Naša Jovanka Orleanka

Sofija Jovanović dobila je čak 13 ordena zbog zasluga u Velikom ratu.

Njen lik našao se i na nemačkoj dopisnici s natpisom „Dama-vojnik u borbi
1912. godine“, a slika u uniformi objavljena je na ilustraciji pariskog
„Malog žurnala“ s potpisom „Heroina Srbije“

Lepotica i heroj, ratnica i dama… Sve je ovo bila Sofija Jovanović –
dobrovoljac i narednik srpske vojske u ratovima od 1912 do 1918. godine,
žena koju su Francuzi nazvali „srpska Jovanka Orleanka“.

– Čak 13 ordena je dobila moja prabaka – kaže za „Život plus“
Sanja Krsmanović Tasić, dramaturg, glumica i ponosna praunuka Sofije
Jovanović.

Ona je napravila predstavu „Priče hleba i krvi“ o
hrabroj prabaki, koja počinje konstatacijom da je potrošački svet
poništio kulturu sećanja u korist „kulture zaboravljanja“. Umetnica
priznaje da je otkrivanjem Sofijine istorije doživela sopstvenu
metamorfozu.

– Shvatila sam svu veličinu podviga moje prabake,
rođene Beograđanke, kćerke čuvenog mesara Jovanovića iz Dušanove ulice.
Imao je on mnogo kćeri i glasno žalio što nema „sina junaka, osvetnika
Kosova“. Iako je bila devojčica, kad joj je otac umro, Sofiji su se te
reči urezale u dušu – priča Sanja.

Sofija je bila lepotica maturantkinja kad je izbio Prvi balkanski rat. Odsekla je kosu i javila se Narodnoj odbrani kao dobrovoljac – četnik. Prošla je test pred
komisijom koju su činili apotekar Karić, kapetan Voja Tankosić i major
Vasić zvani Gorski car. Dobila je dobrovoljačku objavu i uniformu i
prošla obuku u Prokuplju i Vranjskoj Banji. Vatreno krštenje imala je na
Crnoj Čuki i Veljoj Glavi, kao prva žena borac u srpskoj vojsci. U tim
teškim borbama u oktobru 1912. živote je izgubilo više od 1.400 srpskih
boraca.

– Sofija je u tom paklu stekla prvi orden na kome piše
„Osvetnici Kosova“, kao što je njen otac želeo. Detalje podviga ne znam,
jer nije volela da priča o ratu. Govorila je da je njena generacija ratni
vihor shvatila kao svaku drugu stihiju, nepogodu od koje se treba
štititi udruženim snagama – objašnjava Sanja.

Pokazuje sliku
lepotice u uniformi, utegnutoj fišeklijama, sa komitskom kratkom puškom.
Sofija je krstarila iza neprijateljskih linija, izvodila diverzije i
iznenadne napade. Na njenim grudima nizala su se odlikovanja, a francuski
reporteri nazvali su je „srpska Jovanka Orleanka“. Njen lik našao se i na
nemačkoj dopisnici s natpisom „Žena-vojnik u ratu 1912. godine“, a
slika u uniformi objavljena je na ilustraciji pariskog „Malog žurnala“
1912. s potpisom „Srpska heroina – gospođica Sofija Jovanović“.

Po
okončanju Drugog balkanskog rata, uniformu je zamenila haljinom i
zaposlila se kao činovnica u Direkciji železnice. Nažalost, mir je
potrajao samo nekoliko meseci. Posle Sarajevskog atentata iskusnim
ratnicima bilo je jasno da se sprema napad na Srbiju. Kada je rat
objavljen, Vlada iz Niša je naredila vojsci da ne brani prestonicu na
granici, po savetu saveznika. Beograđani, među kojima i 22-godišnja
Sofija, mislili su drugačije.

– Predati Beograd bez borbe? Nema čoveka kome bi tako nešto palo na pamet – odsečno je govorila Sofija.

U
noći između 28. i 29. jula 1914. ona je bila učesnik prve bitke Velikog
rata, u kojoj je razbijen austrijski desant na Beograd. Ušla je u
sastav Sremskog dobrovoljačkog odreda, čiji je zadatak bio da krstari iza
neprijateljskih linija u Sremu. Komandovala je prvom grupom srpskih
boraca, koja je prešla na neprijateljsku teritoriju. Vojska je tražila
dobrovoljce da pređu Savu, izvide neprijateljske položaje i preseku
telefonske žice koje su vodile od austrougarske karaule s druge strane
Savskog mosta do štaba u Zemunu. Prva se prijavila Sofija, koju su ratni
drugovi u šali zvali Sofronije zbog muške hrabrosti, a sa njom su išli
Miroslav Golubović, Predrag Karaklajić, Pavle Arsenić i Milivoje
Lazarević.

– Poneli su i dve srpske zastave. Prešli su reku i
iznenadili autrougarsku posadu koja se razbežala. Uništili su telefonske
komunikacije, a Sofija je na karaulu stavila srpske zastave, koje su
neprijatelji videli iz Zemuna. Pokupili su austrougarsko naoružanje i
municiju i pod topovskom vatrom vratili se u Beograd – priča Sanja
Krsmanović Tasić.

To nije bio njen poslednji pohod na neprijateljsku
teritoriju. Branioci Beograda ispreli su legendu o crnokosoj devojci
opasanoj redenicima i bombama, koja noću prelazi Savu i uništava topove
koji su rušili Beograd. Sofija je učestvovala i u strašnoj bici na
Drini, kad je srpskoj vojsci nestalo topovske municije. Srpska
artiljerija postali su četnici, koji su u noćnim napadima bombama čistili
neprijateljske rovove. Baš kao i u presudnim trenucima Kolubarske
bitke…

U oktobru 1915. godine Nemačka je povela ofanzivu na Srbiju, a crnokosa lepotica u uniformi
je bila deo krvavih borbi od Ade Ciganlije do poslednje odbrane
Beograda, na Dorćolu, pod komandom majora Dragutina Gavrilovića. I
Sofija je tako postala jedna od onih koji su „izbrisani sa spiska
živih“.

– Preživela je i albansku golgotu, učestvovala 1918. u
proboju Solunskog fronta. Bila je ranjavana, izgubila je deo stopala i
ostala invalid. Za junaštvo je dobila 13 odlikovanja i postala
najodlikovanija žena u Velikom ratu – ponosno ističe Sanja Krsmanović
Tasić.

NA ŠTIKLAMA BEZ DELA STOPALA

Sofija Jovanović se posle vojničke golgote udala za ratnog druga i nije se pojavljivala u javnosti.

–
Baka je bila prava dama. Ponovo je obukla haljine i visoke štikle, ne
znam kako je to uspevala bez polovine stopala. Posvetila se kući i nije
tražila nikakve povlastice.

O ratu nije pričala osim da je bio surov,
užasan, ali da se za zemlju moralo dati sve, da je to bio dug otadžbini.
Nije očekivala da joj otadžbina za prolivenu krv plati na bilo koji
način.

Bila je razočarana salonskim ratnicima, koji su se posle rata
laktali za privilegije. Tako je srpska Jovanka Orleanka ostala
zaboravljena, naročito posle Drugog svetskog rata. Kada je umrla, u
nasleđe sam dobila 13 ordena, pažljivo umotanih u čipkastu belu maramicu –
otkriva praunuka.

NEOBIČAN SAN

Krajem
devedesetih godina prošlog veka, u jugonostalgičnim intelektualnim
krugovima Beograda, bili su moderni antiratni pozorišni komadi.

–
Igrala sam u uličnoj predstavi, na kostim sam stavila 13 ordena moje
prabake. Iste noći sam je sanjala. Dugo me je gledala svojim strogim
tamnim očima. Osetila sam stid zbog igre s njenim odlikovanjima. Probudila
sam se i ozbiljno zamislila, u kakvim mukama i užasima je to ordenje
stečeno. Bio je to prvi korak u otkrivanju tajne istorije moje prabake
Sofije – iskrena je Sanja.

Piše: Boris Subašić

Izvor: Večernje Novosti