Pokušaj hrišćanskog razmišljanja: 24. mart 1999.

Datum objave: petak, 25 marta, 2011
Veličina slova: A- A+

demokratijaMart je, više nego opominjući mesec u srpskoj istoriji: 1941, 1999, 2003..

Svetootačko predanje Pravoslavne Crkve mart smatra veoma važnim mesecom – tada je sazdan svet; tada su bile Blagovesti, kao početak njegovog presazdanja; tada će, smatra se, biti i Strašni sud, kada će vekovi, kao splavovi, po rečima Borisa Pasternaka, doploviti Hristu na večnu proveru.
U martu se i Srbima, od 27.3.1941, preko demonstracija 1991, bombardovanja 1999. i ubistva premijera Đinđića 2003, dešavaju opominjuća stradanja. Veliki je post, a to je doba kada se treba preispitivati i kajati za grehe lične i svenarodne. A takvih nije malo. Jer, ono što se naziva kazna Božja je Božje pedagoško povlačenje, kada Tvorac neba i zemlje prepušta svoja stvorenja delima njihovih ruku, da žanju ono što su sa đavolom sejali. I čeka njihovo pokajanje i obraćenje, da bi ih poveo ka svetlosti večnog i neprolaznog.
Ali, naravno, oni koji su Srbiju i Crnu Goru bombardovali 1999. godine nemaju nikakve veze sa Bogom, osim što im je Bog dopustio da se u istoriji pojave jer je čovečanstvo palo u idolopoklonstvo Zapadu i njegovom lažnom sistemu vrednosti. Kako je svedočio Vladika Nikolaj u svojoj knjizi „Rat  i Biblija“, na starozavetni Izraiilj, izabrani narod, nasrtali su oni čijim su se idolima Izrailjci klanjali kad su zaboravljali Boga živog i  istinitog. Klanjaju se egipatskim idolima – dođu Egipćani i razbiju ih; klanjaju se vavilonskim idolima – Vavilonci ih sedamdeset godina odvedu u ropstvo.
Jer, nije mali greh pokloniti se Vaalu vavilonskom i Astarti: Vaalu su prinošena na žrtvu prvorođena deca,a Astarti su dizani hramovi ritualnog bluda, čije su žrečice bile prostitutke – novac od prostitucije bio je prilog hramu.
A kome su se Srbi klanjali decenijama ako ne američkom filmu, američkoj muzici, američkoj potkulturi, američkim idolima? U Titovoj Jugoslaviji se mislilio da je Amerika inkarnacija slobode i demokratije, a ona je bila samo i jedino GULAG sa maskom Diznilenda.
Jedan narod, koji je Bogom prizvan na zavet sa Hristom, i čiji su sveti preci na Kosovu i Metohiji prolili svoju krv svetinje radi, nije mogao a da ne oseti bič bezbožnika koji uspostavljaju Novi poredak, i čiji je the american way of life u stvari tehnički sofisticiranija verzija onog odvratnog, domaćeg U SE, NA SE I PODA SE. Kada bismo mi shvatili da pravi heroji i žrtve nisu bili kauboji, nego Indijanci, da nam u mart 1999.
Amerika nije došla na vrata i iskezila svoju odvratnu totalitarnu njušku ? Zar nas NATO ne bi privlačio da na nas nisu bacili trideset hiljada tona bombi sa osiromašenim uranijumom, pa sad svake godine imamo  preko dvadeset hiljada novoobolelih od tumora? Tak kad su nasrnuli na Kosovo i Metohiju, setili smo se da bez Kosova i Metohije ne možemo živeti i disati.
Surova škola je ipak škola: sada znamo da je napad na Libiju zločin koji nema nikakve veze s demokratijom, ljudskim pravima i sličnim budalaštinama, nego im je cilj da ponize, pokore, unište, otmu. Ko je bio u Libiji na privremenom radu, zna da je tamo ,zahvaljujući nafti, život bio takav da mi o libijskom standardu možemo samo da sanjamo. I onda su zlikovci došli, izmislili „narodne nemire“, pa podigli avijaciju,maskirani odlukom u zlu Ujedinjenih nacija, čije se središte nalazi u srcu Imperije, i čiji je autoritet u ovom trenutku ravan nuli (i mi smo, 1999, osetili kako je UN silna organizacija, koju Amerika koristi kao toalet papir – upotrebi, pa baci.)
Da podvučemo: sa Srbima se desilo ono što se desilo sa starozavetnim Izrailjcima – na nas su krenuli oni čijim smo se idolima klanjali kad smo otpadali od Živoga Boga. Ne mogu samo Lujza Čikone i Merilin Menson – uz njih, kao neophodan, mada neželjen, dodatak stižu i bombe sa osiromašenim uranijomom. Ili, ako volite Holivud, morate voleti i Bondstil, jer je sve to deo jedne iste priče…
Naše jugoslovensko detinjstvo se, izgleda, završilo 24. marta 1984. godine, kada je Branko Ćopić, s čijim smo knjigama rasli, izvršio samoubistvo, skočivši sa mosta. On, najnasmejaniji, on, koji je pisao o srećnom dobu u kome je pobedila revolucija, skočio je s mosta, prepun bola zbog izgubljenih iluzija. Još u predgovoru za „Baštu sljezove boje“, Branko je, pišući svom drugu iz mladosti, Ziji Dizdareviću, ubijenom u Jasenovcu, nagovestio crno doba u kome svetom hoda smrt sa kosom.
I nije mogao da podnese crnu slutnju; tačno petnaest godina posle njegovog pada, NATO avioni su krenuli na nas… I mi smo se zauvek rastali sa iluzijama, osim onih koji su plaćeni da  u njih veruju i da nas lažu  kako će nam biti bolje kad i mi u to poverujemo…
Naravno, čitajući hrabre Amerikance, poput Noama Čomskog, shvatili smo da je i američki narod žrtva istog totalitarizma koji je i nas udario 24. marta 1999. Zato mi ne mrzimo žrtve Imperije, ali Imperiju odbacujemo i ne pristajemo na njena pravila. Tome nas je učio Sveti knez, po duhu i vrlini car, Lazar, koga smo , pod vlašću komunista, zaboravili, i na koga nas je Bog podsetio u Velikom postu pre dvanaest godina.

Autor: Žarko Ognjanović

Izvor: DVERI

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top