Feljton Politika: Put dug dva dana ćutanja (1)

Kosti još leže na dnu jama. Hoće li nekome ikada pasti na pamet da ih dostojno sahrani

Molitva za žrtve (Foto A. Apostolovski)

Jadovno – Svaki rat je đavolja ujdurma. Priroda je sve uredila da život na Velebitu podseća na bajku. Potom su se u taj savršeni sklad bukovih šuma, životinja i tirkiznog neba umešali ljudi. Jedni su bili dželati, drugi žrtve. Grotlo Šaranove jame opasano je ogradom od lanaca. Ono i dalje zjapi, kao ukleta crna rupa. Na njegovom dnu, leže posmrtni ostaci hiljada Srba i Jevreja. Slušam sveštenike, osećam miris tamjana, čujem govore članova Udruženja „Jadovno 1941” i pitam se, šta su osećale ustaše koje su bacale ljude vezane žicom u duboke jame, bezdanice, u kraškim predelima rajske lepote, pretvorene u pakao?

Šta su osećale žrtve, dovođene iz svih krajeva Nezavisne Države Hrvatske na vrhove Velebita, verujući, valjda, do poslednjeg časa, kako je sve to deo velike predstave ili neslane šale?

Njihove kosti još leže na dnu jama. Hoće li nekome ikada pasti na pamet da ih dostojno sahrani? Muškarce, žene i decu, koji su bacani u više od 30 jama. Neki od kraških ambisa, bestragija i dalje su skriveni pored šumskih staza i mahom poslednjih sedam decenija, jugoslovenske, a potom ni hrvatske vlasti, nisu naročito marile da ih lociraju i dostojno obeleže.

Taj putokaz ka ništavilu, taj put ka jamama, bio je već pročitana sudbina za Srbe i Jevreje od proleća 1941. godine, kada su advokat piskavog glasa Ante Pavelić i njegovi doglavnici u NDH, odlučili da reše srpsko pitanje.

Ali, ipak je trebalo skovati plan, organizovati logistiku, pripremiti dželate, sprovoditi ustašku stražu, uvesti vozni red za vozove užasa koji su transportovali žrtve najpre do sabirnog centra u Gospiću, do dvorišta zatvora. Potom je trebalo ustrojiti sistem prevoza makadamskim putem i šumskim prolazima, do kraških jama u planini. Neki su odvođeni dalje, preko Velebita, do mora. Potom su u Karlobagu žrtve ukrcavane na brodove, koji su plovili do kamene obale u uvali Slana, na ostrvu Pag…

…Vetar je stari provokator. Pokreće sećanja, pa se ona vraćaju u fleš-bekovima. Jovanka Korać iz Plaškog seća se kako je njen deda Lazo Grba, čuveni mlinar, pokušao da pobegne od sudbine. Njegovi prijatelji su ga obavestili da će biti aktiviran plan za formiranje logora smrti Gospić–Jadovno–Pag i da mu je, kao uglednom Srbinu, bolje da beži iz varoši.

– Moj deda je seo u voz, ali je na izlasku iz Plaškog, voz stao, zbog crvenog signala. Deda je izašao iz voza. Brzo je uhapšen. Ustaše su ga mučile oko dve nedelje. Kosa mu je pre zatvaranja bila crna kao ugalj. Kada ga je baka tek nakratko videla, kosa mu je bila bela kao sneg. Bacili su ga u jednu od jama – kaže profesorka engleskog jezika, gospođa Jovanka.

Slušam potom beogradskog profesora Borisa Begovića, ekonomistu, kako priča o pregovorima s lokalnom policijom vlastima u Gospiću o prijavljivanju skupa i sigurnosti hodočasnika u organizaciji Udruženja „Jadovno 1941”, da obeleže dostojno Dan sećanja. Zajedno sa Begovićem i dva njegova prijatelja, književnikom i profesorom interne medicine, kolima sam krenuo iz Beograda i slušao kako je jedan od šefova gospićke policije, Ivica Pavelić, prihvatio da obezbeđuje siguran put hodočasnika koji su pristizali iz Beograda, Novog Sada, Banjaluke.

Ne bez razloga. Prošle godine, hodočasnike je dočekala grupa čuvara križa, poštovalaca lika i dela Ante Pavelića koji su duž puta u rukama držali fotografije vođe Nezavisne Države Hrvatske i glasno poručivali hodočasnicima kako bi ih rado upoznali sa dnom jama na Velebitu.

Ugledni profesor ekonomije iz Beograda ima svoje lične razloge zbog kojih je postao predsednik Skupštine beogradskog ogranka udruženja „Jadovno 1941”. Ali, priznaje mi da ni sam nije verovao u razmere stradanja Srba i Jevreja tokom proleća i leta 1941. godine. Trebalo je, međutim, da samo prvi put dođe i vidi sistem logora smrti Gospić–Jadovno–Pag… Ubeđivao me je da ću se sa puta vratiti kao drugi čovek. I da ću u povratku ćutati. Bio je u pravu.

To nas, ipak, nije sprečilo da ostavimo novac, za njega smo, doduše, dobili kafu, na lepo uređenoj pumpi duž autoputa Zagreb–Split koje je donedavno držao general Čermak, jedan od vojnih stratega u operaciji „Oluja”. Očigledno da je general Čermak bio jednako uspešan i u ratu, a potom i u biznisu. Čak je prošao lagodno u Hagu.

U Plaško su već stizali hodočasnici. Jovanka Korać opominje jednog beogradskog mladića koji nije poneo ni džemper, ni jaknu:

– Lika je kao Sahara. Kao pustinja s mnogo šume i vode. Danju je 40 stepeni, a noću se temperatura spušta ka nuli!

Lika je, zaista, čudna zemlja. U drevnom sedištu gornjokarlovačke eparhije održana je večernja služba na koju je unet i osveštani veliki krst donesen iz Banjaluke koji će, dan kasnije, ljudi ukopati u kamen ostrva Pag… Manja grupa ljudi donosi i krst osveštan u Jerusalimu.

Ujutru ustajemo s vestima da su „orlići” pobedili Brazil u finalu Svetskog prvenstva u fudbalu. Srpska zajednica u Plaškom, u kojoj drugu polovinu čine Hrvati doseljeni iz centralne Bosne, slavi pobedu tiho, gotovo nečujno. Dan sećanja na Jadovno potire sve ostalo.

Na ulasku u Gospić kolonu čeka policijski džip. Nema demonstranata duž puta. Nema čuvara križa pored visokog, belog krsta, podignutog u čast Velebitskog ustanka, kada je advokat piskutavog glasa, Ante Pavelić, odustao od političkih dilova sa Beogradom i iz emigracije podigao bunu protiv kraljevine Jugoslavije. Potom je čekao u Rimu da ga nacisti i fašisti, posle aprilskog sloma, postave na vlast u Zagrebu…

Penjemo se, ćuteći, putem, do jama…

Simpatična pripadnica hrvatske policije prilazi vozilu beogradske registracije i ljubazno pita li da imamo obeležja koja vređaju ugled Republike Hrvatske.

– Koja su to obeležja? – pitaju je ljudi.

– Znate vi, znate.

– Ne znamo, odgovaraju hodočasnici. I ne dobijaju odgovor.

– Možete ih imati, ali samo u srcu. Ne smete ih pokazivati – ljubazna je policijska službenica.

Kakva li su to obeležja?

Predsednik Udruženja „Jadovno 1941“ Dušan Bastašić drži potresan govor. Njegove dede i stric pobijeni su na ostrvu Pag. Gotovo čitava loza Bastašića je nestala, kao ni ne manje od 40.123 ljudi koji su ubijeni za 132 dana, 1941. godine. Ubijeno je i ne manje od 38.010 Srba, na magistrali smrti Gospić–Jadovno–Pag. Neke od jama su i posle 74 godine, skrivene pokraj šumskih staza.

– Dobro došli u Jadovno – piše na drvenoj tabli, na ulazu u kompleks logora koji je podignut kao industrija smrti NDH.

Ne želim da mislim o onome ko je postavio tu bizarnu tablu. Mislim o najvećem hrvatskom pesniku Ivanu Goranu Kovačiću i njegovoj potresnoj i istovremeno veličanstvenoj poemi „Jama”.

Ivan Goran Kovačić nosio je petokraku i možda ga zato niko nije želeo kao svetitelja. Ali, šta će to Goranu. Siguran sam dabi odbio tu čast, da je živ.

Doviđenja, Jadovno. Počivaj u miru. Uzgred, dan kasnije, došli su političari. A sa njima, i čuvari križa.

Policijski džip kreće ka moru. Priča o logorima smrti na bledožutom ostrvu Pag, koji se kao jegulja proteže paralelno sa obalom, pažljivo je zataškavana decenijama.

Miris mora oseća se u podnožju Velebita. Ali niko ne pomišlja na kupanje. Priča o kamenom ostrvu je jedna od poslednjih jugoslovenskih tajni.

Piše: Aleksandar Apostolovski

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Feljton Politika: Zaboravljena uvala užasa (2)

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 29. septembra 2015. godine.