Најмлађа

Кад су одвели мушке памтим као сад, , али се нијесам некако уплашила. Видим воде их све наше комшије, познајем их све и никако не разумијем зашто мајка плаче и кука. То ми је за сво вријеме било најтеже: кад видим мајку да плаче, знам да је нешто рђаво и сташно.
Тако и кад су кроз два дана дошли нас да тјерају. Сви кукају и лелечу, а ја само стрепим да се не одвојим од мајке. Тај страх је био јачи и од жеђи, и од глади, и од бескрајног пута уз Динару. Боже, колика ми се Динара тада чинила! И сада кад се тога сјетим чини ми се да Динара небо тиче и да се нико никад на њен врх није успео.
Сјећање се прекида близу јаме Равни долац, у оној пећини из које су нас изводили и бацали у јаму. Ја сам се ту грчевито ухватила мајци за скут и више се ничега не сјећам. Ни како су нас довели до јаме, ни како су нас побацали — ништа.
Освијестила сам се тек сјутрадан, прексјутри дан, ја то не знам ни колико је прошло времена.
Мислим да сам прво уснула као да ме мајка притрпала поњавама, а мени студено. Ја сам се у томе изгледа нешто почела копрљати и мрдати. Отријезнио ме глас сестре ми Љубе и снаје Стане:
— Види наше Маре… она жива јадница…
Оне су ме некако избавиле испод мртвих и извукле у крај. Разбијена глава расјечена нога, згњечена и изубијана, мртачки жедна, студен освојила, а једнако гласа не пуштам. Премрла и страх ми узео глас…
Е, онда, дан по дан, мало по мало, навикнеш се на све. Љуба и Стана бринуле о мени. Све квасе бошче и некакве крпе од кошуља, бришу са њима росу са греде те ми квасе уста. Тако и себи а мени се стално чини да су крпе квасније тада, да оне нијесу ни жедне као ја.
У неко доба неко нађе и једну шерпу. Извадише из нечије торбе. Послије сам дознала да су успут ухватили и неко чобанче које је имало шерпу и бацили и њега у јаму. Е онда ту шерпу поставе испод стијене гдје се вода слива и капље а ми се сјатимо около и бројимо капи и сатима чекамо да се на дну шерпе напуни гутљај. Боже какво је то мучење било. Једна шерпа, капи ријетке, а толико жедних уста…
Али, све је било љепота док не почеше црви. Миле уз стијену и падају одозго по нама. Падају и у шерпу и гамижу кроз оно мало воде, али ко то гледа — проциједиш кроз зубе, сав срећан што те запао гутљај…
А знаш како је, нити то ко сад може описати, нити у то вјеровати. И мени то сад све личи и изгледа као некакав страшан и ружан сан, нешто што се некоме другоме догодило, или је то тако зато што бих хтјела да све заборавим.
Но, од судбине се не може побјећи. Нит ко зна шта га може снаћи нит шта може издржати. Само не дај боже причекати, шта се може дочекати…“

*   *   *

Најмлађа од четрнаесторо велемученика из јаме Равни долац, Мара Лалић, удата Јурић,  како је и по божјој и по људској правди, надживјела је старију сестру Љубу и још се са бременом  стравичних успомена вије и рве у Банатском Деспотовцу, покушавајући да заборави Динару и све оно што је тамо доживјела прије безмало седамдесет година…

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци