Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

ПЛАШКИ, ЛИКА: Прича стара 73 године и време данашње

Пред „затварање“ прошлог броја, у четвртак, око 18.30, добио сам позив од господина Милорада Милошевића, из организације „Јадовно“, да са њим и са још стотину других људи из Србије и Републике Српске, проведем три дана на ходочашћу Личкој Крајини и једном од највећих стратишта Срба у Другом светском рату, Јадовну.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/kompleks_jadovno/plaski1.jpg

Без трунке премишљања, прихватио сам позив, обавестио жену, директора новина, и почео припреме за пут. Времена је било мало, јер се већ сутрадан, у петак у подне, испред Храма Светог Саве на Врачару, кретало пут Плашког. У Београд смо стигли око пола дванаест; обавили последње припреме: куповина евра ради солвентности када ступимо на тло ЕУ, куповина воде и нечега за под зуб, док смо у „бусу“. Након молитве и благослова свештеника, поседали смо у аутобусе и кренули.

Ред вожње је предвиђао да у Плашки дођемо мало пре 20.00 часова. Међутим, путовање су нам продужили смерницама како се владати на тлу Хрватске државе, које су нам дали цариници на вратима ЕУ. Ничим изазвани, најучтивије су нас замолили да напустимо превозна средства, и да са пртљагом приступимо царинској контроли. Након прегледа, који се одужио, чини ми се и прегледачима, једнако као и прегледанима, коначно смо са ауто пута, прешли на ауто цесту. Разлике, сем у називу, нема. Изгледа да су нам надлежни министри код истог мајстора учили занат. Општи је утисак да им је гледано кроз прсте, кад је у питању практични рад. Са теоријом стоје много боље, последице десетки из демагогије осећамо једнако, без обзира на наречје истог језика, ко- јим се служимо. Рутину и непријатну тишину тркељисања по доњем вешу, кошуљама, књигама и осталом багажу, прекинула је једна стаклена флаша приликом контакта са керамичким плочицама царинарнице Бајаково. Након консултације очима, и пар уздаха женске популације, постаје најприбранији чувар граница новог европског царства, који је кратко констатовао: „Све је у реду, просим вас, наставимо са прегледом.“ Уздах олакшања са наше стране. Добро је, и у ЕУ живе људи.

Коначно, након задовољавања фетиша цариника, путовање је могло да се настави. Уласком у аутобусе, облаци, који су нас пратили до гранич- ног прелаза, отпочели су симфонију добовањем кишних капи по шасији и шофершајбни аутобуса. Идеално време, за спавање. Какофонија гласова разговорљивих сапутника и духовна музика из звучника, са наведеном кишом, сан су чинили пријатинијим. Стајало се неколико пута, а, у комбинацији физиолошке потребе ипрецењивања капацитетних способности бешика, дали су прилику и нама, никотинским зависницима, да „предахнемо“. Око 20.00 часова, у времену назначеном за долазак, појавили су се први знаци нервозе и почела су стандардна питања која се везују за сва путовања од када је света и века: „Јесмо ли стигли?“ и „Колико још има?“ Умирујући одговор вође пута, још сат и по, није уливао поверење на последњем пит-стопу, негде код Загреба, али шта да се ради. Наоружани стрпље- њем, седамо сви на своја места, инастављамо према Плашком. Најупорнији спавају, они мање упорни настављају са бистрењем светске политике и геостратешког положаја Србије у односу на остатак света и региона.

Таман када сам добио реч, пред нама се појавила табла са натписом насељеног места – Плашки. Време: 21.30. Свака част вођи пута, добра процена. Паркирамо се на платоу, испред основне школе. Припадници министарства унутрашњих послова нас дочекују: Добра вечер, Добро вече и вама. Как’ сте путовали? Ма, супер нико нас није дир’о. Даље нас преузима Горан Славнић, локални парох, а уједно и наш домаћин. Он нас братски поздравља, а потом води у зграду Дома културе, на промоцију књиге „Јадовничка голгота“, његовог колеге, Драгана Шућура, из Републике Српске, са намештењем у оружаним снагама БИХ. Промоција је привукла и држала пажњу присутних. Сат времена је прошло као трен. У истој сали је сервирана и вечера, за нас који смо дошли са пута. Време је Петровданског поста, и оно што је овај народ, сабран око оца Јарића, спремио, заслужује све похвале. Уз разговор са мештанима, време до одласка на починак, прошло је неприметно.

Већи део сапутника је ноћио у Јосипдолу, у локалном мотелу, док је нас десетина била смештена у Плашком, у приватним кућама наших домаћина. Са још двојицом колега, сниматељем РТ Републике Српске и уредником Вечерњих Новости, након дружења, отишао сам на ча- шицу разговора у парохијски дом, где нас је угостио отац Јарић и попадија Тања. Млади и храбри људи, домаћински су нас угостили, како и доликује онима који воде рачуна о духовном животу верног народа.

Један сасвим (не)обичан дан у Плашком
Субота 21. Јун 2014.

 

Субота 21. Јун 2014.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/kompleks_jadovno/plaski3.jpg

 

Субота, као и свака друга, уобичајена. Устајање, кафа, одлазак у град, мало међу свет, ћаскање са другарима, претресање тема које су радним данима стајале архивиране, коментарисање учинка наших фаворита, кад већ нема наших представника на Светском фудбалском првенству, све у свемуваљало је прекратити време до ручка и поподневне дремке, пред почетак фудбалског маратона. И овде би наша прича могла да се заврши, и да остатак времена посветимо анализирању учинка мегданџија из Бразила. Наиме, ова субота је таква само донекле. Налазимо се у Плашком, Личком градићу, чији су становници десетковани у акцији хрватске војске, лета 1995. године. Међутим, нисмо овде дошли ради „исправљања криве Дрине“, истеривања правде и утврђивања кривице. Тиме се баве Трибунали и судови основани од стране УН. Ми се бавимо обичним људима и њиховим животима. Њиховом борбом за голу егзистенцију и њиховом свакодневицом. Данас и овде. У Лици, у градићу Плашки.

Обновљена кућа Ђуре Опсенице, ујака нашег домаћина, била је адреса становања нас тројице новинара. Миленко Ковачевић, из Вечерњих Новости, Дејан Ранчић, сниматељ РТВ Републике Српске, и ја, потписник ових редова, имали смо прилику да се уверимо да су све оне приче о гостољубивости Личана, о којој су исписане многе странице, заиста исти- ните. Додао бих само да ниједног момента нисмо ни сумњали у њих. Након јутарњег новинарског раз- гибавања и информисања, уз кафу и по једну љуту, мученицу за срећан почетак радног дана, развили смо се у „стрелце“, свако према плану рада своје редакције.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/kompleks_jadovno/plaski2.jpg

Прво добро јутро сам упутио једној баки из комшилука, која је са свог прозора гледала низ (пусту) улицу, и јела јабуку. Након уобичајеног поздрава и представљања, упустио сам се у краћи разговор, у који се касније укључио и њен син. Сазнајем да су из средње Босне, из околине Котор Вароши, и да у Плашком живе од 1995. године. У питању су људи хрватске националности, мученици, једнаки као и стотине хиљаде оних који данас живе у Србији, избеглице, којима су ратна дејства на тлу почивајуће нам државе, заувек променила адресу становања у личним документима. Интересовање за мене, након сазнања да сам новинар, нагло је порасло код сина старе мајке са прозора. Али је једнаком брзином и спласло, када сам му рекао да сам из Новог Сада. Закључак је логичан, не могу им бити од велике користи, јер њихову муку треба да чују власти у Загребу, а не неке друге власти 700 километара северније. Љубазно сам се захва- лио на позиву у кућу, и наставио да ходам кроз Плашки. У телефону сам имао меморисан број начелника општине, двадесетосмогодишњег Пере Дамјановића, једног од најмлађих начелника у Хрватској. Претходне ноћи, када смо стигли у Плашки, упознали смо се и договорили састанак.

Након краћег телефонског разговора, утаначили смо место и време виђења. Кафе бар „Нептун“, у подне. Време до састанка са представником локалне власти, прекратио сам разговором са грађанима, а и онима који су у пролазу кроз ово ме- сто. Моје више него скромно знање „тарзан инглиша“, било је од користи при сусрету са страним туристима (као да сам ја овде домаћи).

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/kompleks_jadovno/plaski4.jpg

Па су, тако, неки младићи и девојке из Холандије, захваљујући мојој „англо- саксонској“ љубазности, пронашли банкомат, који је био јужније десет корака иза њих, а који нису опази- ли, иако су прошли поред истог у више наврата. Такође, извесни Јапанци, добили су поруџбину у једном од кафића, јер конобарица, девојчурак од непуних 18 година, на распусту, није знала енглески, да бих се потом побринуо и за још једну екипу омладинаца, непознатог држављанства, која је такође пронашла освежење и љубазно ми се захвалила. Да наруче пиво, то се нису сетили. Па, не сипа се „тханк yоу“ у гушу, да парафразирам једног нашег политичара, омладино. Да је прави тајминг за карловачко са окусом лимете, осетио је извесни Бошко, архаичан лик, са брцима што жаре, средњих педе- сетих година. Све ће ми рећи, каже, само име да му не помињем и да га не сликам. Ок, коруптивни фактор у виду каве (а не кафе), са хладним млеком, је пресудио. Надолазећи мито у виду пива, приде, то се не рачуна. Шта ћу, кад сам слаб на те- кућу проблематику. Тако, од њега сазнајем следеће:

Основна школа у Плашком се зове “Плашки”, исто као и локални фудбал- ски клуб НК „Плашки“. Врло иновативно, приметим, уз констатацију саговорника да је то ради интегрисања и помирења. Ок, капирам боље и тако, него да им клуб носи предрат- ни назив НК „Партизан“, па да нема навијаче, које сам, иначе, тражио, али их нисам могао наћи. Крај сезоне, ваљда, а и Светско првенство је у току и имају представнике на истом. Могућност за наставак школовања после основне школе, у Плашком, не постоји. У потрази за знањем и образовањем, млади путују у 25 километара удаљен Огулин. Жале се на слабе комуникационе везе у виду јавног превоза са остатком Хрватске. Одлазак и долазак у Плашки, сведен им је на два аутобуса и три путничка воза дневно. Људи се углавном ослањају на превоз приватним возилима. Посла, сем у ово мало радњи које се баве услугом, нема. Али, није увек било тако. Пре рата, на подручју Плашког, радило је око 30 угоститељских објеката, 20 продавница са прехраном, биоскоп, две банке, Дом културе (који је и данас на истом месту), средња струковна школа, фабрика цеулозе и папира “Симо Димић”, која је запошљавала 1400 људи, у три смене, шумарија, седиште трговинско-угоститељског ланца “Лика промет – Плашки”, и још штошта чега наши домаћини нису стигли да се сете, у жељи да нам представе свој крај.

Кафе бар “Нептун” у центру Плашког

За једну суботу преподне, пристојна посета,када се околности и географски положај узму у обзир. Ентеријер градски, попут било ког локала у центру града. Да је у улици Модене или Змај Јовиној, уклопио би се, као да је ту одувек. Ни по чему се не би разликовао од осталих, па ни по музици. Ана Николић, Северина, ЕКВ, Психомодо поп, Прљаво казалиште, Атомско склониште, Рибља Чорба, Јура Стублић, Нина Бадрић, Оливер Мандић и остале ведете еx Yу или, како се данас воли рећи, регионалне сцене, које бомбардују са звучника. Музички уредници радио станица као да су похађали наставу код истог професора. Можда и јесу, (т)ко зна?

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/kompleks_jadovno/plaski5.jpg

Моје музичке дилеме је прекинуо Перо Дамјановић, начелник општине. Пристојан младић, власт још није стигла да га исквари, тек је начео другу годину мандата. А, када ми је рекао колики му је буџет општине и како га пуни, шансе да почне пунити насловне стране и дуплерице таблоида су се свеле на минимум. Око 150000 евра средстава убирају из сопствених прихода, док остатак до 600000, колико им је потребно за годину дана, добијају од државе, кроз пројекте које реализују. Незавидан положај, рекло би се. Сазнајем да општина има 11 већника, од којих Перо има већину. Њих седам чине СДП (Перина странка) са три, и две српске странке, са по два већника.

У опозицији је ХДЗ, са четири одборника. На моју опаску, да је све то у реду и лепо, и да треба да се жени, само се загонетно насмејао. Пошто се ближило време ручку, љубазно ме је позвао на исти, што, свакако, нисам одбио. Пи- тао ме где бих ишао, реко’ тамо где може на потпис; ударио сам „ниско“, рачунам да је на таквим местима клопа најбоља. Перо се није дао збунити. Одвео ме је у ресторан „Градина“, у Јосип Долу, лички одрезак је за пам- ћење. Ако ико буде у прилици да прође туда, нека не пропушта ово. Није потписао, платио је кешом. Одговорно, нисам ни сумњао да ће тако бити. По повратку у Плашки смо се растали, јер му је у госте дошла синовка из Ријеке, па, као прави стриц, иде кући да се мало поигра са њом и одмени мајку (баку) у јурцању за малим зврком.

Ближила се ноћ, а са њом и четврта утакмица fi нала плеј офа Црвена Звезда – Партизан. Ко је узео пехар, познато је. А оно што је занимљиво је да се та утакмица пратила са истим жаром, као да се гледа у неком локалу у Србији. На другом екрану је истовремено ишао пренос из Бразила, а са разгласа се чуо горе наведени музички садржај. За сваког по нешто. Омладина и они мало старији су се заједно забављали и трошли још једну суботну ноћ, намењену проводу. На починак сам отишао у поноћ, Ђуро Опсеница, наш домаћин, код кога смо били смештени, одвезао ме је до куће, где су ме колеге чекале. До неког (пристојног) доба, сумирали смо утиске и, коначно, око пола два, отишли на починак. Сутра је дан за повратак кући. Мирна плашчанска ноћ, без буке турирања мотора моћних машина, и планински ваздух са Капеле, утицали су на добар сан. Вреди посетити Плашки, само треба смислити довољно добар разлог.

Пише: Слободан Јовановић

Извор: Новине новосадске

 

Везане вијести:

Владика Јован и министар Вулин на Јадовну 29. jуна 2014. у жалосноj улози

Атлас Покоља

 
 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: