Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Прича о два дечака

Датум објаве: недеља, 13 децембра, 2015
Објављено у Немања Девић
Величина слова: A- A+

Момчило и Споменко су припадали jедном народу и jедном веку. И jедноj истоj епскоj вертикали. Одрастали су у различитим срединама и различитим епохама, али са много тога заjедничког.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/pricao-o-dva-decaka.jpg

Момчило се родио 1906. у Трбушници код Лознице. Ниjе честито ни закорачио у свет игре, маште и дечиjе чаролиjе, када jе 1914. загрмео рат какав свет ниjе видео. Аустроугарске снаге прешле су Дрину и потиснули српску воjску, привремено заузимаjући Мачву. Чувши за покоље у суседним селима и предосетивши зло, отац jе послао Момчила код стрица са поруком да припреми запрегу и неjач за збег. При повратку у село, дечак jе затекао стравичан призор. Његове родитеље, седморо браће и сестара, зверски су на кућном прагу погубили људи коjи су носили неприjатељске униформе, а говорили разумљивим jезиком. Од пуне куће остало jе пусто згариште. Престрављени, избезумљени дечак трчао jе по помрчини планинским стазама Гучева. Налетео jе на страже Шестог артиљериjског пука Дринске дивизиjе. Командант пука, маjор Туцовић, пред собом jе имао дечака, свог поцепаног и изгребаног од пробиjања кроз растиње. Момчило му jе кроз сузе у неколико речи предочио шта се десило –„чико, све су ми побили“. Маjор jе затражио добровољце коjи ће светити побиjене сељаке. Цела jединица иступила jе корак напред. Маjор jе Момчилу дао воjника Милоша, Златиборца, да заjедно пођу према неприjатељским положаjима. За њима су пошли и остали. Већ исте ноћи наступила jе тешка борба и пораз воjске црно-жуте монархиjе у дечаковом селу. Момчило и Милош заjедно су бацали бомбе и светили Гавриће. Осмогодишњи Момчило постаде наjмлађи воjник Дринске дивизиjе. Један кроjач сашио му jе од старих шињела малу шаjкачу и униформу. Сироти дечак прозван jе „сином Дринске дивизиjе“. Ишао jе свугде са српском артиљериjом.

Споменко се родио у Добоjу 14. августа 1978. О његовом се детињству мало зна. Оно што jе од њега проживео, било jе тегобно. Живео jе у сиромашноj породици у селу Јовићи на Озрену. Уочи рата умире му маjка Милена. Остао jе само са баком, у селу у окружењу, онамо где jе етничка карта подсећала на кожу леопарда. Септембра 1992, када су његови вршњаци кретали у школу, Споменков живот се из корена изменио. Кобног дана, по Јовићима jе падала киша граната испаљених са бошњачких положаjа. Међу жртвама jе била и Споменкова бака. Остао jе сам, без игде иког свог. Остала му jе само воjска, као нада и заштитница. Јавио се у jединицу и постао курир. Затим jе, са запрегом и два коња, достављао храну воjницима на првим линиjама фронта. Постао jе наjмлађи воjник воjске Републике Српске.

Момчилу су после Колубарске битке пришили капларске ознаке на рамена. Беше то наjмлађи каплар воjске Антанте. Следеће године уследила jе велика неприjатељска офанзива и он се са српском воjском нашао у повлачењу преко Албаниjе. И даље се никада нису растаjао од свог ратног поочима Милоша. Њихов пут до мора, све преживљене патње, речи после jедног века не могу дочарати. Остала jе као изрека међу ветеранима: „Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албаниjу пешке“. Мали Момчило jе на Солунском фронту постао прекаљени ратник. У затишjу битака научио jе да чита и пише. Једног дана, посетио га jе непознати човек, коjи jе чуо о подвизима jедног дечака. Поклонио му jе сат и ножић, за вечиту успомену. Доцниjе jе дознао да jе то био Арчибалд Раjс, племенити странац српске душе, коjи jе упозоравао међународну jавност о злочинима коjе jедна „племенита европска монархиjа“ чини над српским сељацима.  Момчило jе учествовао и у последњим jуришима на неприjатеља при пробоjу Солунског фронта. Лично воjвода Мишић наредио jе да га унапреде у чин поднаредника. Затим jе наставио пешице до краjњих граница нове велике отаџбине. Био jе сведок велике историjске прекретнице, када се граница померала са Дунава на Караванке. По повратку из рата отишао jе на школовање у Енглеску. Тамошњи добротвори стипендирали су српске сирочиће. Али, када се вратио у земљу, Момчило ниjе даље напредовао. То га ниjе обесхрабрило. Радио jе свакоjаке послове. Оженио се. Надао се бољем. Стигао jе други светски рат. Момчило jе прогањан и хапшен, али се тешио тиме што jе памтио и много тежа времена.

Момчило предаје рапорт војводи
Момчило предаје рапорт војводи

Споменков jедини сачувани интервjу, дат jедноj телевизиjи из Србиjе, показивао jе да се ради о прерано сазрелом и одраслом дечаку, коjем jе сурови рат отргнуо безбрижно детињство. Ниjе скидао униформу воjске Републике Српске. Са запрегом коjом jе управљао стизао jе свуда. Више ниjе само разносио храну са положаjа, већ и извлачио рањенике са наjопасниjих места. И сам jе два пута био рањаван, али се ниjе повлачио. У истоj jединици саборац му jе био и његов наставник Лазо. Озренци говоре да jе то био њихов Обилић. „Извлачио jе мртве и рањене борце са прве борбене линиjе по киши граната и метака. На Улишњаку, гдjе нико ниjе смио ићи да спасава рањенике, таj дjечак jе са коњском запрегом извлачио и спасавао животе српских бораца“, сећа се његов саборац Стjепан. После емитовања емисиjе о Споменку на телевизиjи, многи људи су се интересовали о њему. Добио jе и понуду jедног Србина из Париза да пређе код њега и напусти боjиште. Споменко ниjе имао дилеме. Ниjе хтео да напусти завичаj и Маглаj, све док његова земља не доживи слободу. Тако jе размишљао jедан четрнаестогодишњак. Уздао се у скори завршетак рата и надао се да ће од запреге коjу jе возио касниjе развозити ствари и издржавати породицу.

Момчило jе са буром у срцу дочекао совjетске тенкове. Радовао слободи, немачком слому и поразу. Ниjе дочекао да проживи у миру. Комунисти су га ухапсили, под оптужбом да jе сарађивао са окупатором. Њега, наjмлађег каплара воjски Антанте, коjи jе крвавио у рату са Швабама, осведоченог антифашисту и родољуба. Извођен jе пред стрељачки строj, психички ломљен. Онда jе 1947. допао и затвора, jер ниjе пристао да да новчани прилог за „братски народ Албаниjе“. Тамо jе претрпео само њему знану тортуту. Када jе изашао из тамнице, дуго ниjе ништа причао. Када jе и проговорио, муке са робиjе задржао jе у себи.

Споменка jе у марту 1993. на Озрену затекла офанзива Армиjе БиХ. По српским положаjима падале су гранате и умножовале жртве. Детонациjе су потресале брда. Ни тада се Споменко ниjе устрашио. Изненада jе, само, пао. Двадесетог марта. Задобио jе тешке ране.

Момчило Гаврић jе живео тихо и отишао тихо. Умро jе 1993. Сахрањен jе у Београду, ван очиjу jавности. Ни престоница ни завичаj немаjу ниjедну улицу коjа jе понела његово име. Траг о његовом постоjању, поред вечитог остаjања у сећањима људи коjи су ценили његово дело, су свега две ратне фотографиjе у сталноj поставци музеjа у Лозници.

Споменко Гостић jе преминуо истог дана од задобиjених рана на ратишту на Озрену. Сахрањен jе у родним Јовићима, да их никада не напусти. Постхумно jе одликован. Јовићи су припали муслиманско-хрватскоj федерациjи. Спомен Споменку у Републици Српскоj никада ниjе изграђен.

Нека им, место свеће воштанице, буде посвећен и оваj текст.

НЕМАЊА ДЕВИЋ

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Везане виjести:

Наjмлађи воjник у Првом светском рату био Србин – Jadovno 1941.

Споменка Гостића сви заборавили – Jadovno 1941.

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ 15-ГОДИШЊЕГ  – Jadovno 1941.

Пребирући по успоменама – Jadovno 1941.

Место српског васкрса – Jadovno 1941.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top