Напад на Дарувар и вијести о Лудбрегу

Сутрадан је дошла кума Марица Брицинка. Одмах се договорише о разлогу доласка ако би то било тко питао – дошла да си однесе нешто крумпира, гринцајга и који парадајз. Она је тједан дана била у Дарувару код сестре Јулке. Тамо се, каже, пуца, и то јако, сваку ноћ. „Једне ноћи тако је јако пуцало да је ноћ била к’о дан. Могла си игле купит како се свијетлило од експлозија. Напали су партизани Дарувар и Бадљевину. Прича се да је било пуно мртвих и рањених домобрана и усташа. У Дарувару нема болнице, па су тек други дан рањенике успјели отпремити за Пакрац. Кажу да су мртве са’рањивали на гробљу под Калваријом. Веле да је остало доста мртвих партизана у Бадљевини па су и њи’ морали сахрањивати. По Дарувару се прича да су читали у новинама како су партизани напали Лудбрег, неђе у Загорју. Кажу да је нађено преко стотину мртвих партизана, а да нису мјесто заузели. Тко ће знат’ је л’ то истина ил’ није, ал’ кажу да су о томе неколико дана новине пуно писале. Сад се опет преко радија фале како су одбранили Дарувар и Бадљевину, а и новине о томе пишу. Фале се да су партизани све слабији, да су слабо наоружани, да гину к’о снопље кад нападају, а да ништа не могу“, каже кума Марица. „Ма, ваљда ту има истине. Мени су Босиљка и Мил’ца Шук’ћа причале да пуно жена по тим нашим селима кука и плаче да су им синови и мужеви изгинули у некаквом Лудбрегу. Како Босиљка рече, тај Лудбрег је поново цијелу Билогору завио у црно“, исприча мама. Ја зин’о забезекнут и то слушам. Ето ти га, враже, тек се мало средиш, окуражиш, нечем’ се понадаш, а оно опет на оно моје – немоћан и достижан. Како сад – тко се сад кога више боји? И шта ја имам од тога да знам на којој страни је већа снага или страх? Ја сам још увијек на истом, на некој јадној позицији која се не мијења. Док су њих двије разговарале и ја слушао, Јованка је куми принијела, више од половине пуну, крумпијерску кошару. “Понеси, кумо, то у тој кошари, а нетко од нас ће доћи по њу. Ил’ је ти донеси ако буде неких нових вијести“, каже Јованка. „Да, скоро да заборавим“, рече мама, „је л’ се кум Миле јавља из Јасеновца“? „Јавља се, јавља. Недавно сам добила ту логорску дописницу са десет ријечи. За који дан имат ћу право да му пошаљем пакет“, каже. „Кумо, шаљите крува, сланине, сувог сира и масти. Немојте неке колаче и палачинке. Оне се или покваре или их усташе поједу. Слуш’о сам кад је један човјек кукао да му жена шаље палачинке, а не зна да је он жељан круха. Кру’, слан’на и маст су тамо најпожељнији и највише вриједе“, додам ја. Оне зашутише, проплакаше и кума оде.

< Кукурузи су алиби                                                               Садржај                                                Покрадоше нам кокоши >