arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

КАЗИВАЊЕ СИМА БОЈБАШЕ ИЗ ГЛУШАЦА: У Јасеновцу су ми страдали мајка Боса, баба Мара, брат Милорад, сестра Даница и тетка Милица

3. септембар 2025.

Село Глушци се налази у општини Метковић, у долини ријеке Неретве, на самој граници са Херцеговином. То је једино чисто српско село на простору од црногорске границе на Дебелом Бријегу, па све до Задра, Шибеника и Книна. Пред Други свјетски рат бројало је преко 200 становника, а сада их тамо има око 40. У логору Јасеновац страдало је 90 житеља овог мјеста, претежно жена и дјеце. Породице које тамо живе су: Бојбаше, Пуцари, Вуковићи, Арнаути, Ликићи и Станићи, а у засеоку (које припада Херцеговини) су Брстине. Нема никакве разлике, у менталитету, обичајима и свим осталим карактеристикама ових људи, са осталим Србима из Херцеговине. Ја сам, као дијете, доживио оно што

Ђурђица Драгаш: Не питајте колико нас има

3. септембар 2025.

Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. Питате колико нас има…Има нас више него вас!!! Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди. Иза нас осташе пуста села, изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету, ветру што вам милује лице.У свакој смо капи мирисне кише, у пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у

Златко Вајлер

Побегао из Јасеновца па право у шуму

2. септембар 2025.

Златко Вајлер је са непуних шеснаест година представљао Kраљевину Југославију на Светском првенству у стоном тенису које се 1931. године одржавало у Будимпешти, а неколико година касније је постао и државни првак. Поред тога, био је Јеврејин. 21. јуна 1941. почео је његов лични пакао, а тако и наша прича. (Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 6. септембра 2017. године.) Златко Вајлер се родио у Сушаку 1914. године, а са непуних шеснаест представљао је нашу земљу на Светском првенству у стоном тенису одржаном у суседној нам Мађарској. Био је такође и првак Kраљевине Југославије у овом спорту, а бавио се и гимнастиком. Златко

Покољ у Гређанима и Човцу

2. септембар 2025.

Да би прикрила злочин над Србима у западној Славонији, Хрватска је многим српским повратничким продицама за њихове убијене чланове 1991. године признала статус цивилне жртве рата, уз образложење да су их убили – “четници“, а не хрватске паравојне групе и војници?! У селу Гређани код Окучана, у западној Славонији, 5. септембра 1991. године припадници хрватских паравојних формација “Тигрови“ извршили су стравичан злочин над десетинама српских цивила и српским територијалцима од којих се многи још воде као нестали. Хрватска паравојска упала је у српска села Гређане и Човац након повлачења бивше ЈНА на почетне положаје на канал Струг. У ноћи 5. на 6. септембар око 22.00 часа паравојна група “Тигрови” из

Јадовничка прича о Милици и Кати

1. септембар 2025.

Пајо је направио дрвени сандук, свезао га на мотор и сам довезао мајчине кости на родни Кордун. На Црквишту, православном гробљу становника Војнића и околине, стоји спомен обиљежје породице Петровић из села Кнежевић Коса. Међу њима је и споменик Петровић Милици (1920-1941) и њеној мајци Петровић Кати (1896-1941). Ипак, Миличине кости не мирују на овом гробљу. Катине су кости пренешене овамо 1968. године из Лике. Ово је прича о њима… Прабаба по ћаћиној страни ми је из куће Петровића из села Кнежавић Коса. Павао Петровић “Пајо” је најстарији изданак те фамилије. Предсједник је, како то данас кажу антифашистичке и борачке организације (САБАХ) у Војнићу. Један од посљедњих бораца “онога” рата, у

Циганска је туга преголема

1. септембар 2025.

Сећање Гаврила Винчића (94), јединог живог сведока одвођења 97 Рома из породице Фамилић из Моловина у лето 1942. године. Пише: Роберт Чобан Јутро 17. јуна 1942. На ивици шуме на крају сремског села Моловин налазиле су се куће од черпића и земље у којима су живели Роми чувени по најбољим тамбурашким бандама које су свирале у целој Југославији. Сви су носили једно презиме – Фамилић. “У том њиховом насељу био је један велики дебео орах поред којег су они свако вече свирали, а ми Срби, момци и девојке из села одлазили смо тамо да учимо да играмо! Јако смо лепо живели са њима и дружили се!”, док седимо у винарији његовог

УСТАШЕ ИЛИ ХРВАТИ?

1. септембар 2025.

Нема разлога да за своје крвнике користимо назив који и они за себе користе. Пише: Владан Вукосављевић Ако бисмо у вези са геноцидом над Србима у НДХ увек говорили да су га починили Хрвати (и босански муслимани) онда би то била релативна непрецизност будући да је јасно да нису сви Хрвати (и босански муслимани) у геноциду учествовали или га подржавали. Међутим ако бисмо као и до сада говорили да су геноцид починиле искључиво “усташе”, онда би то било још непрецизније у односу на претходно, јер је углавном познато и лако доказиво да је у истребљивању Срба и у геноциду учествовало више Хрвата који нису били део војне формације НДХ зване

Бојан Вегара: Српско Сарајево је тог љета `95 побједило читав свијет!

1. септембар 2025.

Прву побједу над НАТО-пактом и њиховим авлијанерима забиљежили смо ми Срби из Српског Сарајева љета Господњег 1995 године. Прво су напали муслимани са четри своја корпуса и подржани од стране НАТО ариљерије са Игмана.Имали су на располагању само на вањском прстену око 60 000 војника и унутрашњем прстену више од 70 000. Имали су 43 топа, 406 минобацача и 19 тенкова.Војска Републике Српске имала је 17 500 војника на првој линији фронта, 41 топ, 132 минобацача и 24 тенка.А Сарајево је било кључ рата. Први дан су нам пресјекли пут између Семизовца и Средњег и затворили нас у тотални обруч. А онда смо их потукли, да ће то да памте

Ђурђица Драгаш: НЕИЗБРОЈАНИ

31. август 2025.

Много нас је… много више него вас!! Питате колико нас има,тражите нам имена…. Ми смо неизбројани, безимени.Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди.Иза нас осташе пуста села,изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету,у пролећу што нас пробудити неће.У свакој пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у камену што га бацате на нас,у свакој грубој речи,у забораву којим нас убијате поново. Ал’ ми вас пратимо, невидљиви, лагани,

СТРАДАЊА СРБА У СЈЕНИЧАКУ НА КОРДУНУ ПОСЛИЈЕ „ОЛУЈЕ“ 1995. ГОДИНЕ

31. август 2025.

Хрватски војници и цивили су месецима пљачкали по Сјеничаку. Најпре су одводили стоку, а затим одвозили покретну имовину најпре тракторе и аутомобиле, а потом и пољопривредне машине и прикључке. На „ред“  су дошли намјештај, столарија и електричне инсталације. На крају су одвозили чак и куће-брвнаре. Десетак имања имућних и виђенијих Срба у селу су запаљена чиме је послата јасна порука да се ни не помошља о повратку. Пише: Светозар Данчуо Вјерујући да никоме нису нажао учинили и да за ништа нису криви, а најмање за рат, мали број српских цивила, свега неколико стотина, углавном старијих, остало је на „кућном прагу“ на Кордуну у току хрватске агресије у августу 1995. године.

Сјећање на Јандриће из Читлука код Козарске Дубице

31. август 2025.

Дана 30.8.1941. године костајничке усташе су починиле страшни злочин у селу Читлук, у општини Козарска Дубица. Посебно је страдала фамилија Јандрић. Довољно је погледати датуме рођења на споменику. Мушкарци су већином били у устаницима, те нису страдали, али су усташе зато свој бијес показале над женама и малољетном дјецом У књизи Драгоја Лукића о „Рат и дјеца Козаре“ , између осталог, се каже: „У селу Читлуку живјела је велика породица Јандрића. Тог јутра када су усташе упале у кућу Микана Јандрића, његов најмлађи син стајао је у сталку. А онда, као да се небо сручило на мајку — зликовац је сјекиром одсјекао дијетету обје руке. Тада су усташе убиле Љубу,

Сава Шумановић уморен без кривице

28. август 2025.

Навршава се 82 године од бруталног убиства Саве Шумановића, jедног од наjистакнутиjих српских и jугословенских сликара 20. века. У Сремскоj Митровици jе, у ноћи између 29. и 30. августа 1942, на простору уз старо православно гробље, мученичку смрт нашло око 150 недужних мушкараца, жена и деце из Шида, међу коjима и четрдесетогодишњи сликар. Хрватске усташке власти су ту, током Другог светског рата, систематски убиле више хиљада недужних цивила, наjвећим интензитетом управо током августа и септембра те 1942. године. Сава jе ухапшен 28. августа рано уjутро, замолио jе да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио маjку у руку и отишао заувек, не знаjући за шта га терете. Таоци су наjпре

Роберт Чобан: БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ

27. август 2025.

Пишући текст о селу Сремска Рача које сам обишао на два точка пролетос, наишао сам на потресна сведочанства о масакру из марта 1944. о којем морам да признам, нисам знао ништа. Почетком марта 1944. цело село је спаљено, а мештане су припадници 13. SS брдске дивизије Ханџар сурово преклали. Масакр је био одмазда за партизанске диверзије на немачки транспорт. У Сремској Рачи након масакра је боравио члан британске војне мисије Бејзил Дејвидсон (1914-2010), а у својој књизи „Слика партизана” описао је затечено стање: “Почетком марта Лала и остали из Босне су стигли у Рачу, прелазећи Саву на самом рубу катастрофе. Нашли су призор неиздрживе страхоте. Лешеви 220 људских бића, од

Помоћ страдалницима из Бановине Хрватске

27. август 2025.

Пред хајком ХСС и његове Заштите соколске избеглице из Бановине Хрватске помоћ су потражиле у Београду и Србији. Највеће искушење на коме се показала чврстина соколске заједнице био је долазак избеглица из новостворене Бановине Хрватске 1939. Пред хајком ХСС и његове Заштите соколске избеглице из Бановине Хрватске помоћ су потражиле у Београду и Србији. Најугроженији соколи у Бетини код Шибеника Бранко Билић, Шиме Капов, Петар Јурош и Јере Микин, пред терором Заштите, склонили су се у Београд 21. новембра 1939. Примио их је Савез Сокола у Београду и помогао им. (1) “Јутарњи лист” од 17 децембра 1939. објавио је апел Соколског друштва Београд II за помоћ соколима, који су били

Saranova_jama.jpg

Милан Ружић: Ноћас звале су ме јаме

26. август 2025.

Ноћас звале су ме јаме, уста сам им запушио тамјаном и очи ослепео свећама. Сад сви полако, свако у своју јаму. Док је јама, биће и Срба што над њима, то у њима. Јама Капавица (Фото: Слободна Херцеговина) Ноћас звале су ме јаме – црне рупе српске историје. Обилазио сам их лак попут пера којим нису исписана имена свих оних који су у јамама заноћили занавек. У сваку сам главу протурио према онима који су своју у том мраку губили и љубио стене, палио свеће, сузама спирао прашину заборава са њих. Не знам да ли сте икада били близу тих јама, а неко ваш сигурно јесте ако сте српским именом

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

ПРЕТРАГА

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

ПРЕТРАГА