Порфирије

Свештеним лицима Српске православне цркве никада ниjе било лако на простору где се данас пружа држава Хрватска. То jе место жестоког, понекад перфидног, често бруталног обрачуна Католичке цркве с православљем

ПОЧЕЛО jе добро, али то у датом простору и околностима, ништа не значи.

Пред новог митрополита загребачко-љубљанског, Порфириjа, у Загребу су прострли црвени тепих. Свечани чин устоличења наследника владике Јована организован jе у строгом центру главног града Хрватске, у Цркви Преображења Господњег, православном храму саграђеном у другоj половини 19. века. Церемониjу устоличења водио jе патриjарх СПЦ, Иринеj, а на другоj страни своjим присуством поштовање jе исказао први човек

Католичке цркве у Хрватскоj, кардинал Јосип Бозанић и представници осталих верских заjедница коjе делуjу у Хрватскоj и Словениjи. Говори патриjарха српског и новог митрополита загребачко-љубљанског били су савршено избалансирани, препуни добре воље, толеранциjе, екуменски у
мери коjа jе многе у Хрватскоj изненадила. Не знам шта су друго очекивали.

Шта чека Порфириjа? Одговор jе и тежак и jедноставан; одредиће га Порфириjе сам, ставовима коjе буде заузимао, залагањем на терену, бригом (или небригом) за своjе православно стадо.

Свештеним лицима Српске православне цркве никада ниjе било лако на простору где се данас пружа држава Хрватска. То jе место жестоког, понекад перфидног, често бруталног обрачуна Католичке цркве с православљем. Након великог раскола унутар хришћанства (1054. године) у Сплиту jе одржано неколико црквених сабора. На оном из 1075. донета jе одлука да се православље искорени с простора Далмациjе и Херцеговине и од тих времена муке православног живља не престаjу.

Из породица оних коjи су кроз време поклекли, показали слабост, одрекли се православља и прихватили католичанство (jедан од метода притиска сjаjно jе описао велики приповедач, Симо Матавуљ, у новели „Пилипенда“) дошли су неки од наjстрашниjих злочинаца коjе памти Европа; од Анте Старчевића, родоначелника мржње према Србима, преко Павелића, Макса Лубурића, Љубе Милоша, Мирослава Маjсторовића Филиповића, Ивана Јовановића … до „jунака“ догађања из деведесетих. Код свих ћете наћи српски корен, делимично или у потпуности. Феномен конвертитства коjи, готово без изузетка, рађа нетрпељивост и неконтролисану мржњу.

Таj страшни процес претапања православаца у католике, заустављен у периоду 1918-1990. године, оживео jе с данима осамостаљења Хрватске, пре 23
године. Милорад Пуповац jе пре неколико година изнео податак да jе око 10.000 српске деце у Хрватскоj, од осамостаљења, црквено преведено у
католичанство. Вређали су га због тога, претили му, али податак никада ниjе аргументовано оспорен. Као што jе неспорно да све више Срба у
Хрватскоj своjе родитеље сахрањуjе уз католичког фратра, да неки мењаjу презимена за коjа се поуздано зна да их носе само Срби. Да не спомињемо
све пасивниjи однос према вери и матичноj СПЦ.

Митрополит Порфириjе спада међу наjобразованиjе владике СПЦ. Срби у Хрватскоj, они коjи су остали уз своjу цркву, надаjу се да га, уз образовање, краси и мудрост, истраjност а богами и храброст. Требаће му све то.

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: Вечерње Новости