Nerešeno ili još jedan poraz

Propuštena je istorijska prilika da se Evropi i svetu temeljno, valjano i argumentovano prezentuje vekovno stradanje srpskog naroda zapadno od Drine, sa posebnim osvrtom na Drugi svetski rat. Da se spomenu sve jame, svi logori, sva stratišta. Ali i sve „Oluje“, kroz koje su Srbi prolazili tokom poslednjih ratova. Možda čak i više od toga boli činjenica da je jedini predstavnik Srbije u sudu glasao protiv naše kontratužbe.

Može se reći da je konačan ishod presude MSP u Hagu potpuno očekivan. Njena suština se može svesti na stihove one dečje brojalice „mir mir, mir, niko nije kriv, ava, ava, ava, niko nije krava, kupus i pečenje, slatko pomirenje“. Naviknuta na ponižavanja, dvostruke standarde i skandalozne presude raznih međunarodnih sudova (ne)pravde, naša javnost je ovu „pat-pozicija“ odluku dočekala sa izvesnim olakšanjem i pritajenom radošću. Predstavnici svih poslaničkih grupa u Skupštini Srbije složili su se „da je zatvorena jedna stranica u prošlosti, te da su otvorena vrata za rešavanje problema proisteklih iz rata na prostoru bivše Jugoslavije“. Niko od njih da se seti onih 250.000 ljudi iz beskrajne krajiške kolone. Kao da ne postoje. Kao da se ta istorijska katastrofa srpskog naroda nas ništa ne tiče. Kao da se ne radi o našim sunarodnicima. Kao da se „Oluja“ desila u nekoj zabačenoj pustari pre 3.000 godina, a ne ovde, na nekoliko stotina kilometara od Beograda. Pre dve decenije, ne pre dva milenijuma, čitav jedan narod proteran je za svega tri-četiri dana. Uprkos moru dokaza, uključujući i poznatu izjavu tadašnjeg predsednika Hrvatske Franje Tuđmana („moramo im naneti takve udarce, da Srbi praktično nestanu“), za „Oluju“ niko nije osuđen. Ispada da su Srbi iz Krajine sami sebe ubijali i proterivali.

Ovo je još jedan jasan dokaz da u svetu jednostavno nema nikakve pravde. Iako to i nije neka novost. Da postoji i „p“ od pravde, državi koja je nastala na Jasenovcu, Jadovnu, Medačkom džepu, Bljesku, Oluji i ostalim užasima, nikada ne bi smelo biti dozvoljeno da podnosi bilo kakve tužbe, a kamoli da njeni predstavnici sede u klupama kao tužioci koji traže pravdu. Ta je država organizovala koncentracioni logor za decu, jedini u istoriji čovečanstva. Jastrebarsko. Neka samo to ime, „Jastrebarsko“, bude simbol današnjeg poimanja „prava“ i „pravde“, večne sramote savremenog sveta.

Svet je zverinjak u kome vlada zakon jačeg. Ako iza sebe imaš silu – ne treba ti nikakav zakon. Sve ostalo je iluzija. Šta mi tu mužemo? Ili, bolje rečeno, šta smo mogli…? Da li smo mogli bolje da reagujemo u ovom slučaju?

Pa, na primer, mogli smo da mobilišemo našu kompletnu intelektualnu javnost. Svi srpski renomirani pravnici, istoričari, sociolozi, politikolozi, svi oni koji nešto predstavljaju u našoj „društvenoj eliti“ morali su biti angažovani na otkrivanju i predstavljanju istine čovečanstvu o stradanju srpskog naroda na prostorima zapadno od Drine. Međutim, mi smo bili u potpunoj defanzivi, kao neka fudbalska ekipa koja grčevito drži „nulu“ i jedva čeka da sudija svira kraj. Uz to, naš predstavnik u Međunarodnom sudu pravde, Milenko Kreća, glasao je protiv srpske kontratužbe hrvatskoj. Verujemo da je ovo jedan od retkih slučajeva u istoriji da sudije u međunarodnim sudovima glasaju protiv interesa svoje države. Za razliku od njega, verovatno ne treba ni spominjati da je hrvatski predstavnik glasao onako kako mu je naloženo iz njegove zemlje. Mislili smo da je kultura srpske samonegacije svoj zenit dostigla onog momenta kada je jedna od najistaknutijih predstavnica „nevladinog sektora“, samozvanih „boraca i borkinja za ljudska prava“ svedočila protiv Srbije, u korist Hrvatske, u ovom procesu. Naš sudija je očigledno otišao korak dalje. Gorki plodovi duha samoporicanja i dalje padaju sa krošnje srpske propasti.

Posle svega, možemo samo konstatovati da se ništa bitnije neće promeniti u odnosima Srbije i Hrvatske. Oni će slaviti „Oluju“ kao svoj državni praznik, a mi ćemo vidati svoje rane, paliti sveće i tugovati za Krajinom. Dok je tako, jasno je da od famoznog „pomirenja“ neće biti ništa. Kada se jednoga dana bude pisala istorija o ovom procesu, verovatno će stajati da je završen „nerešeno“, uz napomenu da su njime obe strane bile (ne)zadovoljne. S obzrom na stanje sadašnje društvene i nacionalne svesti, naše postradale sunarodnike pamtiće samo statistike i njihove porodice. To je naš najveći poraz

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

Vezane vijesti:

PEČAT – Šta je danas Jasenovac Hrvatima? (VIDEO)

ISPOVEST KRAJIŠKOG SRBINA: Mene je proterala moja žena, a da ne bih išao sam ona je krenula sa mnom

BASTAŠIĆ: DOKAZI O GENOCIDU NAD SRBIMA KAO „POMOĆNO SREDSTVO“

PRESUDA U KORIST VELIKIH SILA, PODJELE I SUKOBI ĆE OSTATI

međunarodni sud pravde počeo vijećanje o … – Jadovno 1941.

Međunarodni sud (ne)pravde? – Jadovno 1941.

VIŠE POVJERENjA U MEĐUNARODNI SUD … – Jadovno 1941.

ŠABAS: „OLUJA“ JE BILA GENOCID – Jadovno 1941.