Пашина глава уз ћивот свеца

Црногорци, Срби уопште, од доласка Турака наовамо много више су ратовали и крварили у борбама са браћом, односно исламизираним сународницима, него са етнички чистим Турцима.

Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски Ам­фи­ло­хи­jе твр­ди да jе са гла­вом Мах­мут-па­ше, иако jе био ве­ли­ки крв­ник цр­но­гор­ски, по­сту­пље­но та­ко ка­ко jе по­сту­пље­но по из­ри­чи­тоj на­ред­би Пе­тра Првог Пе­тро­ви­ћа Ње­го­ша, од­но­сно Све­то­га Пе­тра Це­тињ­ског, ко­jи jе, кад су му по­сли­jе бо­jа на Кру­си­ма до­ни­jе­ли па­ши­ну гла­ву, ре­као:

„Ка­да би они ко­jи су у овом ду­ња­лу­ку, зна­ли чи­jа jе ово гла­ва, мно­ги би за­ри­дао и у цр­но се обукао”, а он­да за­по­ви­jе­дио Цр­но­гор­ци­ма да, под ње­го­вим про­клет­ством, ту гла­ву чу­ва­jу и да се ни­ко не усу­ди да jе скр­на­ви. Та­ко се, ето, гла­ва зло­гла­сног ска­дар­ског ве­зи­ра Мах­мут па­ше Бу­ша­тли­jе до да­нас чу­ва у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру, по­ред ћи­во­та Све­то­га Пе­тра Це­тињ­ског.

Чи­ни се да jе у овим ри­jе­чи­ма Све­тог Пе­тра Це­тињ­ског, у том ње­го­вом чи­ну, а и ри­jе­чи и чин доби­jа­jу по­себ­но на сна­зи и зна­ча­jу ако се зна да се све до­го­ди­ло ко­jи тре­ну­так по­сли­jе страшног бо­jа у ко­jем су му по­ги­ну­ла 132 мом­ка док их jе бли­зу 300 би­ло ра­ње­но, са­зда­на сва тра­ги­ка цр­но­гор­ске исто­ри­jе од Ко­со­ва на­о­ва­мо, све до бо­jа на Кру­си­ма, а мо­гло би се ре­ћи и све до бал­кан­ских ра­то­ва и ко­нач­ног осло­бо­ђе­ња од Ту­ра­ка:

– Тра­ги­зам цр­но­гор­ске исто­ри­jе jе у то­ме што су Цр­но­гор­ци, Ср­би уоп­ште, од до­ла­ска Ту­ра­ка на­о­ва­мо мно­го ви­ше ра­то­ва­ли и кр­ва­ри­ли у бор­ба­ма са бра­ћом, од­но­сно исла­ми­зи­ра­ним сународ­ни­ци­ма, не­го са ет­нич­ки чи­стим Тур­ци­ма – сма­тра про­фе­сор Пре­драг Ву­кић. – Ето, Иван Цр­но­jе­вић осни­ва Це­ти­ње и 1484. го­ди­не по­ди­же ма­на­стир, а ње­го­ви ди­рект­ни исламизира­ни по­том­ци га три пу­та па­ле и ра­за­ра­jу – два пу­та Су­леj­ман-па­ша Бу­ша­тли­jа и jедном Мах­мут-па­ша Бу­ша­тли­jа. То кр­ва­во клуп­ко jе, ето, на­кон пет вjе­ко­ва ипак до­би­ло срeћ­ни епи­лог, по­след­њи Бу­ша­тли­jа се на­кон пет вjе­ко­ва, упра­во на те­ме­љу тог хра­ма, вра­тио у вjе­ру свог пра­прет­ка ко­jи jе храм по­ди­гао. Са Стан­ком jе по­че­ло, са Стан­ком се, ето, и за­вр­ша­ва…

Ина­че, ове дви­jе сjаj­не по­бjе­де над Тур­ци­ма 1896. го­ди­не, на Мар­ти­ни­ћи­ма и на Кру­си­ма, не само што су про­ни­jе­ле сла­ву цр­но­гор­ског оруж­jа (ру­ски цар им jе че­сти­тао по­себ­ном гра­ма­том, ко­jом jе Цр­ноj Го­ри за­га­ран­то­вао и стал­ну по­моћ од 1.000 ду­ка­та го­ди­шње), не­го су озна­чи­ле и по­че­так уjе­ди­ње­ња Цр­не Го­ре и бр­ђан­ских пле­ме­на, али не­сум­њи­во да­ле и ве­ли­ки под­стрек дру­гим по­ро­бље­ним на­ро­ди­ма на Бал­ка­ну да од­луч­ни­jе кре­ну у бор­бу за осло­бо­ђе­ње од петовjе­ков­ног тур­ског jар­ма. Не­ки су спрем­ни чак и да ус­твр­де да су ове по­бjе­де има­ле ути­ца­jа и те ка­квог од­jе­ка пр­вен­стве­но у Ср­би­jи у ко­jоj ће осам го­ди­на ка­сни­jе бук­ну­ти Пр­ви срп­ски устанак.

Бе­ћи­ро­вић о Кру­си­ма

Та­ко гро­мо­ви­ти до­га­ђаj и ве­ли­ку цр­но­гор­ску воj­нич­ку по­бjе­да на Кру­си­ма, ни­jе, на­рав­но мо­гао за­о­би­ћи ни наj­по­зна­ти­jи на­род­ни пjе­вач у срп­ском jе­зи­ку у два­де­се­том ви­jе­ку ха­џи Ра­до­ван Бећи­ро­вић Тре­бjе­шки. У пjе­сми по­све­ће­ноj овом бо­jу он, на­рав­но, не про­пу­шта при­ли­ку да нагла­си ко jе Мах­мут ве­зир и ода­кле му jе ко­ри­jен, да из­ра­зи своj став пре­ма чи­ну Стан­ка Црноjе­ви­ћа и по­на­ша­њу ње­го­вих по­то­ма­ка пре­ма отаџ­би­ни из ко­jе су по­те­кли:

„Те­жи бjе­ше Ска­дар и Бу­ша­ти,

Цр­ноj Го­ри и ње­ноj сло­бо­ди,
Но сви дру­ги Тур­ци и из­ро­ди…”

Што се са­мог бо­jа ти­че он наj­при­jе пре­ци­зно опjе­ва­ва по­ги­би­jу Мах­мут-па­ше, а пjе­сму за­вр­ша­ва jа­ди­ков­ком па­ши­не маj­ке:

„Си­не Ме­хо, што ме не по­слу­ша,

Да се про­ђеш про­кле­ти­jех ду­ша
И ка­ти­ла по­па са Ње­гу­ша,
Ко­га на­род цр­но­гор­ски слу­ша.
Јер то ни­jе ка оста­ла ра­jа,
Ју­че с то­бом осве­ти­ше Ба­jа,
Ко­га тво­jи по­гу­би­ше пре­ци,
На ви­со­коj го­ри Вр­ти­jељ­ци…”

Па­ша jе спа­љен

Дра­го Ми­шко­вић нам jе по­ка­зао jе­дан ви­но­град на­сред Кру­са, ко­jи се зо­ве Ме­тех. Кад jе jе­дан ње­гов ро­ђак при­jе 30-40 го­ди­на ту кре­нуо да ко­па ка­на­ле да би по­са­дио ло­зу, на­и­шао jе на вели­ке и ду­бо­ке тран­ше­jе, об­ло­же­не пло­ча­ма, у ко­jи­ма су се на­ла­зи­ле го­ми­ле људ­ских ко­сти­jу. Прет­по­ста­вља се да су ту са­хра­ње­ни из­ги­ну­ли тур­ски воj­ни­ци.

– Мах­мут ве­зир ни­jе са­хра­њен – ве­ли Ми­шко­вић. Ње­го­во тру­пло jе од­ву­че­но низ стр­ми­ну, педесе­так ко­ра­ка ни­же од мjе­ста гдjе jе по­сjе­чен. Ту jе ма­ло при­jе бо­jа био са­дjе­нут лист. Довукли су га до­тле, из­гле­да и по­пе­ли тру­пло на стог а он­да за­па­ли­ли… Ту jе по­том као обиљеж­jе ози­да­на ма­ла ку­ла, ко­jу мjе­шта­ни пом­но чу­ва­jу и ре­дов­но jе кре­че да би се из­да­ле­ка мо­гла ви­дjе­ти.

Пише: Будо Симоновић

Сjу­тра: СА­МО ВЕ­ЛИ­КИ ДУХ МО­ЖЕ ДО­НО­СИ­ТИ ВЕ­ЛИ­КЕ ОД­ЛУ­КЕ

Извор: Дан

Везане виjести:

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу I

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу II

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу III

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IV

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу V

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VI

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VIII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IX

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу X

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XI

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XIII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IV