Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Новог племена“

Титологијом за ренесансу Титославије

У намери да повампире титолошке фалсификате о КПЈ/СКЈ као и улози ове гангстерске политичке организације у повести „народа и народности Југославије“, носталгични југоброзомбии окупљени око памфлетско-пропагандног новокомунистичког портала „Novi plamen“ (www.noviplamen.org) и предвођени псеудоповесничарем Стефаном (Стипетом?) Гужвицом изигравајући знанствене академске раднике константно покушавају да протуре старе фалсификат-тезе југословенске антинаучне историографије познате као „титологије“ из доба Титославије – обећане земље једног аустроугарског каплара из хрватског Загорја.

Носталгија као психолошка појава или стање духа сама по себи није опасна али јесте уколико је заснована на нереалној и лажној идеологизацији онога за чим се тугује, а то су у овом случају новопламеног Гужвице и његових југоброзомби другова са истог памфлетског портала она „добра стара Брозова времена“ која су нам омогућили његова КПЈ/СКЈ, а чија је званична титоистичка титологија препуна повесних фалсификата и исполитизованих интерпретација којих се новопламени југоброзомбии још увек „држе као пијан плота“.

Овде се конкретно ради о памфлетској пљувачини Стефана Гужвице на порталу „Novog plamena“ у виду текста под насловом „O „saradnji“ komunista i ustaša“, а који се иначе највећим делом бави мојим наводно псеудоисториографским писањем о југокомунистима и нарочито антисрпском карактеру КПЈ/СКЈ као и колаборацији Брозових партизана са Павелићевим усташама у Другом светском рату. Овај идеолошко-политички памфлет у целости можете прочитати на следећем линку: http://noviplamen.org/tekstovi/2016/10/o-saradnji-komunista-i-ustasa.

У доњем тексту бих желео да одреагујем у најосновнијим цртама на ову памфлетску бљувотину новопламених брозомбија обзиром да се иста већ увелико шири, тј. преобјављује, по разноразним сличним брозомбијевским порталима на интернету у циљу ширења носталгије за антисрпском и великохрватском Титославијом. Опширније реаговање је у току писања и биће публиковано у најскоријем времену.

Тактика југоброзомбијевског обрачуна са неистомишљеницима

Аутор текста, (не)извесни Стефан Гужвица, још пре допуштања читаоцима да се упознају са истим пресуђује ad hoc ко је ко и шта је шта тако да се још на самом почетку текста читаоцима дају политичко-идеолошко „исправне“ смернице у правцу допуштеног размишљања и коначног верификовања самог чланка који очито да има за једини тактички циљ да морално и академски дезавуише ауторе којима се бави, тј. критикује. Оваква партијско-политичка методологија обрачуна са свим неистомишљеницима, политичким противницима и националним непријатељима је добро позната ставка у начину револуционарне борбе југословенских комуниста још од самог оснивања КПЈ на Вуковарском конгресу од скоро пре једног столећа (20.−25. јун 1920. г.). Дакле, југокомунисти користе једну те исту револуционарну тактику у наративној борби против својих неистомишљеника читав један век, а та тактика се управо састоји од изношења замена теза још пре почетка било какве расправе као и директних напада и наративног блаћења противника у морално-политичком контексту. На овај начин се код недовољно упућеног обичног света, тј. „широких народних маса“, ствара вештачки утисак стручне некомпетентности и моралне искварености нападнутог противника – ефекат који су титоисти одлично искористили (тј. злоупотребили) у својој револуционарној борби за преотимање власти у читавој Југославији ради увођења антисрпске и пре свега антисрбијанске диктатуре и терора. Тако се титоистички метод моралне и стручне деградације неистомишљеника уз

подметање ноторних лажи у тактичком виду замена политичко-историјских теза показао, уз помоћ физичког терора и репресије државно-полицијског апарата, као крајње плодотворан у функцији испирања мозгова грађана послератне Титославије али пре свега Срба и грађана Србије који су одувек аустроугарском каплару били не само кост у грлу већ пре свега главни изворник његове политичко-идеолошке шизофреније којом се инфицирао у србофобичној Двојној Монархији.

Јосип Броз Тито, на чији рачун не постоји ни једно једино слово на порталу „Novog plamena“, је своју римокатоличко-франкофуртимашку србофобију конкретно испољио још 1914.−1915. г. ратујући на територији окупиране Западне Србије у аустроугарском плавом мундиру као припадник злогласне и крволочне хрватске домобранске „Vražje divizije“, а за то своје војевање зарадио подофицирско унапређење и ордење од цара Фрање Јосифа I. На место злочина из Првог светског рата, Броз се вратио 1941. г. да настави тамо где је стао 1915. г. Наравно, на једном порталу типа „Novog plamena“ овакве фактографске пикантерије из вођине биографије нећете никада наћи али хоћете морално-стручну деградацију и дезавуисање оних аутора који се баве историографијом, а не историјом „југословенских народа и народности“. Читава поента портала „Novog plamena“ и јесте у томе да његови аутори-сарадници, типа Стефана Гужвице, не разликују, или још боље речено не желе да разликују, (званичну дневнополитичку) историју од (критичке идеолошки необојене) историографије јер им то и није домаћи дневнополитички задатак за који добијају хонораре нити им се уклапа у идеолошко-политичку концепцију портала.

Докази о антисрпском карактеру КПЈ/СКЈ

За друга Гужвицу су дакле сви који сумњају у националну (тј. антисрпску) политику КПЈ/СКЈ једноставно националисти и фалш- знанственици који се баве грубим фалсификовањем повесних извора и већ „доказаних“ чињеница (од стране Брозове титологије).

Овде бисмо титолошким друговима и другарицама навели само основне и конкретне доказе (top ten) о антисрпској политици КПЈ/СКЈ, а који су већ постали неспорни у круговима критичких историографа који су раскрстили са политичко-идеолошким подметачинама Гужвицине квазинаучне титологије и Брозове револуционарне партизанштине:

– Југокомунисти око Броза су се одувек борили за што већу (Брозову отаџбину) Хрватску и што мању Србију у којој је Броз ратовао у Првом светском рату као припадник хрватске домобранске „Vražje divizije“ (претече Францетићеве усташко-кољачке „Crne legije“ из Другог светског рата). Познато је да је неколико солдата „Vražje divizije“ касније приступило усташком покрету. Иначе, 42. Домобранска пешачка дивизија, позната као „Вражја“, борила се 1914. г. у Срему, Бици на Церу и Бици на Колубари, а делови те дивизије (25. пук у коме је био и Јосип Броз) су остали у Србији све до јануара 1915. г. када су пребачени у Галицију. Какву сте политику могли да очекујете од једног „вражијег“ Броза двадесетак година касније када се докопао функције генсека КПЈ?

Јосип Броз Тито као генсек КПЈ је (врло вероватно у договору са усташким поглавником у Загребу) прешао у лето 1941. г. из главног града НДХ у Београд и Западну Србију како би организовао устанак против окупатора како то стоји у званичним титолошким историјама. Међутим, прави циљ дизања оваквог устанка у Србији није била никаква борба против окупатора већ намерно изазивање и провоцирање немачких окупационих снага за вршење масовних одмазда над србијанским цивилима по пропорцији 100 цивила за једног убијеног и 50 за једног рањеног немачког војника. Наравно, Броз није организовао устанак у Хрватској против усташких кољача ради спасавања српских цивила већ је прешао Дрину да изазива масовне егзекуције над цивилима у Србији. Тако су Павелић и Броз поделили 1941. г. подручје Југославије на две зоне сатирања Срба: усташе западно од Дрине, а комунисти источно од Дрине. Велики број партизана је у лето 1941. г. дошао управо са простора НДХ у Србију да диже устанак а њихово национално порекло се тактички скривало од стране титологије. Тако Стефан Филиповић није био никакав Стефан већ Стјепан што је врло вероватно и у случају Стефана Гужвице. Ко су и шта су Стјепани или Стипани, познато је.

– Такозвани „устанак“ народа Србије од 7. јула 1941. г. против окупатора је био почетак чистог грађанског рата који су отпочели Брозови комунисти тако што су тог дана у Белој Цркви убили српског жандарма, а не немачког или неког другог окупационог војника (мађарског или бугарског). На подручју НДХ комунисти не предузимају никакве операције против усташа, Немаца или Италијана, а устанак српског народа на подручју усташке НДХ из јуна (не јула него баш из јуна) 1941. г. нема никакве везе са комунистима који су тада били у пакту са Хитлером.

– Константна директна и индиректна колаборација Брозових партизана са Павелићевим усташама у току читавог рата на подручју НДХ је најчвршћи и необориви доказ антисрпске политике КПЈ и тзв. НОВЈ. О дотичној колаборацији директно говори и реномирани словеначки повесничар Јоже Пирјевец (кога иначе камарад Гужвица цитира у свом горњеспоменутом и наведеном идеолошко-политичком памфлету само онда када му је потребан за доказивање својих теза), нпр.: Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I deo, Beograd: Laguna, 2013, str. 180−183. О директној и недвосмисленој колаборацији Брозових партизана са немачко-нацистичким окупатором постоји и необориви аутентично-оригинални архивски документ из Војног архива у Београду на немачком језику и откуцан на писаћој машини. У горњем десном углу документа стоји да је настао у Горњем Вакуфу 11. марта 1943. г. док у његовом доњем десном углу стоје аутографи три Брозова преговарача и углављивача колаборацијског споразума са немачким нацистима против Југословенске војске у Отаџбини ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Факсимил документа је објављен у: Перо Симић, Тито, феномен 20. века, Београд: Службени гласник, 2011, стр. 188. Друг Гужвица, наравно, није упознат са овим и оваквим документима па их стога и не наводи у свом паланачком памфлету што јасно говори о његовој академско-професионалној „стручности“ и добрим знанственим намерама бављења историјом „народа и народности Југославије“ у Другом светском рату (и шире).

– Након окупације Србије у јесен 1944. г. титоисти спроводе масован терор и ликвидације цивилног становништва тако да је у наредне две године побијено најмање 70.000 србијанских грађана, а можда и читавих 100.000 (видети збирку докумената: Срђан Цветковић, У име народа!: Илустрована енциклопедија политичке репресије у Србији 1944−1953, Београд: Историјски музеј Србије−Evro-Giunti, 2014; рецензенти: Др Коста Николић и Др Владимир Петровић). Само у Београду су титоисти ликвидирали више „народних непријатеља“ него у читавој Брозовој отаџбини Хрватској. Познато је да је сам Броз пред инвазију на Србију од стране прекодринске партизанштине својим командантима и саборцима изјавио у виду политичке директиве да се у Србији имају понашати као у „непријатељској земљи“. Није нам познато да је такву изјаву својим партизанима Броз икада изрекао у вези са Хрватском. Комунистички терор у „ослобођеној“ Југославији је био национално-географски асиметричан јер је Србија убедљиво највише страдала у обрачуну Брозове партизанштине са „народним и класним непријатељем“. Ова политика асиметријске диспропорције се такође односи и на случај Голог отока на коме је убедљиво највише заточеника било управо српске националности.

Премештање 70 фабрика из Србије у Хрватску и Словенију непосредно након Другог светског рата сигурно није био чин политике „братства и јединства“ већ чист акт мржње према Србији и Србима. Оваквом политиком се намерно уништавала индустријска инфрастуктура Србије док се на другој страни у Хрватској и Словенији иста знатно квалитативно побољшавала. Међутим, треба нагласити да политика југокомуниста оријентисана на уништавање србијанског индустријског фонда датира још из времена Другог светског рата када је 1944. г. Јосип Броз Тито лично издавао жеље и поздраве Великој Британији у вези бомбардовања „непријатељских“ циљева у Југославији или је пак обавезно те жеље и поздраве других лично одобравао. Тако је 6. септембра 1944. г. (на рођендан југословенског краља Петра Другог Карађорђевића) скоро са земљом сравњен Лесковац (као и Подгорица у то време) који је бар до тада био познат као „српски Манчестер“. На овај начин је знатно уништена србијанска индустријска инфраструктура у граду који су, иначе, 29. августа 1944. г. ослободиле формације ЈВуО Драже Михаиловића савладавши непријатељски гарнизон сачињен од Немаца и Шиптара и освојивши притом богат ратни плен. Ово бомбардовање Лесковца је тражио Коча Поповић, а Броз одобрио. На овај начин стартне позиције развитка југословенских република након рата нису биле нимало исте, тј. равноправне, јер су Хрватска и Словенија још од самог почетка Титославије имале супериорнији економско-индустријски положај у односу на све остале делове земље. Треба се потсетити да словеначка и хрватска индустријска инфраструктура нису нити уништаване од стране окупатора нити бомбардоване на захтеве Јосипа Броза у току рата за разлику од Србије. Зашто Броз није тражио да се бомбардују његова мајчетина Словенија и татковина Хрватска није познато али је лако закључити исто као и зашто је бивши солдат аустроугарске „Vražje divizije“ слао Лондону 1944. г. спискове србијанских градова за одстрел.

– Потсетимо се да генсек КПЈ/СКЈ није никада лично, нити званично нити незванично, посетио иједно масовно стратиште Срба из Другог светског рата од крагујевачких Шумарица преко Јасеновца, Јадовна и осталих двадесетак усташких логора у НДХ до Сремског фронта, а камо ли да је присуствовао званичној комеморацији жртава. Између осталог, слање србијанске голобраде, босоноге и потпуно необучене младежи на Сремски фронт 1945. г. против одлично наоружаних и опремљених Немаца и усташа је још један доказ „превелике и исконске љубави“ аустроугарског каплара према Србима и Србији. Ђенерал Милан Недић као управник окупиране Србије је успевао четири године да брани Србију на Дрини и Сави од упада усташких кољача из НДХ све до „ослобођења“ Србије од стране Брозове прекодринске солдатеске да би самозвани „маршал“ Броз урадио оно што није успело поглавнику Павелићу за време Недића слањем србијанске младежи на Сремски (тј. усташки) фронт директно на „под нож“ својим Хрватима и Немцима.

– Одвајање Војводине и КосМета од остатака Србије након 1945. г. је чист антисрпски чин од стране нових комунистичких власти у Југославији. Исте те власти су на другој страни Југославије створиле Велику Хрватску и Велику Словенију без икаквих (кон)федералних јединица (нпр. АП Крајина или АП Истра…). Познато је и то да је на основу сведочења Душана Биланџића сам Тито 1974. г. у вези са доношењем новог (конфедералног) Устава СФРЈ изјавио да управо и жели да од Србије остане само Београдски пашалук. Ова изјава као и сам Устав СФРЈ из 1974. г. су за другове из „Novog plamena“ вероватно најчистији докази Брозове „искрене љубави“ према Србији и Србима.

– Физичко затирање масовних стратишта Срба у НДХ након рата (бетонирање крашких јама у Херцеговини, комплетно уништавање јасеновачког логора смрти) је такође за друга Гужвицу чист доказ политике „братства и јединства“ нових КПЈ/СКЈ власти.

– Законска забрана повратка протераних Срба и „Црногораца“ из 1945. г. на КосМет (око 100.000 прогнаника од стране нацифашистичких власти Велике Шипније од 1941. до 1945. г.) од стране Брозове партизанштине је ваљда чист вид србољубља исто као и вештачко стварање три фантомске нације (Муслимани, Македонци и Црногорци) од српског националног бића. Итд…

Против ревизије титоистичких кривотворина

У свом памфлету се „историчар“ Гужвица из неког разлога не позива на мој научни чланак објављен у стручном часопису, а који се управо бави питањем антисрпског карактера КПЈ и југокомуниста (иако је Гужвица очито добро прочешљао моју научну библиографију): “Антисрпски карактер Комунистичке партије Југославије”,  SerbianStudies Research, Vol. 3, No. 1, Novi Sad, 2012, str. 73−88, ISSN 2217-5210. Овај „пропуст“ се може објаснити само на два начина:

1) Или дотични камарад није фамилијаран са српском ћирилицом на којој је чланак написан.

2) Или се резултати истраживања изнети у чланку идеолошко-политички не уклапају у пропагандну концепцију портала „Novi plamen“.

Чланак је, иначе, објављен у једном од реномираних стручних часописа из области друштвених наука, а издаје га Научно удружење за развој српских студија у Новом Саду. Часопис је индексиран у EBSCO бази података и подлеже политици пуне и ригурозне научне рецензије чланака који се у њему објављују. Уредништво броја часописа у коме је објављен мој чланак о антисрпском карактеру и политици КПЈ се састојало од девет чланова из шест земаља, а рецензенти нису доставили никакве стручне примедбе на текст чланка тако да је објављен онако како је оригинално и написан изузевши мање стилистичке и граматичке корекције. Колико друг Гужвица има објављених знанствених чланака на исту или сличну тему у научним часописима истог реномеа није ми познато обзиром да се не зна ни ко је ни шта је Стефан (Стипе?) Гужвица у научним круговима. За све заинтересоване достављам линк до скенираног читавог броја часописа заједно са текстом чланка: https://www.scribd.com/document/97827970/Sotirovic-Serbian-Studies-Research-Novi-Sad-2012-clanak-ANTISRPSKI-KARAKTER-KOMUNISTICKE-PARTIJE-JUGOSLAVIJE-str-73-88#from_embed.

Да камарад Гужвица није од (историографске) струке говори чињеница да није упознат са правим стањем у савременој српској историографији, а на то нас наводи његово погрешно тврђење да „Uprkos svojoj neosnovanosti, ove teorije su naišle na široku podršku, i često se reprodukuju u masovnim medijima. U tome naročito prednjače istoričar Vladislav B. Sotirović i novinar Ratko Dmitrović“. Наиме, у тзв. ревизији титоистичких лажи у оквиру званичне брозомбијевске титологије у последњих двадесетак година сигурно не предњачи никакав новинар Дмитровић нити моја маленкост већ пре свега Милослав Самарџић, Коста Николић или Бојан Димитријевић. Гужвици очито да није познато да је на југословенским просторима још 1980.-их година научну ревизију титолошких фалсификата започео Веселин Ђуретић, а та ревизија је баш оно што једном Гужвици највише и смета. То је управо и основна функција портала „Novog plamena“: борба свим средствима за цементирање титологије!

Проф. Др Владислав Б. Сотировић

Глобалполитик

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Хрватска клептоманско-повесна хипертрофија | Јадовно 1941.