PREBILOVAČKI DNEVNIK ILI PUTOVANjE DO PAKLA I NATRAG (1)

Da pripadaju nekom drugom narodu, Prebilovci bi bili poznati i poštovani u celom svetu, poput Aušvica, Hirošime, Lidica…

NIKOLA N. ŽIVKOVIĆ

Da pripadaju nekom drugom narodu, Prebilovci bi bili poznati i poštovani u celom svetu, poput Aušvica, Hirošime, Lidica…

Četvrtak, 6. avgust 2017.
Veoma topao, bezoblačan, pravi letnji dan, a vremenska prognoza glasi da će biti čak do 39 stepeni. U jedan iza podne krenuli smo na put. Vozio je Sava, sin Peđe Ristića. Časlav i ja sedeli smo pozadi. Odmah sam primetio da je Sava iskusan i pouzdan vozač, tako da sam od Beograda do Sremske Mitrovice dremuckao.

Granicu smo prešli kod Sremske Rače. Čim smo se našli u Bosni, u Republici Srpskoj, odmah smo primetili da „ovde ima više ćirilice“ nego u Srbiji. Na pola časa odmorili smo se u Bijeljini.

Razgledali smo vladičin dvor, okružen nepreglednim površinama kukuruza. „Kačavendina rezidencija“, kako su je prozvali neki novinari, deluje impozannto, verovatno ne za svačiji ukus. No čovek oseća kao da je neko, recimo, deo moksovskog Kremlja prebacio ovde. A šta je to „ovde“? To je „srpska Semberija“, kako mi je malo kasnije, kod bonzinske pumpe, objasnio jedan stanovnik grada.

U razgovoru sa nekoliko ljudi iz ovog kraja, verovatno primetivši naše čuđenje ovim monumentalnim građevinskim delom, bili su nedvosmisleni: Možete pričati o našem Kačavendi što god hoćete. No on je stvorio nešto što će da ostane i posle njega. Vladika, eto, ode, a njegov manastir i dalje stoji. Pre Vasilija bili su i drugi, ali oni iza sebe nisu ostavili nikakav trag. A Kačavenda jeste. Da bi čovek razumeo zašto je vladika Vasilije izgradio upravo takvu crkvu i dvor, čovek mora da je ovde rođen. Prosto je hteo muslimanima, katolicima, Zapadu, pa i političarima iz Beograda da kaže otprilike ovo: Svi ste protiv nas, sem, evo, našeg vernog pravoslavnog naroda, naše eparhije, pravoslavne crkve i Rusije“.

Put kroz Semberiju je bolje urađen nego kroz sremska sela. Ima lepih, pa i bogatih domaćinskih kuća. Srpska naselja nalaze se sve do desetak kilometara pred Tuzlom. U ovom gradu bio sam svega jednom, i to kratko, u prolazu, pre nekih dvadesetak godina. Vidi se da je u poslednjoj deceniji izgrađeno mnogo stambenih zgrada i, razume se, nekoliko džamija.

Veoma su lepi, gotovo alpski, predeli između Tuzle i Kladnja, obrasli gustom četinarskom šumom. Uz drum su posejani brojni restorani koji nude „janjeće“ pečenje. No ponegde stoji i „jagnjeće“.

Od Sarajeva u smeru Konjica napravljen je autoput u dužini od nekih dvadesetak kilometara. Izgleda zaista „evropski“. Ovaj skupi građevinski poduhvat finansirala je verovatno Turska, jer na kraju autoputa, pored „bosanske zastave“, vije se i turski barjak.

Veoma privlačno, sa čistom, prozirno-zelenom bojom izgleda Jablaničko jezero. Uz samo obalu izgrađeno je mnogo privatnih kuća. I ovde, kao i celim putem od Tuzle, vide se pre svega džamije, a svega dve ili tri pravoslavne crkve.

Prošli smo i Mostar. Na levoj obali Neretve gradi se novi veličanstven hram SPC, smešten na jednoj uzvisini, tako da se može da vidi i sa desne obale Neretve. On je rušen u Drugom svetskom ratu, pa ponovo u ovom, godine 1992. Ima još mnogo da se uradi.

Počitelj je najlepše mesto kroz koje sam prošao na ovom putovanju. Danas sam ga video po prvi put, a od ranije poznat mi je pre svega po opisima Ive Andrića. Sada vidim da je ovaj srpski pisac sa pravom toliko mnogo prostora posvetio ovoj maloj hercegovačkoj kasabi.

Jedan zanimljivost: U Republici Srpskoj table naziva mesta su prvo na ćirilici, pa zatim na latinici. U Fedaraciji prvo na latinici, a ispod na ćirilici. Tamo gde su muslimani u većini u retkim slučajevima neko je zacrnio ćirilične natpise, a gde su rimokatolici, tu je redovno sve ižvrljano, sa očevidnom namerom da se ne vide ćirilična slova. U Republici Srpskoj nisam video nijedan latinični natpis da je ižvrljan. I ovo je možda jedna mala lekcija o tolerantnosti u Bosni i Hercegovini?

U devet uveče stigli smo u Čapljinu. Nikad ranije nisam bio u tom mestu. Odseli smo u hotelu Mogorjelo. Nakratko smo seli u restoran hotela. Vladika Gligorije sa uvažavanjem, srdačno, kao starog prijatelja, pozdravio je arhitektu Peđu Ristića. Tu je bio i iguman iz manastira Žitomislić te prebilovački prota, koji su nam takođe poželeli prijatan boravak.

Petak, 7. avgust
Ustao sam pre sedam i obilno doručkovao. Vedar dan, do 37 stepeni. U Prebilovce smo stigli oko osam ujutro. Blistav, sjajan utisak. Gomila ljudi zaposlena je na završnim radovima, od keramičara i zidara do baštovana i obezbeđenja. Vladika Grigorije, šef parade, neumorno sve nadgleda i nada se da će sutrašnja svčanost proći mirno, kako je planirano, bez neprijatnih iznenađenja.

Uđoh u prebilovačko groblje. Premda je udaljeno nekih dve stotine metara od gradilišta i gužve, odjednom sam se našo u drugom svetu. Tako je mirno ovde, mesto posejano mediteranskim čempresima. Groblje je kao stvoreno za samoću i razmišljanje, ili, kako bi kazao jedan ruski pesnik „tihoe mesto dlя uedineniя“.

Reč je o smrti, „rečь pro smertь“. Vreo letnji povetarac zatalasao je grobljanske čemprese. Nekako istovremeno u meni probudila se pesma jednog Engleza. Evo je u mom prevodu: „Unutar kapije čuh zvuk, vetra kako njiše čemprese…, koji stenju i kao da žele da nam šapnu, što su saznale njihovi koreni“ (Within its gates I heard the sound, Of winds in cypress, … that moaned, and sought, To whisper what their roots had found). Reč je o Sterlingu (George Sterling).

Prebilovci još nisu zalečili rane od poslednjeg rata. No, za razliku od Drugog svetskog rata, tada, godine 1992, stradali su „samo“ nadgrobni spomenici, dok ljudi – kako su me obavestili – nisu. A nisu ni mogli kada su gotovo sve stanovnike sela zaklali Hrvati u leto godine 1941. Kažem „Hrvati“, a ne ustaše, jer mi je na to skrenuo pažnju jedan stanovnik ovog sela: „Znate, sve su to bile naše komšije iz obližnjih katoličkih sela. Kada je u aprilu 1941. godine proglašena Nezavisna Država Hrvatska, mnogi od njih odmah su obukli ustaške uniforme, neki su bili obučeni u obična seljačka odela. No svi ubice su bili Hrvati. Zato je pogrešno kada se govori isključivo o „ustaškim zločinima“. Pravilno je kazati „hrvatski zločini nad srpskim civilnim stanovništvom“. Slovom, to je bio program hrvatske države u vremenu od 1941 do 1945. Josip Broz Tito nastavio je politiku Ante Pavelića, samo ne više nožem, već mnogo „civilizovanije“, uz pomoć ustava i zakona, koji su uvek bili na strani Hrvata i Slovenaca, dok je srpski narod bio obespravljen. Decenijama nam titoistička strahovlada nije dozvoljavala da povadimo kosti naših najmilijih rasutih po hercegovačkim jamama.“

I, zaista, nadgorbni spomenici povrđuju istinitost reči ovog stanovnika Prebilovaca. Oni najraniji, podignuto između 1945 i 1970, govore da su žrtve „ubijene“, ili da su bile žrtve „fašističkog terora“. Tako na nadgobnom spomeniku familije Ždrakanović stoji da su „stradali 1941. godine: Mitar, Ilinka, Božo, Draginja, Mara, Milica“. Neko ko ne zna istoriju ovog kraja mogao bi da pomisli da su možda stradali u saobraćajnoj nesreći. Tek posle 1970. na nekim spomenicima stoji da su njihove najmilije ubili „ustaše“. Na sledećem čitam: „U Šurmanovačku jamu iz sela Prebilovci ustaše su 1941. godine žive bacili u jamu: spomen ocu, majci, bratu, sestri podiže jedini preživeli član porodice Mitar Šarić godine 1982“. Na trećem, kod porodične grobnice Ždrakanović stoji: „Nikola, Joka, Ognjen, Stana Mileva, Vukašin, Vukosava – svi ubijeni od ustaša 1941. godine“. Najstariji je od njih bio Nikola, rođen 1867, a najmlađa žrtva jeste Vukosava, rođena 1937. Nikoli Ždrakanoviću je dakle bilo 64 godine, a Vukosavi četiri. Na četvrtom grobu upisano je sledeće: „Ovde počivaju posmrtni ostaci porodice Medan: majka Mara sa svoja četiri sina, četiri snahe, unukama i unucima streljani 4 avgusta 1941. Sin Jovo, rođen 1896, imao je petoro dece, a najmlađa Vidosava bila je beba. Brat Savo, rođen 1901, imao je troje dece – Jovanka i Slavojka bile su bliznakinje, stare devet godina. Treći Marin sin Šćepan, rođen 1907. godine, imao je šestoro dece, a najmlađi Vaso bio je star dve godine kada je ubijen. Četvrti brat Branko, rođen 1910, imao je troje dece, a najmlađi sin Ljubo bio je star svega nekolio meseci kada su ga streljali. Radi toga što bijahu Srbi…“

Ovaj poslednji spomenik, čini se, najviše se približio istinu. Jer ubijani su bez razlike na dob i pol, svi, od bebe do staraca, i to samo zato što su – Srbi. Posle rata u tome nije smelo da se govori, da se ne povrede osećanja „bratskih jugoslovenskih naroda“, a naročito se pazilo da se ne govori o hrvatskim zločinima, jer, najzad, „veliki vođa jugoslovenskih naroda“ Josip Broz jeste – Hrvat.

O zločinima na 20 kilometara od Jadranskog mora, u neposrednoj blizini ušća Bregave u Neretvu, najbolje svjedoče i stihovi pjesme zločinaca, „narodnog pesnika“:

„Paveliću, šta ćemo od Srba?
Vež’ u lance, bacaj u Šurmance!“,

i

„Srpske su pogašene svijeće,
Upalit’ se više nikad neće“.

Iako se od zvaničnika ne mogu čuti riječi o imenima zločinaca, za najkrvavije zlodjela u Prebilovcima i dolini Neretve osumnjičeni su i lokalni fanatizovani hercegovački fratri, mahom đaci širokobriješke franjevačke gimnazije, o čemu govore i brojne izjave i svjedočenja.

Celo ovo područje je nakon Drugog svjetkog rata bilo pod prismotrom agenata jugoslovenske Ozne, kasnije Udbe, koji su kontrolisali da neko od Prebilovčana ne bi otkopavao jame u kojima su bačeni njihovi najmiliji.

Svako ko je pokretao takvu akciju bio je hapšen, jer je to „narušavalo bratstvo i jedinstvo“. Te jame sa srpskim žrtvama su 1961. godine zabetonirane, a pored njih je Savez partizanskih boraca BiH podigao bijele granitne stubove, kao spomenik gdje je ispisana poruka latinicom u kojoj se spominje ustaški i fašistički teror, ali ne sva imena, broj i nacionalnost žrtava.

Slični primeri, koliko mi je poznato, postoje još samo u Sovjetskom Savezu. Radi „bratstva i jedinstva“ u titoizmu, a u Sovejtskom Saveu, provodila se „politika družbы narodov“. Prva, lenjinistička faza, odlikovala se žestokom rusofobijom. Boljševici se nisu zadovoljili samo ubijanjem carske porodice, monaha, monahinja, carskih oficira i činovnika. Oni su rušili i ruske pravoslavne crkve i groblja. A ove akte vandalizma boljševici su nazivali „nastavak borbe sa carskim režimom“. Besomučno su razarali groblja ruskih aristokrata.

Druga, brežnjevska faza, umekšala je negativan stav prema Rusima. U doba Gorbačova i Jeljcina tu politiku je smenila politika mnogonacionalne Ruske Federacije, gde je ruski narod ponovo došao u podređeni položaj. Mnogi zločini nad Rusima, koje su počinili rimokatolici Litvanci i unijati (grkokatolici) Ukrajinci pripisivani su „fašistima“ ili Nemcima.

Sinoć sam u našem hotelu u prolazu čuo razgovor na tu temu dvojice Hrvata. Dali su svoje „duhovite“ primedbe povodom Prebilovaca. Njihov priča potpuno je bila prožeta mržnjom: dubokom, sveobuhvatnom, bezuslovnom mržnjom prema svemu što ima „srpsko“ ime. Ako čitate hrvatsku štampu ili gledate zagrebačku televiziju, dobićete isti utisak. Izbor pakosnih primedbi na račun Srba prosto je neiscrpan.

Zašto je to tako? Kako je došlo do toga? Objašnjenje koje nam nude ekonomisti, marksisti, političari ili sociolozi nikako me ne zadovoljavaju. Da su muslmani i rimokatolici u Bosni i Hercegovini izvršili takve bestijalne zločine – kako u Prvom svetskom ratu, tako i u Drugom – protiv svojih komšija Srba, razlog ne može da bude ni klasna borba, a ni verska, politička ili ekonomska. Pokušaj da se objasni ta mržnja valja potražiti u prošlosti. Reč je o iskorenjivanje i preobaćanje Srba, hrišćana, u turske, muslimanske janičare ili u rimokatolike. Time što kolju Srbe, na primer, rimokatolici Hercegovine ubijaju i svoje pretke, svoju prošlost i prihvataju novi identitet. Oni više nisu ono što si im bili deda, baba, dakle, Srbi, već postaju – Hrvati.

Proputovah svih pet kontinenata i primetio sam da briga o grobima predaka jeste svojstvo većine naroda. Kinezi, budisti, i pravoslavni narodi naročito se ističu u tome. I Puškin je to opevao: „Dva čuvstva divno blizki nam, v nih obretaet serdce piщu: lюbovь k rodnomu pepeliщu, lюbovь k otečeskim grobam“.

Subota, 8 avgust
Jedan od najtoplijih dana, čak do 41 stepen. Stigli smo jutros pre osam i prisustvovali osvećenju Hrama Vaskrsenja Hristovog u Prebilovcima. Božanstvenom liturgijom načalstvovao je Njegova Svetost Patrijarh srpski Gospodin Irinej, uz sasluženje šesnaest episkopa, velikog broja sveštenoslužitelja i mnoštva vjernog naroda Božijeg, proslavljajući Mučenike prebilovačke.

Litiju iz sela, predvođena Maksimom, episkopom zapadnoameričkim, i episkopom Teodosijem, raško-prizrenskim, dočekalo je sabranje sa patrijarhom Irinejem na čelu. Ophodom i polaganjem moštiju u kriptu Hrama Vaskrsenja Hristovog počelo je njegovo osvećenje, ali i, uvijek iznova, osvećenje vaskolikog prostora i vremena Svetom arhijerejskom liturgijom. Tokom Liturgije krštena je i u Crkvu uvedena Sara, Prebilovčanka, dijete povratnika u ovo selo. To je za mene bio najuzbudljiviji deo današnje svečanosti.

Posle liturgije, besedio je patrijarh Irinej. On je istakao da su u Prebilovcima, koji su imali hiljadu stanovnika, 1941. godine ustaše ubile 850 srpskih civila, koje su žive bacali u jamu.

Milorad Dodik je naveo da je u okolnim jamama u Hercegovini više od 4.000 ljudi iz okolnih sela stradalo. On je napomenuo da komunistički režim nije dozvoljavao da se iskopavaju kosti iz tih jama, pa je tek 90-tih godina prošlog veka pokrenuta inicijativa i iz nekoliko jama je prikupljeno 4.000 kostiju stradalih Srba. Dodik je istakao da je 1991. godine sagrađena kosturnica, koju je osveštao blaženopočivši patrijarh Pavle, a samo nekoliko meseci nakon toga, Hrvati i njihove jedinice su je minirale. Dodik, napominje da su Prebilovci bili jedno od najbogatijih sela u tom kraju, ali je tada uništeno.

Vladika Grigorije ističe da se treba sećati, priklanjajući glavu pred žrtvama i njihovom stradanju, ali ne sa željom za osvetom. On je napomenuo da se Srbima dogodio Jasenovac, dogodili su se Prebilovci i mnoge jame bezdanice na čijem dnu leži bezbroj kostiju srpskih stradalnika iz Drugog svetskog rata, i zapitao ko je o tome i kako govorio u poslednjih 75 godina. „Ako spomen na jasenovačke i prebilovačke mučenike nije išao u prilog komunističkoj idealogiji i isforsiranom bratstvu i jedinstvu naroda bivše SFRJ, u čemu je problem posljednjih 25 godina, kada se opet blijedo i jedva sjećamo, recimo, jasenovačkih žrtava? Da li smo iz svega toga naučili lekciju, da li smo bili na oprezu kada je započeo novi rat?“, zapitao je vladika Grigorije.

Ustaški zločin nad srpskim narodom u selu Prebilovci u Hercegovini je bez primera i jedan je od najgorih i najsramnijih događaja u ljudskoj istoriji. Da pripadaju nekom drugom narodu, Prebilovci bi bili poznati i poštovani u celom svetu i zaštićeni u svakom pogledu, poput Aušvica, Hirošime, Oradur u Francuskoj, sela Lidice u Češkoj…

Ovako, pošto su srpski, zaboravljeni su i zapostavljeni od svih, nažalost, i od samih Srba. Većini žrtava nacizma i fašizma iz Drugog svetskog rata obezbeđeno je poštovanje i zaštita. Postoje muzeji posvećeni njima, gde im svetski državnici i druge značajne ličnosti ukazuju poštovanje. Na međunarodnom nivou postoje posebni dani posvećeni ovim žrtvama, o njima govore mnoge publikacije i filmovi, a oni koji ih eventualno ne priznaju i ne poštuju, začas se nađu pod opštom osudom tzv. međunarodne zajednice i njenih medija.

Srpske žrtve iz 20. veka ne samo da se ignorišu nego se i samo njihovo pominjanje i otkrivanje krajem prošlog veka u znatnom delu beogradske javnosti smatra ratnim huškanjem, koje je izazvalo građanske i verske ratove na prostoru bivše Jugoslavije!? Po njima, rodbina ustaških žrtava, koja je 1990/91. godine otvorila jame i iz njih izvadila, a potom i dostojno sahranila kosti mučenika, podstakla je sve balkanske nacionalizme, koji su posle doveli do krvavog raspada Jugoslavije!? Znači da je kosti trebalo zaboraviti u jamama, kako su to i ustaše odredile!?

Kod ovakvih shvatanja nije čudo što je u Prebilovce, koji su zbog zločina iz 1941. godine trebalo da budu najzaštićenije mesto u Evropi, 1992. godine ponovo zagazila ustaška čizma, pretvarajući ovo vekovno naselje i spomenik stradanja nevinih u opustošen teren.

Srpsko selo Prebilovci bilo je do 1941. godine jedno od najvećih i ekonomski najjačih srpski sela u Hercegovini sa oko hiljadu stanovnika u 120 domaćinstava. Razlozi hrvatskog monstruoznog zločina su bili upravo u tome što su Prebilovci bili veliko, bogato srpsko selo, koje je u Prvom svetskom ratu Srbiji i Crnoj Gori dalo 18 dobrovoljaca, a i zbog, za velikohrvatske aspiracije, nezgodnog strateškog položaja, posebno pošto su 1939. godine knez Pavle i Dragiša Cvetković ovo područje sramno ustupili Banovini Hrvatskoj. Zato je hrvatska velikodržavna politika 1941. godine pokušala a 1992. godine i potpuno uspela da dolinu Neretve, Dubrave i Stolac očisti od Srba i svega što je na njih podsećalo.

U vidovdanskom pokolju 1941. godine ubijeni su skoro svi odrasli Srbi, muškarci, iz sela Gabela, Dračevo, Dubravica, Kljenak, Kolojanj, Cerovica, Grabovina, Gornje Hrasno, Kruševo, Burmazi, Poprati, Ošanjići, Dabrica, Kozice, Pješivac, Šćepan Krst, Ljubljenica, Prenj, Pjesci, Lokve i Rečice, kao i veliki broj Srba iz Tasovčića, grada Čapljine i drugih naselja.

Najveći broj je ubijen u Opuzenu u Dalmaciji, kod sela Struge kod Čapljine, u kojima su žrtve zatrpane u iskopane jame, zatim u kraške jame: Bivolje brdo, dve jame Kukauše kod Maslina, Jasoč, dve jame u Hutovu i dve u Prenju, Vidonju u koju je bačeno bratstvo manastira Žitomislić, Barev do kod Šćepan Krsta, zatim na adi kod Dračeva, na mostu u Čapljini… Jedan od najvećih grobova hercegovačkih Srba je reka Neretva.

Istrebljenje Srba u gradu Stocu i okolini bilo je u znaku velikog srpskog praznika. Na Vidovdan, na Vidovu polju, pored reke Bregave, koja se u srednjem veku zvala Vidova rijeka ili Vidovštica, ispod Stoca, nekadašnjeg Vidovskog ili Vidoškog grada, ubijeno je 200 izmučenih Srba i zatrpano u iskopane jame iz kojih je posle izvirala krv.

Opet je bezazalenost, čestitost i naivna vera u reč komšija rimokatolika Hrvata i muslimana bila kobna za Srbe, pa je ilindanski pokolj po broju, starosnom i polnom sastavu žrtava bio strašniji od vidovdanskog. Na red su došla najveća srpska naselja Prebilovci, Klepci, Opličići, ostatak Tasovčića i druga. Zločini su uglavnom izvršeni u dvema jamama, koje su i dva najveća gubilišta hercegovačkih Srba – Golubinki u Šurmancima i jami Bivolje brdo, koja je i primila najviše žrtava.

U zoru 4. avgusta 1941. godine hrvatski zločinci iz okolnih sela, postupajući po brižljivo pripremljenom planu, u gustim streljačkim strojevima, opkolile su prostrani teren sela Prebilovaca. Stanovništvo sela je tu noć prespavalo u brdu, ali u svanuće žene i deca se vraćaju svojim kućama, ne očekujići da će i oni biti meta napada.

(Nastaviće se)

Izvor: Novi Standard

Vezane vijesti:

PREBILOVAČKI DNEVNIK ILI PUTOVANjE DO PAKLA I NATRAG (2)

Prebilovci – Jadovno 1941.