Pucaju na sve što se miče

Datum objave: ponedeljak, 5 oktobra, 2015
Veličina slova: A- A+

Mihailu Radmanoviću su naneli petnaest rana. Imao je tek četrnaest godina. Za svako proleće po jednu, i još ubod za započeto leto. I domovi su zapaljivi, treba samo ubaciti vatru unutra

Narod iz Pocerine izmiče ispred austrougarske armade
Narod iz Pocerine izmiče ispred austrougarske armade

U NEKOM jabučaru spaziše vojaci – dečak u begu! Trči. Zaždio, već preskoči visoku ogradu, hoće se šumarka dohvatiti iz kojega su oni, vojnici, u naselje ušli. Ako utekne u čestar, gotovo, pobeže im! Dvojica progonitelja zapucaše na trkača, ne nišaneći, već onako, odoka. Kao iz šale. Momčić beži u cikcak, čas levo, čas desno. Utom ti se za njim stušti jedan od najbržih vojnika. Dugački su, duži su vojnički koraci, kraći su dečački. Kada ga visoka vojničina skoro i dostiže, ne hteda da puca iz blizine, dobar, duševan neki čova, jer bi ga sa te razdaljine sigurno pogodio. Trku posmatraju njegovi saborci. Dostigavši, uhvati begunca za košulju, potom za vrat, okrenu uhvaćenog i dovede pred svoje sadruge. Mlađan je ulovljeni, nema ni petnaest godina. Josif Z-rac naredi onima koji su, iako ratovaše za Vijenu, znali jezik ulovljenog, tečnije od njega, da ispitaju uhićenog.

A uhvaćeni i privedeni momčić gleda ih, drhti, ali i ćuti. Ni reč da izusti. Mada, pitanja su, po mišljenju pitalaca bila tako prosta da su odgovori bili znani upitanome – Đe je voda Drina? Kako se najbrže stiže do granične reke? Ima li u selu i na putu – komitađa? Gde su mu braća, i otac? I opet – Wo ist Drina? Đe je Drina, Bosna? Aman, kazuj, kurvin sine! Kopile kurvino! Na koju je stranu Bosna? Koje je ovo selo? Kakvo je ono drvo visoko u sred sela? Ima li tu vojnika?

Opet – ništa! Muk.

Noževe mu prinose pod vrat a ovaj, ni reči.

Razljuti taj momčić već razljućene vojake koji sa nemim pitanjem – šta činiti? – pogleduju u zapovednika.

A ovaj, Josip B., dade znak.

Isekoše momčića.

“Mihailu Radmanoviću su bajonetima naneli petnaest rana.”

TROVALI SU I BUNARE

Idu vojaci, jedan domišljan se doseti da zagadi bunar, bacivši u bistro vodeno životodajno oko, upucano blago sebarsko, prase i jagnje. Eh, misli taj bacač, da je neke sreće, i da nije ratni pohod, podložila bi se, pa i razgorela vatra, našao bi se u prostranoj avliji i neki ražanj, ispeklo jagnje i prase, ljudi sladili vrućim pečenjem. Do pre čas-dva bio je živ i “desetogodišnji Cvetin Vukojević”. A sada, evo, duša se njegova srebrnom žicom koju mu pruži Sveti Arhangel Mihailo već penje u nebesa jer mu “telo bajonetima prikovano visi o kućnim vratima”.

ČETRNAEST godina imao je tek. Za svako proleće po jednu, i još jedan ubod za petnaesto, tek započelo pa, eto, prekinuto leto. Taj, petnaesti ubod, poslednji, ne zadade mu zapovednik. On mu je naneo prvi, potez znalca. Takav laki rez kojim protivnika samo zakačiš po prsima, ispod kojih je srce, isečeš mu kožu a da najživotodajniji organ ne dohvatiš. Ako dobro odmeriš zahvat samo ćeš pokožicu, spolja, prorezati. Tik, iznad rebara. Mirne duše, malo jačim, drugačije usmerenim pokretom, mogao si mu srce probosti, usmrtiti ga. Ali – nisi! A takav je zahvat Josip B. učio i, vidimo, dobro izvežbao na časovima mačevanja u Pečuju, u čuvenoj akademiji Austrougarske za obaveštajne podoficire. Ili je, pak, to bila najobičnija kadetska škola. A može biti da je Josif Z-ski borbu mačevima učio/vežbao i na bogatom imanju poočima, blizu Bistrice Lođke, u zemlji Poljskoj. Možda i u sokolskom društvu u Slovenačkoj.

On zadade prvi udarac, na beloj lanenoj košulji dečakovoj, raširi se crven cvetić, posle, čistunac, ne htede ruke prljati, bajonet krvaviti. Krv se teško spira. Doduše, u jednom trenu, zagrizavši jabuku, pomisli da momčića usmrti drugim, sličnim potezom, prerezavši mu jabučicu na vratu, ali bi takav zahvat bio rizičniji po život uhićenoga. Ipak, da bi još koji minut momčić bio u životu, Josif se opredelio za opisani pokret sečivom, znalački, po koži, samom omotaču grudnog koša, tek u mladalačkom razviću.

Već jedući jabuku utoljava iznenadnu žeđ, dok su njegovi potčinjeni saborci primitivno i, nadasve, nevešto, prosto ubadali Mihajla.

Bosti, da ga usmrte.

Još neki se soldati osvežiše jabukama. Usta su im suva, od višednevne i najžešće noćašnje borbe, od bežanije, okršaja, dima i krvi. Smrti koja kružiše oko njih.

U jabučaru ostade momčetovo telo.

ISPOD voćnjaka je kuća. Pale prostranu zidanicu, teško se pali ali lakše su za oganj drvene zgradice oko nje, vajat, ambar, mlečar. No, i domovi su zapaljivi, treba samo ubaciti vatru unutra, po oskudnom drvenom nameštaju, krevetima od čamovine prepunim vunene, lanene i konopljane posteljine. Čim plane guber i jastuk, krevet, ikona, zahvatiće oganj u otvorenoj tavanici vence, grede, letve, svo krovište.

U štalu uleće Jan. Mahinalno zapuca u za jasle privezana goveda, pade krava. Rikom se oglasi tele, ližući lice matere. Zbog nečega se priseti Jan da je i sam, u ranom detinjstvu, na dedovom imanju hranio goveda. Zamirisa mu seno, štala, pišaćka i balega. I mleko… Odakle, sad, taj miris? Istovetan. Odavde ili iz Lipica?

Osvrće se u vojnu mobilisani vojak, kažiprst mu se ukoči na orozu jer pod jaslama, kao šćućureno ptiče, ugleda zamuklo devojče. Sijaju joj oči, drhteći poluprekrivena senom, no, glasa ne pušta. Jan se stresa. Trese se i devojčica-srnica. Plavokoso je to devojče, kao cvetak. Od umora i žege i svega što preživeo je od prelaska Drine vode, pod jaslama gde se skrila Janja, ugleda dve svoje kćerkice, imenom Jaru i Janu, ostale sa materom im u Lipicama, dalekom naselju na tromeđi Češke, Šljonska iliti Šlezije i Austrije.

DA NEMA tih više od hiljade kilometara razdaljine između Lipica i Lipovih voda, da nije priprema i pohoda vojski na oba naselja, jer vojna je već ovde a i tamo će se uskoro razbuktati, da nema… mogla se ova trojka devojčuraka Jara, Janja i Jana, i zaigrati. Otvara, zatvara, otvara očne kapke i, opet, trojka pred njim, pod jaslama. Jan puca u zid iznad jasala i goveda. Žao mu sada i dva dvomesečna telenceta i sitne krave čije ga oči, krupne, dobre oči govečeta širom gledaju. Stoga usmeri pušku na gore, ka tavanici štalskoj. Odozgo, sa drvenog tavana začu se nekakvo krkljanje, i, između daski, prokaplja krvca. Izađe Čeh iz štale, povraćajući, od malopređašnje rakije i vina i jabuka. Od svega.

Ništa živo više u toj štali nema, reče sadruzima.

– I goveda su pobijena? – pita strogi feldvebel.

– Jesu, sva! – odgovara mu Jan, stežući pušku toliko da su mu prsti pobeleli.

Opori zapah štale mu se, čini se, uvukao u uniformu.

A u moždini, pred očima – oči devojčeta.

Spuštaju se soldati u središte sela, prema nekom visokom drvetu.

Piše: Janko Vujinović

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Feljton Preobraženje na Ceru (1)

Feljton Preobraženje na Ceru (2)

Feljton Preobraženje na Ceru (3)

Feljton Preobraženje na Ceru (4)

Feljton Preobraženje na Ceru (5)

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top