100 godina od Velikog rata – Ogrlice iz Tunisa.

Datum objave: subota, 28 maja, 2016
Veličina slova: A- A+

Ogrlice iz TunisaČedomir Vukašinović iz Sinoševića vratio se živ iz rata, ali ne praznih ruku. Svojim ćerkama napravio je dve ogrlice srebrnjaka, znajući za njihovu skorašnju udaju.

„Mi smo kao deca zajedno s mamom računale vreme prema ratovima. Tata je mobilisan ili nije. Sedam godina ratovanja, nas šestoro dece. To je moj otac, to je njegova biografija. Sećam se zvona u Takovu. Ječalo je selom. Mama je ćutke otvorila drveni sanduk u gostinskoj sobi i počela tati da pakuje čiste košulje. Kao deca, sestra i ja nismo znale štaje to rat, ali znakovi postoje. Dokje mama već uvijala vruć hleb u težinjavu krpu, nana (tatina mama) poklopila je čanak sira i stavljala ga u šarenicu. Za to vreme naš otac je ćutke potkivao svoje opanke pod tremom. Nije mu prvi put… Poljubio nas je sve u čelo, svoju majku u ruku i nestao u grupi naših komšija koji su s pesmom pošli niz put, istim poslom.” Ovako je uvek počinjalo kazivanje Darinke Maksimović, devojačko Vukašinović, o svom ocu Čedomiru. Mi deca, njena unučad, slušali smo bez treptanja.

Veteran oba balkanska rata, pripadnik Desetog šumadijskog puka-izviđačke čete, Čedomir Vukašinović je dva puta odlikovan Medaljom za hrabrost i Karađorđevom zvezdom s mačevima.

Posle Velikog rata, obično zimi, kad selo utihne, pričao je ukućanima daj e konj sveta životinja. Preko Prokletija moralo je imati za konja sena, makar lisnika,a vojniku šta se zatekne. Prehranio se Čedomir (ne samo on), zrnevljem nesvarenog kukuruza iz konjske balege, a u svim ratovima nosio prst voštanice da se nameni za slavu, Božić i Vaskrs.

Sećao se pričom rata s Bugarima i primirja za pravoslavni Božić, kad su obe sukobljene strane spontano izašle iz rovova i jedni drugima rekli: „Hristos se rodi!”, „Vaistinu se Hristos rodi! Bratko”…

A to je život. Kao i dar Čedomirov svojim najstarijim ćerkama Darinki i Vinki. Znao je Čedo, kada se rat završi i on se vrati, ćerke treba udavati. Kuća je utanjila a miraz treba spremati, vreme je…

Dok je srpska vojska vidala rane u Bizerti, on nije dangubio. Od 13 metalnih apoena – 50 centi tuniskih iz 1915. godine, jednog francuskog franka(1906) i dva „srebrnjaka” francuska od 50 centi (1916) – Čedo je napravio dva đerdana. Svaku paru probušio svrdlom, provukao jak končić i podelio u dve grupe, svakoj ćerki po osam srebrnjaka spojenih u dve somotne trake koje je skinuo sa šinjela. U međuvremenu, otišao je u Zemaljski muzej poznate varoši i uskliknuo od radosti kada je u postavci muzeja među eksponatima video srpsku narodnu nošnju. Zamolio je domaćine za uslugu. Fotografisao se.

Ta crno-bela sarta postale, čuva se porodično među potomcima u Gornjem Milanovcu. Na poleđini fotografije piše: „Iz Severne Afrike varoši Bizerta, francuske kolonije Tunisije. Na poklon mojoj ćerki Vinki, avgusta 1915. Čedomir.”

Ista kuća u gradu pod Rudnikom čuva dve niske srebrnjaka. Uspeo je solunac da preskoči tolika minska polja, pretrči rovove, izbegne kuršume i osvane pred crkvom u Takovu. Došao je sa 42 kilograma, ali živ. Mlađe ćerke Drinka i Ljubinka nisu ga poznale. U vreme mobilizacije tek su prohodale. Radivoje i Radiša su Ljubičina (devojačko Smiljanić) i Čedova posleratna ljubav.

U Drugom svetskom ratu Čedomir Vukašinović nije učestvovao ni na jednoj strani. Do kraja života bavio se pčelama i kalemljenjem voća. Najmlađi sin Radiša doživeo je duboku starost, umro je u 91. godini života, prošle godine. Stariji Radivoje, kao mladić još nestasao za vojsku, odveden je iz dvorišta rodne kuće vezan, od strane Ljotićevaca, u nepoznatom pravcu. Do dana današnjeg o njemu nije nađen nikakav trag.

Saša Savović POLITIKA




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top