unapred dogovorenim postupcima. Ovaj tribunal u stvari krši sve norme ispravnog (sudkog) postupka…“ U Češkoj je krajem 2013. izašla kljiga na češkom, puna kritike haškog tribunala (R.Panenka: Sudska Tiranija Usred Evrope).

Dozvola, da posetim generala Mladića, je došla početkom aprila. Prema njoj mogu da ga posetim 24. i 25.aprila, između 10,00 i 16,00. Tokom pregovora preko mejla sam morao da potpišem čitavu hrpu izjava o tome, o čemu posle povratka kući neću smeti da pišem. Pregovore sam vodio preko vrlo prijatnih branilaca generala. Putovao sam sa dva svoja prijatelja kolima preko Nemačke. Onih hiljadu kilometara tokom jednog dana nisu baš neka zabava, uprkos perfektnih autoputeva i relatino udobnih kola.

Pomalo sam se plašio, kako li će Ratko izgledati, pošto su ga neke TV emisije prikazivale u dosta ojađenom stanju. Posle ulaska u zgradu pritvora (detention unit) u Ševeningenu, posle predaje pasoša, čekao me je pregled strožiji nego na aerodromu, uključujući i skidanje cipela. Moj pratilac me je vodio i otključavao mnoga vrata. Svoje poklone generalu sam predao na ulazu, da mu ih oni predaju. Bilo je to drugo izdanje moje knjige „OPTUŽUJEM“ (Beograd, 2001) sa 486 strana, onda mala ikona Bogorodice iz srpskog manastira Hilandara, koji sam posetio 2007. Na kraju je to bio još poster iz Banja Luke u Republici Srpskoj (BiH), kada mi je tamo (2012) izašla knjiga „Razgovori sa generalom Mladićem“. Na posteru je Ratko u ratnoj generalskoj uniformi, sa njegovim slovima „Ja sam treća generacija Srba, koja nije upoznala svoje očeve, pošto su oni poginuli, kad su im sinovi bili još mali…“.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/nove/ratko-mladic-radovan-karadzic-druzenje.jpg

Konačno sam sa svojim pratiocem na cilju. Bratski smo se sa Ratkom zagrlili, pozdravio sam se i sa njegovom vrlo prijatnom gospođom Bosom, koja ima isto tako nekoliko dana dozvoljenu posetu. Ratko je izgledao sasvim dobro, bio je elegantno obučen, sa mašnom, sa minimalno smanjenom pokretnošću desne ruke. Ali pisao je sasvim dobro. On je lično spremio za mene bogat ručak: pečenu ribu, pečene paprike u ulju sa belim lukom, neke slatkiše i još puno svega i svačega. Bosa je kuvala kafu. Prvi put sam pio vino bez alkohola. Prilično jezivo. Alkohol je ovde 100 % zabranjen, prosto tabu. Nikakvu hranu posetiocima nije dozvoljeno da donesu sa sobom. Zatvorenike se ne sme slikati.

„Rajko, idi da se pozdraviš sa Radovanom (Karadžićem), zar ga ne vidiš tamo preko puta u ćošku?U velikoj sobi za posete mi Radovan Karadžić ide u susret, bratski se pozdravljamo i sećamo se moje posete kod njega, zajedno sa Dobrom (1995). Ja mu naknadno zahvaljujem za visoko odlikovanje NjEGOŠA, koje sam od njega dobio za svoju pomoć srpskom narodu tokom građansko-etničko-verskog rata u BiH devedesetih godina, dok je bio predsednik Republike Srpske. Vrlo srdačno se pozdravljam sa bivšim predsednikom Republike Srpska Krajina (RSK) Goranom Hadžićem, uhapšenim u leto 2011. Mladić, Karadžić i Hadžić čekaju sada tu, da im sude za n a v o d n e ratne zločine. Prvi predsednik RSK Milan Martić nije tu. On već izdržava svoju kaznu od 35 godina, na kojoj se vidi skroz jednostranost, nepravednost čak i pokvarenost Haškog tribunala. Kada je u maju 1995. hrvatska vojsma, masivno naoružana Nemačkom, napala zapadnu Slavoniju (operacija „Blesak“), kao deo RSK i isterala odande u najmanju ruku 15 000 srpskog stanovništva, uz pljačku, ubistva više od stotine srpskih civila i uništavanje njihove imovine, da nemaju kuda da se vrate. Inače ova oblast je bila tada pod zaštitom OUN, baš su se vodili i pregovori između Hrvata i Srba. Kao pokušaj, da obuzda napadača, Martić je naredio, da se ispali nekoliko raketa na Zagreb i još nekoliko hrvatskih gradova. U Zagrebu je bilo sedam mrtvih i navodno oko 200 ranjenih. Kao glavni docniji razlog za osudu Martića je bila u tome trenutku opravdana upotreba raketa, da se obuzda neprijatelj, koji je uništavao sve srpsko u zapadnoj Slavoniji.. Od komandanata hrvatske vojske niko nije bio osuđen, uprkos stravičnih zločina tamo počinjenih.. OUN, začudo, nije više manje reagovala, iako je hrvatska vojska u borbama slučajno (?) ubila (collateral damage) i nekoliko vojnika OUN. Martić je sada zatočen u Estoniji, u Tartu. Kako može neko od porodice da ga poseti, kad je tako daleko od kuće? Ko može od njegovih da plati taj put?

Mladić, Karadžić i Hadžić su delovali u krajevima, u kojima se Jugoslavija u devedesetim godinama najviše rušila. Baš tamo, gde su Hitler i Musolini posle uništenja Jugoslavije u ratu 1941-45 stvorili fašističku Nezavisnu državu Hrvatsku (NDH) i „poklonili“ joj još BiH i veliki deo Srema. I onda su tamo hrvatske ustaše ratnog zločinca Pavelića započele stravičan genocid Srba, Jevreja i Roma, uz pomoć dela Muslimana. I znatan deo kosovskih Albanaca se kriminalno ponašao prema tamošnjim Srbima: oko 100 000 su ih isterali, opljačkali i oko 10 000 ubili. Muslimani u BiH su imali svoju ubitačnu 13.SS diviziju Handžar, Hrvati svoju veliku „legiju“ na istoku protiv Rusa, kosovski Albanci svoju isto tako ubitačnu 21.SS diviziju Skenderbeg. Onda su na Kosovu i Metohiji likvidirani i poslednji ostaci Jevreja.

Srpsko stanovništvo ni Hrvatske, ni BiH, posle uništenja Jugoslavije (1941), nije uopšte bilo „spremno“, nije „očekivalo“ jezive događaje koji su onda došli, tako da je masovna likvidacija Srba na početku bila „bez problema“ za Pavelićeve ustaše. Hrvat S.Krizman je na svojoj „karti smrti“, za američku OSS (kancelarija strateških službi, prethodnik CIA) prikazao u 1943, da je broj od ustaša masakriranih Srba od aprila 1941 do avgusta 1942 bio oko 600 000. Hitlerov „leteći diplomat“ za Balkan Herrman Neubacher je napisao u svojoj knjizi (1956), da je tokom rata poubijano oko 750 000 Srba. Slično su govorili i pisali i neki nemački i italijanski generali u svojim memoarima, kao i jedan mađarski diplomat. To istrebljivanje se ticalo ne samo Srba, nego i Jevreja i Roma, kao i njihove dece. U NDH su naime postojali i logori za istrebljivanje i dece. Izgleda, da je osim Nemačke samo još u Hrvatskoj dolazilo do „definitivnog rešenja jevrejskog pitanja“. Jevreji su tu „likvidirani“ na licu mesta, bez potrebe prevoza u nemačke logore.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/nove/durdevdan-je-nastao-u-logoru.jpg

Ovde se teba prisetiti, da kada se početkom devedesetih godina u Jugoslaviji pojavila kriza, u delovima Hrvatske su počele razne protiv srpske akcije, na primer izbacivanje sa posla (skoro svi Srbi iz univerziteta u Osjeku su bili izbačeni), isterivanje Srba iz njihovih naseobina, nasilje proti Srba i protiv Hrvata naklonjenih Srbima, čak i njihova ubistva (treba spomenuti ubistvo krajem juna 1991 elitnog šefa policije iz Osijeka, Hrvata, prijatelja Srba, Josipa Reichl-Kira; ubica je bio Antun Gudelj, iz Tuđmanove HDZ). Znači situacija je bila slična onoj iz 1941. U inostranstvu, na strani zvaničnih protiv srpskih delatnosti je stajala Nemačka, potpomagana Austrijom (tu se isticao ministar inostranih poslova Alois Mock), Mađarskom, Italijom, nekim krugovima Vatikana, docnije snažno predvođena Sjedinjenim Državama, kao i Engleskom i Francuskom. I naravno od organizacije NATO. U SAD je onda bio predsednik Klinton, to znači čovek koji je lagao pod zakletvom u slučaju gospođice M.Levinski, čijom „zaslugom“ je bilo i mnogo više nasilja i mrtvih u nekadašnjoj Jugoslaviji. Poznati su njegovi lažni, uveličani podaci o broju navodno poubijanih uglavnom Muslimana u BiH (250 000), iako su bili poznati mnogo tačniji podaci (još uvek strašni) o brojevima ispod 100 000 svih učesnika rata. Nešta docnije, se gđa Olbrajt „proslavila“ u toku kosovskih događaja kao „balkanski mesar“. Ondašnji veoma popularni papa Jovan Pavle II (sada već „sveti“) nije iskoristio svoje karizma i svoj veliki autoritet, da smiri situaciju u Hrvatskoj, u BiH. Šteta, mogao je da spase desetine hiljada ljudskih života, da zaustavi porast mržnje i tako zasluži svoje proglašenje svetim više nego nekim zvaničnim čudima.

O značajnoj ulozi u razbijanju Jugoslavije nemačkog ministra inostranih poslova Klausa Kinkela piše na primer bivši nemački oficir E.Schmidt-Eenboom u knjizi (1995) „Ratnik u senci – Klaus Kinkel i BND“ (nemačka obaveštajna služba). Još više krvavih događaja u bivšoj Jugoslaviji je bez sumnje „spremio“ krajem 1991.nemački ministar inostranih poslova Hans-Dietrich Genscher, kada je naterao 17.decembra u Mastrihtu podmitljivu Evropsku zajednicu (predhodnika Unije) da prevremeno prizna nezavisnost Hrvatske i Slovenije, uskoro praćene priznanjem Bosne i Hercegovine. Kao da je zaboravio, da je najveći međunarodni zločin prema kriterijumu Tribunala u Norinbegu (1946) bio započinjanje RATA, čije širenje je on pomogao svojom intervencijom u Mastrihtu. Zar nije prema ovoj definiciji Genšer ratni kriminalac? Zašto njega ne sudi Tribunal u Hagu?

U građansko-etničko-verskom ratu u bivšoj Jugoslaviji niko nije bio sasvim bez krivice. Ali ovde treba odmah i nedvosmisleno reći, da ovaj rat NISU otpočeli Srbi. Za razliku od rata 1941-45, Srbi u Hrvatskoj i u BiH su počeli na vreme da se brane.. I zato su njihove vođe, koji su na vreme sprečili genocidu svoga naroda, Karadžić, Mladić i Hadžić, sada u Hagu. Niko ne sme da se čudi, da ih srpski narod smatra za svoje heroje. Oni, koji brane jednostranu protiv srpsku delatnost tribunala u Hagu, su počeli da tvrde već pre nekoliko godina, da je MKTBJ počeo da skuplja dokaze i o ratnim zločinima vođe Hrvata Franje Tuđmana i vođe Muslimana iz BiH Alije Izetbegovića, ali ništa od toga nije bilo zvanično objavljeno sa onom larmom, koja je bila uobičajena, kada se radilo o Miloševiću, Karadžiću, Mladiću, o vođama Srba iz Krajine, Martiću ili Hadžiću. Tuđman i Izetbegović su „na vreme“ umrli.

Ali postoji čak previše dokaza o tome, kako je MKTBJ jednostrano protiv srpski. To je na primer puštanje na slobodu (2013) hrvatskih generala Gotovine i Markača, koji su bili godinu dana pre toga osuđeni na kazne zatvora od 24 i 18 godina za ratne zločine hrvatske vojske i policije tokom operacija „Blesak“ i „Oluja“ (1995), kada je opljačkano i iz Hrvatske isterano skoro 250 000 Srba i preko 1 000 (ili čak 1 900) njih poubijano, uz neverovatna razaranja svega srpskog. Čak je vrlo smešno pomisliti, da njih dvojica nisu ni u čemu krivi. Ćuti se i o strateškom komandovanju operacije „Oluja“ iznajmljenom trojicom penzionisanih američkih generala (Soyster, Vuono, Saint).

Dalje je tu pitanje Nasira Orića, komandanta 28. Muslimanske divizije iz Srebrenice, koji je pušten kući, tako reći uz izvinjavanje, posle dve godine u zatvoru, iako su ga i zapadni mediji prikazivali kao krvoločnog ubicu. A šta reći o zločinima jednog od vodećih komandanata kosovsko-albanskih UČK terorista Ramuša Haradinaja, koji je bio čak DVA PUTA oslobođen Haškim tribunalom radi nedostatka dokaza, iako je o njemu glavna prokuratorka Karla del Ponte čak i pisala u svojoj knjizi kao o jezivom zločincu. I tako dalje. I tako dalje.

Ogromna, bogato finansirana propagandistička mašinerija Zapada je od žrtava napravila krivce, a od stvarnih krivaca žrtve. Kao na velikog kriminalca treba gledati i na Havijera Solanu, bivšeg generalnog sekretara NATO, prema komandnoj orgovornosti, (koju propagira MKTBJ) za zločine, koji je BEZ odobrenja Savetom bezbednosti OUN, na osnovu raznih izmišljotina, naredio 24.marta 1999. početak 78 dana agresije, uništavanja i ubijanja, protiv SRJ, sa hiljadama mrtvih i osakaćenih civila, sa ogromnim materijalnim štetama od preko 100 milijardi američkih dolara, za upotrebu osiromašenog uranijuma.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/nove/ratko-mladic-intervju-snimak.jpg

Hitom propagande zapadnog mejnstrima su postali događaji u vezi sa Srebrenicom, kada je navodno VRS u danima oko 11.jula 1995 „ostvarila najveći genocid posle drugog svetskog rata“ – kada je tobože likvidirala 8 000 Muslimanskih zarobljenika. Ali u vezi sa time postoji toliko vrlo kontroverznih podataka, da neophodno treba o obimu svega toga posumnjati. Dogodilo se svakako mnogo raznih zločina, ali njih su počinile obe strane, ali najvažnije je to, da ih Srbi nisu započeli. Pri tome treba spomenuti, da zapadni mejnstrim uopšte ne uzima u obzir hiljade Muslimanskih vojnika, koji su poginuli u borbama sa VRS, on sve njih drsko smatra, da su bili pogubljeni. (Mladić mi je govorio, da su srpski gubitci u borbama bili oko 1 200 vojnika, dok su Mumslimani izgubili preko 2 000 boraca. Slične podatke imaju, ako ne i više, i razni stručnjaci sa Zapada). Zapadni i Muslimanski izvori praktički ne javljaju o uništenim desetinama srpskih sela i masakriranju njihovih stanovnika oko Srebrenice od strane Orićevih jedinica. Niko se ne čudi, da su tokom izbora (1996) u BiH glasali i „mrtvi“ (postoje podaci o skoro 1 000 „mrtvih“ glasača, prema spiskovima ubijenih). Na groblju (mezarju) kod Potočara je nemalo sahranjenih, koji su umrli mnogo pre 11.jula. Nedostaje do broja 8 000 još mnogo tela. A ipak svake godine radio i televizija ponavljaju, kao papagaji, izmišljeni podatak o navodno 8 000 pogubljenih.

Ni od koga nisu kontrolisani podaci o nalazima DNK kod navodno pogubljenih. Ali ovde treba spomenuti, da nalazi DNK ne mogu nikako da objasne, kakav je bio razlog smrti i kada se ta dogodila. Radi toga svega su i nazivi knjiga o događajima oko Srebrenice nekad puni sumnje. Na primer prevod sa nemačkog„SREBRENICA – najveća laž u Evropi od kraja 2.svetskog rata“ (A.Dorin, 2013),„Srebrenica – Falsifikacija istorije“ (Kolektiv autora, uključujući američke, Pečat, Beograd, 2012),„SREBRENICA. Der Kronzeuge“. (Germinal Sivikov, Promedia, Wien, 2009) (=Krunski svedok).

Kada je Jugoslavija „počela da se raspada“ (1991), kao posledica dezertiranja oficira i vojnika Hrvata, Slovenaca, Muslimana iz BiH, iz 9.armijskog korpusa u Kninu, ovaj je tako reći prestao da postoji, tako da su hrvatske paravojne jedinice i MUP počele sve više da upadaju u oblast „Srpske Krajine“ i da terorišu i isteruju tamošnje srpsko stanovništvo (kao u 1941). Glavna komanda JNA je zato tamo spremila uspešnog oficira pukovnika Ratka Mladića iz Skoplja, da pokuša da obnovi red i disciplinu. I on je u tome uspeo. U Srpskoj Krajini je svojom ličnom hrabrošću, odlučnošću i organizacionim talentom obnovio mir. Pošto je tako obnovio borbenu sposobnost 9.korpusa, Mladić je postao general i prekomandovan u BiH, gde se situacija početkom 1992. naglo pogoršala.

General Mladić je 12.maja 1992. izabran u Banja Luci za komandanta do tog trenutka ne postojeće jedinstvene Vojske Republike Srpske (VRS). On je sa svojih 80-90 000 momaka, koje je fantastično brzo organizovao i vanredno uspešno vodio, ne samo zaustavio napade hrvatsko-muslimanske vojske (oko 200 000) na srpske naseobine, na frontu u raznim pravcima od preko 2 000 kilometara, nego i preuzeo iniciativu na svima frontovima, tako da je pre Dajtonskog dogovora VRS gospodarila na oko 60% teritorije BiH, uprkos izdašnoj pomoći Zapada Mladićevim protivnicima, čija propaganda je širila neverovatne laži o VRS (na primer izmišljotine o desetinama hiljada navodno silovanim Muslimanki). Mladić mi je rekao: „Pa, Rajko, moji momci nebi ništa drugo prema tim lažima radili, nego silovali. A oni su svugde pobeđivali…“

Poslednja velika Mladićeva pobeda se dogodila krajem proleća 1995, kada je Muslimanska vojska, pod strateškom komandom bivšega šefa NATO generala Johna Galvina, otpočela veliku ofenzivu severno od Sarajeva. Tu joj je VRS spremila klopku i uništila neprijatelja u planinskim dolinama. O tome mi je general pričao krajem devedesetih godina, kada je sa iskrenim žaljenjem govorio o hiljadama mladih Muslimana, željnih života, koji su tamo uzaludno izginuli….

U vreme krvavih Muslimansko-Hrvatskih borbi u BiH (1993-početak 1994), Mladićevi momci iz VRS su spasli 40-50 000 hrvatskih vojnika i civila, koji su bežali pred Muslimanima. „Mi smo ih štitili, hranili, lečili, iako smo sami radi sankcija jedva preživljavali. Onda su mi se njihovi vojnici i oficirti kleli, da nikad neće dići oružje protiv nas, svoje braće., Ali reč nisu održali…O tome, kako smo spasavali hiljade Hrvata, a ponekad i Muslimane, niko na Zapadu neće ni da čuje…“

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/nove/republika_srpska.jpg

Za zvanični Zapad, za SAD, Evropsku uniju, za NATO, su prosto krivci ljudi, koji su onemogućili genocid Srba, koji nisu dozvolili, da se od krivaca naprave žrtve, koji su im pokvarili ovu istorijski prljavu igru. Narod poznaje svoje heroje, koji su ga u smrtnoj opasnosti spasli. Sada je samo potrebno, da se kazne stvarni krivci, stvarni ratni kriminalci, pa bili to Albanci, Muslimani, Srbi ili Hrvati. Ali tome sadašlji Tribunal u Hagu, MKTBJ, nije dorastao, pošto je skroz jednostran, pošto ga sada plaćaju i iskorišćavaju za svoje ciljeve oni, kojima nije stalo do istine.

Da li se sada srpski narod dovoljno brine za pravdu o svojim herojima, o onima, koji su ga spasli od novog genocida? Kad ih već sude, da to bude Ni po babi, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga. Tu ne treba štedeti pare sa najbolje pravnike, pošto je istina na njihovoj strani. Ne treba se plašiti moćnih, kad se zna, da na kraju PRAVDA IPAK MORA DA POBEDI, kao što je rekao veliki prijatelj srpskog naroda, naš češki prvi predsednik republike Masarik.

Da li Srbe zanima sudbina porodica onih, koji su se borili da ih spasu od novog genocida? Da li ih dovoljno pomažu?

Piše: Profesor dr. Rajko Doleček, Ostrava, Češka, 16.maja 2014.

Izvor: Vidovdan.org

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top