Novak Dukić: DECA JASENOVCA

Datum objave: sreda, 20 februara, 2019
Objavljeno u Jasenovac, Jastrebarsko
Veličina slova: A- A+

Prošle godine u januaru, u Njujorku, u sedištu Ujedinjenih nacija održana je kapitalna izložba pod nazivom “Jasenovac – Aušvic Balkana”. Istoimenu knjigu napisao je prof.dr. Gideon Grajf, jedan od najvećih stručnjaka za Holokaust, sa institiuta “Šem Olam”.


Opštepoznata i često pominjana činjenica jeste da su se nad užasima koje su videli u logorima NDH zgražavali i najokoreliji nacisti, priradnici zloglasne SS divizije. O tome govori i Hitlerov ambasador pri tadašnjoj NDH, general fon Horstenau, koji je, tokom svog službovanja bio svedok bezbrojnih zverstava Ustaša, o čemu je, nakon završetka rata opširno pisao u svojim memoarima.
Da se razumemo, Jasenovac nikako nije bio jedini logor smrti u NDH, ali o njemu se svakako najviše zna, iz kazivanja svedoka i onih, istina malobrojnih, koji su iz Jasenovca uspeli da izađu – živi.
57 ustaških metoda ponižavanja, ubijanja i mučenja do smrti:

DIREKTNI NAČINI UBIJANjA ŽRTAVA:

1. Davljenje u reci
2. Trovanje cijanidom
3. Ubijanje čekićem
4. Ubijanje maljem
5. Ubijanje sekirom
6. Ubijanje srpom
7. Vešanje
8. Odsecanje glave
9. Masovno ubijanje „srbosijekom“
10. Gušenje rukama
11. Prerezivanje grkljana
12. Probadanje nožem do smrti
13. Vađenje srca iz žrtve
14. Ustreljavanje
15. Premlaćivanje na smrt
16. Ubijanje trudnica strujom

MUČENjE ŽRTAVA KOJE U VEĆINI SLUČAJEVA DOVODI DO SMRTI:

17. Bacanje živih žrtava u jame
18. Spaljivanje žive žrtve (polivanje benzinom)
19. Masovno spaljivanje u pećima
20. Nabijanje na kolac
21. Kuvanje živih u kazanima za sapun
22. Vađenje organa iz živih žrtava
23. Bacanje žrtava psima i svinjama
24. Bičevanje do smrti
25. Dranje kože žrtvama
26. Gaženje do smrti
27. Ukucavanje eksera u glavu
28. Komadanje tela žrtvama
29. Kopanje očiju
30. Razapinjanje (sa zakucavanjem eksera)
31. Odsecanje testisa
32. Lomljenje kostiju
33. Premlaćivanje
34. Nabijanje eksera pod nokte
35. Vezivanje žrtve i njeno vešanje po dasci sa ekserima
36. Vešanje za noge
37. Organizovanje gladijatorskih borbi (brat na brata)
38. Zasecanje radi paljenja krvi
39. Okivanje nogu logoraša bukagijama (gvozdenim lancima)
40. Trovanje hrane kaustičnom sodom
41. Pregorevanje žrtve lemilicom

POSEBNI NAČINI UBIJANjA I MUČENjA ŽENA:

42. Vađenje fetusa iz stomaka trudnih žena
43. Silovanje i nabijanje na kolac
44. Silovanje i odsecanje dojki
45. Silovanje i stavljanje živih pacova u genitalije
46. Silovanje i stavljanje opušaka u genitalije

POSEBNI NAČINI UBIJANjA I MUČENjA:

47. Razbijanje dečije glave o zid
48. Razbijanje dečije glave maljem
49. Nabijanje dece na bajonet
50. Oslepljivanje dece tako što su terana da gledaju sunce

STAVLjANjE ŽRTAVA U USLOVE KOJI NESUMNjIVO UZROKUJU TEŠKE BOLESTI ILI SMRT:

51. Izgladnjivanje
52. Držanje zatvorenika bez vode
53. Nedostatak toaleta
54. Potpuno nehigijenski uslovi koji direktno dovode do zaraznih bolesti
55. Stimulisanje na kanibalizam u uslovima krajnjeg izgladnjivanja
56. Robovski rad do smrti
57. Smrzavanje

Ispovesti preživelih
Ove potresne ispovesti retkih preživelih logoraša Jasenovca, koji su u njemu bili zatočeni kao deca, prenosimo u celosti, neizmenjene:
“Čim smo ušli u logor, nas su oduzeli od majke i odmah su nas sa ostalom decom razvrstali po uzrastu. Ja sam imao sedam godina i posle tog razdvajanja nikada više nisam video svoje dve sestre i brata. Terali su nas decu da gledamo kako ubijaju i kolju,” prisećaju se danas bivši logoraši koji su kao deca bili zarobljeni u Jasenovcu.
Oni stariji koji su preživeli užase logora Jasenovac, danas više nisu među živima, ali ostali su oni koji su ove strahote preživeli kao deca mlađa od deset godina i oni se svakog petka se okupljaju u Udruženju logoraša Jasenovca.
Novak Dukić, danas osamdesetogodišnjak priča nam kako je svoje detinjstvo proveo u ozloglašenom logoru:
“- U proleće 1942. godine na veliko se pričalo po selima Potkozarja da će Nemci i ustaše da izvedu ofanzivu da bi uništili sve partizane i potkozarski narod koji je pomagao partizane. U strahu od te ofanzive narod je počeo da se sklanja u planinu Kozaru pa tako i moji roditelji sa nas četvoro dece, moje dve sestre, brat i ja. Nakon pada Kozare sav taj narod teran je prema Staroj Gradiški, prema logoru Jasenovac. Na tom putu bilo je puno poubijanih. Ustaše i domobrani su udarali ljude u koloni da se brže kreću. Moj otac je na to udaranje reagovao, rekao je da možemo brže i njega su odmah izveli iz kolone i streljali pored puta.
– Mi smo nastavili dalje sa masom sveta preko mosta da prelazimo Savu na putu za Jasenovac. Tu su ustaše bacile nekoliko ljudi sa mosta u reku… ”Oni su pomagali partizane” govorili su i bacali neke starce u vodu. Čim smo prešli most nas su usmerili uz obalu Save prema logoru. Govorili su nam da je to poslednji put kojim se krećemo i da se nikad nećemo vratiti.

– Kada smo stigli video sam logor ograđen bodljikavom žicom, visoke stražarske kućice u kojima su bile ustaše sa mitraljezima. Odmah na ulazu u logor počeli su da odvajaju decu od majki. Majka koja nije htela da preda decu ustašama odmah je bila likvidirana. Ispred nas je stajala jedna mlađa žena sa detetom u naručju i nije htela da ga pusti. Ustaše u crnim uniformama koje su zvali Crna legija prišle su joj s leđa i jedan od njih joj je zabio bajonet u leđa. Žena je pala i ispustila dete koje su uzela druga dvojica i bacili u vazduh da bi ga jedan dočekao na bajonet – seća se strašne scene kojoj je prisustvovao pri samom ulasku u logor. Sećam se kako su po deset ili petnaest ljudi vezali žicom pa su ih onda tukli maljevima, čekićima i nekim polugama dok svi nisu popadali. Onda su drugi logoraši morali da odvuku te ubijene do reke Save gde su ih bacali u vodu, da bi onda ustaše ubile i te koji su ih vukli. To je bilo strašno za gledanje, ali su nas terali da budemo tu u blizini. Sećam se i prizora kako jedan ustaša sedi na dva, tri zaklana logoraša, puši cigaru i pije neki alkohol. Rukavi su mu bili zavrnuti do laktova, a ruke krvave. Kada je popušio cigaru, tražio je da mu dovedu neku partizanku sa Kozare… Sećam se i da su kuvali neku čorbu u kazanima, a kako nije bilo dovoljno za sve, puštali su da se narod otima za hranu. Oni se onda odmaknu od stola i pucaju ili bodu sabljama i tako ubijaju logoraše – svedoči o ovim strahotama Novak Dukić.

Jednog dana su njega i mnogo druge dece utovarili u stočni vagon i poveli na put. O tom jezivom, mučnom putovanju, Novak Dukić kaže sledeće:
– Zatvorili su vrata vagona i negde su nas vozili. Taj put je dugo trajao, a tu je bilo dosta bolesne, gladne i žedne dece. Kad je voz stao, kada su otvorili vrata, čuli smo da je to Zagreb. Puno dece koja su poumirala u vagonu su bacali na jednu gomilu, a žive su odvajali na drugu stranu. Nas su potrpali u kamion i odvezli u neko prihvatilište gde smo bili desetak dana i tu smo dobili malo vode i hrane. Onda su nas ponovo ubacili u neki stočni vagon i odvezli u logor Jastrebarsko. Tamo je već bilo puno dece, a brigu o njima su vodile časne sestre dok su ustaše čuvale logor. Davali su nam da jedemo, a imali smo i vodu za piće – priča Novak Dukić koji je tada sa ostalom muškom decom smešten u podrum tamošnjeg dvorca, dok su u prizemlju bila ženska deca.
Svaki dan zaprežna kola odvozila su tela dece…
– Tamo su nas te časne sestre učile kako da se molimo bogu na katolički način i učile su nas neke pesmice. One su bile stroge, u crnim uniformama i sa štapovima kojima su tukle neposlušnu decu. Deca su bila neuhranjena i bolesna, često su umirala pa su svako jutro ispred dvorca dolazila jedna zaprežna kola koja su odvozila negde mrtvu decu. Tamo su nas oblačili u male crne ustaške uniforme sa kapama na kojima je bilo slovo “U”, tako su nas fotografisali i te slike su verovatno slali negde. Govorili su nam da kad porastemo moramo da budemo bolje ustaše od njih. Bilo je i usvajanja dece od strane hrvatskih porodica. Ako im se svidite oni vas usvoje i daju vam novo ime.

Kraj agonije Novaka Dukića

O svom izbavljenju iz logorskog sistema Jasenovca (čiji deo je bilo i Jastrebarsko, prvi i jedini na svetu logor za decu) Novak Dukić govorio je :
“U to vreme u našim potkozarskim selima preživeli roditelji su čuli da u Jastrebarskom ima žive dece pa su krenuli da ih traže. Iz mog sela su došle dve komšinice koje nisu našle svoju decu ali su prepoznale mene i vratile su me u moje selo koje se nalazi između Banjaluke i Prijedora. Tu sam našao majku koja se vratila iz Jasenovca. Ona je dok je bila u logoru morala sa još nekoliko žena da obrađuje zemlju i čisti štale po okolnim kućama i jedan dobar hrvatski seljak je jedne noći uspeo da njih nekoliko žena prebaci čamcem preko Save te su one dalje pešice uspele da se domognu Potkozarja.”

Izvor: SRPSKE NOVINE

POKOLj - Naziv za sistematski državni zločin genocida počinjen nad pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rata od strane Nezavisne Države Hrvatske na cijelom njenom teritoriju.
POKOLj – Naziv za sistematski državni zločin genocida počinjen nad pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rata od strane Nezavisne Države Hrvatske na cijelom njenom teritoriju.

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top